Трећи Камеронов "Аватар" – разобручени империјализам, отмица Мадура и повратак свемирских Срба

Међу модерним попкултурним коментаторима, серијал филмова "Аватар" холивудског ветерана Џејмса Камерона представља својеврсни парадокс.

У питању су филмови који рутински улазе на спискове најгледанијих свих времена – најновији, трећи део, који се тренутно налази у биоскопима, зарадио је милијарду долара за само 18 дана приказивања, све то у време глобалног замора биоскопске публике који је сахранио већину амбициозних филмских пројеката током протеклих неколико година.

Истовремено, ови филмови – иако припадају "Дизнијевој" продукцији – немају ништа налик маркетиншким "машинама за генерисање јагме" које раде дан и ноћ да држе публику загрејаном за филмске франшизе попут "Звезданих ратова", "Марвела" или "Ди-сија".

Циници често наглашавају да су овај Камеронов серијал "сви гледали, али нико не прича о њему", нико не памти и не цитира ликове, нико не дисектира сцене из филмова у филозофским и политичким расправама, нити оне постају интернет меме (што полази за руком великом броју кудикамо мање популарних филмова). Поента ових аргумената јесте да су ови филмови пример клишеизираних и генеричких холивудских биоскопских хитова који држе пажњу таман толико да би довукли публику у биоскопе, али су преко тога потпуно културно и приповедачки безначајни и публика их заборавља практично чим изађе из сале.

Заиста, није тешко грдити "Аватаре" и Камерона као генеричко холивудско смеће, али ти аргументи, колико год истинити били, неће никада моћи да нам објасне зашто су ти филмови мерљиво успешнији од осталог холивудског смећа.

Камерон је, наиме, стари филмски маг који верује у биоскопски филм као колективно искуство и који прави филмове који нису предвиђени за бесмислено разводњавање кроз играчке, стрипове и ТВ серије, али које нико не жели да пропусти у биоскопу. Ови филмови се заиста не репризирају бесконачно код куће, али представљају истински биоскопски догађај – нешто што Камерон свакако памти из своје младости, а што се изгубило у модерној инсуларној култури интернет стриминга и малих екрана.

Класична епика и аниме-естетика

Наравно, визуални спектакл није једини разлог што ови филмови толико добро пролазе код публике. Значајан фактор је и њихова прича, која јесте жанровски клишеизирана и већ-виђена, али истовремено садржи у себи нешто вечно, што је особеност сваке праве – епике. "Епско" је у глобалној култури постало својеврсни синоним за "испразни спектакл", али његово изворно значење подразумева пре свега присуство одређене моралне вертикале коју Срби тако добро познају – сучељавање хероја са неумитношћу и неумољивошћу судбине, уздизање изнад хетерономије историјских процеса и реалполитичких диктата и досезање Царства Небеског, где је величина светиње коју браниш увек значајнија од величине силе која те напада.

Свест о овим традиционалним обрасцима херојства и нужности јесте један од разлога што су јапанске манге и аниме толико популарне, а Камеронови "Аватари" – са својом уврнутом флором и фауном, ишчашеним димензијама, и сукобом хајдегеранске бездушне технократије са продуховљеним русоовским "племенитим дивљаштвом" надовезују се управо на ову оријенталну стрип-естетику, толико популарну код глобалне омладине.

Страх од сопствених зликоваца и српска перспектива

Што се тиче приче овог трећег филма, може се рећи да је она храбро загазила у непознато излазећи из домена симболичког сукоба добра и зла у домен реалполитике и историјског колонијализма, да би у финалу кукавички ретерирала на бајковите позиције прва два филма, буквално репризирајући њихова климактичка финала у јединственој, хибридној бици, која се истовремено води на води и у ваздуху.

Камерон продубљујује лик клонираног пуковника Мајлса Кварича, коме туђе тело отвара иста врата кроз која је претходно прошао главни јунак – формацијски каплар, а заправо хајдучки харамбаша Џејк Сали. Он такође уводи у причу ново, резигнирано племе пандоранских урођеника На'вија по имену Манкван, које је, на челу са вештицом Варанг, дигло руке од свог панпсихистичког божанства Ејве и одлучило да се приклони људима као доносиоцима моћније, технолошке цивилизације.

Ова унутрашња динамика релатизивује досадашњу црно-белу поставку сликајући нам, први пут након много година, заиста убедљиве и привлачне холивудске негативце. Нажалост, као и у претходним филмовима, као да се Камерон плаши привлачности ових антагониста код публике, па њихове приче свесно спутава и ограничава, не дозвољавајући гледаоцима да се са њима идентификују. Па опет, ако предстојећа два филма буду вредна гледања, то ће сигурно бити управо због ове зрелије, комплексније и "историчније" поставке.

Гледано кроз српску призму, ово усложњавање серијала – који је и досада одисао Српством – чини још привлачнијим. Наиме, у "Аватару" смо досад имали алегоријску причу о плавим свемирским Србима као храбром и традиционалном народу који своје породице, традиције и светиње покушавају да заштите од безобзирних корпоративних колонизатора којима није свето ништа осим профита. Сада имамо причу о Србима који су у тој борби клонули духом и који су се кроз идентификацију са агресором претворили у чудовишта, али такође продубљивање алегорије о моралној привлачности Српства и Православља – које је отворено за свакога ко има слуха да му се приклони, па макар припадао цивилизацији безочних ванземаљаца који су дошли да униште нашу земљу и начин живота.

Корпоративно-безбедносни комплекс и отмица Мадура

Камерон је и у претходним филмовима био веома убедљив у сликању аморалности и чак демоничности западних корпоративних монополиста који у настојању да поправе кварталне приходе спаљују читаве екосистеме, а домородачка светилишта претварају у површинске копове и ловачке резервате. У трећем филму се додатно разрађује однос ове корпоративне олигархије са својом приватном војском и упечатљиво осликава природни конфликт између економског монопола и "монопола на физичку принуду".

Однос главних негативаца – патолошка романса пуковника Кварича и вештице Варанг – нарочито продубљује причу, излазећи чак из оквира већ виђених холивудских шаблона. Јер, ако је Џејк Сали био класични тип поручника Џона Рамбоа који се идентификује са авганистанским муџахединима или капетана Нејтана Олгрена који је очаран моралом последњих јапанских самураја, Кварич и Варанг улазе у необичан однос који веома верно осликава стварну, историјску антиколонијалну динамику. Колонизатор схвата моралну неодрживост своје позиције, али уместо да конзервира домородачку културу, он настоји да је надогради и модернизује, како би јој "дао зубе". Штавише, Кваричева прича се одиграва као пародија Салијеве, при чему је једина разлика, заправо, у границама које су два човека у туђим телима спремна да пређу како би своје племе и децу сачували од уништења.

Камерон до те мере излази из бајковите схематичности свог досадашњег уметничког израза да потпуно нехотице, две недеље пре него што ће се догодити, слика пред биоскопском публиком сцену "бескрвне" отмице Николаса Мадура под експлицитном претњом покоља становништва и бораца који су спремни да га бране, само да би га као демонстрацију силе тријумфално парадирао у стакленом кавезу пред становништвом окупаторске колоније на Пандори. Све је ту – и опсесија империјалиста идејом да се дух једног народа може сломити отмицом и убиством његовог вође, и падање маски са разобрученог корпофашизма, и друштво спектакла којим он покушава да оправда своје постојање пред властитим становништвом.

Ко је На'ви и на'вијског рода

Један од основних разлога што амерички десничари никада нису волели Камеронов "Аватар" јесте то што су га увек читали буквално, па самим тим у моралном чину Џејка Салија и његових савезника који су се придружили борби ванземаљских Абориџина против људских колониста нису могли да виде даље од расног рата у Америци, где је такође боја коже надређена етици и честитости. Људи који се боре против монструозног колонијалног система за њих су, уместо витезова чојства и пионира хуманости, схваћени као отпадници од човечанства. Или, како они то воле да кажу – издајници своје расе. То је визура кроз коју они данас гледају све – и Венецуелу, и Иран, и Палестину. На један бизаран расистички начин, они тако гледају чак и Украјину.

Са друге стране, (десници пословично наклоњена) српска публика на потпуно интуитивном нивоу нема проблем са разумевањем флуидних идентитета, племенске солидарности, слепог ината, слабости духа, па чак ни Стокхолмског синдрома који припаднике једног народа наводи да се идентификују са колонијалним окупатором. Исто тако, код нас се подразумева да странац не постаје једним од нас кроз генетску алхемију и утапање хаплогрупа својих потомака са нашим, него кроз моралне изборе и заједничку борбу.

Ми добро знамо да Србин није Србин по крви коју дели са прецима, него по крви коју је спреман да проспе за завете који су му остали од предака. Попут На'вија, ми знамо да је наш Бог онај прави не зато што имамо директну везу са њим на својој Светој земљи, него зато што од нас очекује да поступамо праведно, храбро и часно. И што су његове руке отворене за свакога ко је спреман да то чини заједно са нама.

Небески Срби поново јашу

Једна од највећих фрустрација којој је наш народ био изложен у овом веку било је одсуство високобуџетске филмске продукције холивудског типа која би одговарала нашим потребама, епским сентиментима и националним наративима. Док чекамо да се она појави, најбоље што можемо јесте да постојећу глобалистичку културу гледамо кроз сопствене вредносне и идеолошке наочаре.

Камеронови "Аватари" су ту идеална мета, јер су они већ баждарени тако да се са њима могу идентификовати народи са различитих меридијана, као што није тајна да велики део планетарног успеха ових филмова почива на страним биоскопским благајнама, где, опет, антиамеричка тематика свакако више користи него што штети.

У том контексту, читање ових филмова не као буквалне приче о колонизацији далеког свемира, већ као алегоријске приче о томе шта су демонски наследници Источноиндијске компаније учинили конкретно нашем народу не само да је легитимно, него чак није претерано ни натегнуто.

Притом, наше специфично повесно искуство, које обједињује византијско православље са источноевропским марксизмом и оријентални трибализам са западним просветитељством, чини наш народ нарочито подесним за ову врсту наратива.

Јер ми смо истовремено народ који дан-данас има своје храстове-записе и народ који је Шумадију оставио без шума; и народ који се историјски супротстављао технолошки надмоћним империјама и у том супротстављању победио, и народ који је правио фабрике оружја пре него што ће направити фабрике одеће и хране; ми смо и народ који жели да сачува природне лепоте своје домовине, и који је свестан да се спољним колонизаторима може супротставити само ако овлада сопственим природним ресурсима.

То значи да су Срби у повлашћеном епистемолошком положају да разумеју све Камеронове дивљаке – и Оматикаје из своје Шумске републике који скривају свог Радована Караџића од империјалистичких хеликоптера; и Меткајине из свемирске Далмације који гледају како странци у својим џиновским бродовима преотимају њихову обалу; и блазиране номаде Тлалимљане који немају своју домовину, него пуштају да их ветар носи где год дува и који неће да се замерају никоме јер са свима хоће да тргују; и резигниране и огорчене, али борбене Манкванце са камењара пандоранске Херцеговине, које је патња њиховог народа натерала да се баце каменом на Бога и стану у службу окупатора.

Све су то наше локалне приче које су нам интимно блиске и интуитивно разумљиве и можемо бити захвални глобалној култури што нам их у тако чистом облику ставља на располагање. Они можда мисле да ће на тај начин потврдити ауторитет метрополе међу колонизованим народима, па ћемо онда аплаудирати када уживо видимо како раде оно што раде негативци у њиховим филмовима. А у ствари је у питању још једно Лукавство Ума нашег времена, јер нам овакви филмови на крају шаљу поруку да је борба једини смислен и плодотворан облик отпора страним колонизаторима. И да у тој борби треба да држимо отворене очи да нам не промакну, како каплари Салији у њиховим, тако и вештице Варенг у нашим редовима.