Колумне и интервјуи
Од "Игре престола" до "Витеза седам краљевстава", или о дегејмотронизацији телевизије
"Игра престола" се често помиње као врхунац Златног доба телевизије (тзв. Peak TV), за које се често говори да почиње са "Сопраносима" и "Жицом", али која у суштини представља феномен епохе стримера – дигиталних видео-клубова који живе од претплата својих гледалаца, а чија клица лежи управо у ХБО – амбициозној специјализацији једног кабловског канала са јаком драмском продукцијом да постане "кућни биоскоп"
Игра престола (2011-2019) представља тектонски поремећај у историји модерне телевизије. Серија која је почела као високобуџетна костимирана адаптација популарног фантастичног серијала након пар сезона је постала незапамћен глобални феномен – људи широм планете устајали су у пола ноћи како би погледали нову епизоду пре него што се улогују на друштвене мреже на којима је та епизода била централна тема.
Тај ниво глобалне виралности постао је својеврсно проклетство глобалне телевизије, које је веома брзо убило и саму Игру престола, која више није снимана за нишну публику опскурног књижевног жанра, него за цели свет. Ово губљење циљне групе и настојање да се садржај серије прилагоди свима тако што ће се свести на оне елементе раних сезона који су привукли највише пажње (а то су, наравно, биле сцене разузданог насиља, разврата и изопачености) наративно је и естетски деградирало серију и довело је до финала које су сви гледали, али у коме је мало ко уживао. Љубитељи књига остали су дубоко разочарани, али продуценти и финансијери су били усхићени – серија је, упркос креативном самоубиству, представљала незапамћени комерцијални успех. И продуценти су хтели још, али разочарана публика – баш и не.
У питању је динамика која је обележила наредну деценију – телевизијске куће и интернет емитери утркивали су се у трагању за "следећим гејмотроном", убеђени да је разлог успеха серије било нешто квантификабилно и измерљиво.
Испробаване су различите формуле и различити приступи "прилагођавању фантастике модерној публици", али резултат је изостао – ниједан од "гејмотрон клонова" није пришао ни близу свом узору и оригиналу. Во је већ био заклан, додуше не за кило, већ за тону меса – али упрегнути га поново у плуг је постало принципијелно немогуће.
Многи су покушавали са већим буџетима, са више насиља, са више модерности, али безуспешно. Зашто? Пре свега зато што су продуцентске куће и студија су заборавили зашто је Игра престола била успешна.
Златно доба телевизије као проклетство краља Миде
Игра престола се често помиње као врхунац Златног доба телевизије (тзв. Peak TV), за који се често говори да почиње са Сопраносима и Жицом, али која у суштини представља феномен епохе стримера – дигиталних видео-клубова који живе од претплата својих гледалаца, а чија клица лежи управо у ХБО – амбициозној специјализацији једног кабловског канала са јаком драмском продукцијом да постане "кућни биоскоп". Када на сцену ступи "Нетфликс" са својом интернет телевизијом и серијама које се у целини и одједном избацују на интернет, ново доба је већ почело.
Пре ове епохе, биоскоп је био једино место где је публика могла несметано да гледа ствари које подлежу цензури – улазница се плаћала, а улаз (углавном) није био дозвољен деци која нису одговарајућег узраста, па је велико платно било ексклузивно место коме су били намењени сви "озбиљни" и "зрели садржаји" – било да су у питању голотиња и насиље, вулгарни језик, или просто озбиљне и тешке психолошке, социјалне и моралне теме. Наспрам биоскопа, телевизија је деценијама била "кућно огњиште" и "простор за целу породицу" – топао, стерилан, пристојан и достојанствен.
Стримери и онлајн-емитери су све то изменили, уневши биоскопску благајну у свако домаћинство и омогућивши породици да на све већим кућним екранима и све доступнијим звучним системима приреде себи биоскопско искуство код куће – све то за тричаву месечну претплату. Када је Игра престола била на врхунцу, а поготово за време пандемије короне, чинило се да је биоскоп као културна институција потпуно превазиђен и претворен у реликт прошлости и културну баштину за сладокусце и снобове попут позоришта или опере. Испоставило се, међутим, да је "Златно доба телевизије" било нешто попут проклетства краља Миде. Када се једном све претвори у злато, схватимо да злато не само да не може да замени све, него чак ни већину ствари које су нам најпотребније.
Цинизам, аморализам и антихеројство
У пракси се "гејмотронизација" телевизије манифестовала као својеврсна хипертрофија цинизма, мрака, аморализма и антихеројства у приповедању. То би се могло упоредити са појавом "Гвозденог доба" америчког стрипа или са популарношћу тзв. "грим дарк" фантастике, жанрова који су имали своја ремек-дела, али који су у великој мери "убили" наивност и детињасту једноставност моралности дела на којима је публика одрастала. Свако херојство је нужно морало да се сведе на глупост или на циничну манипулацију, свака честитост на религијски фанатизам, свака лепота на наличје унутрашње чудовишности. Све је то изузетно лепо ишло под руку да "духом времена", који је нову конзумеристичку средњу класу ослобађао од свих стега које су спутавале њихове пориве да троше, уживају и пуштају своје прохтеве на вољу. Притом се потпуно заборавило да поред ниских, постоје и високи пориви – потреба да се окружи лепотом, племенитошћу, узвишеношћу и смислом, свим оним што је вековима било у темељу сваке велике бајке, мита или легенде, а на којима се темељи модерна фантастика.
Ово одсуство моралног компаса ишло је руку под руку са одсуством естетског компаса. Научене су све погрешне лекције из примера Господара прстенова Питера Џексона, серије филмова која истовремено представља висинску коту кинематографског уздизања комерцијалног Холивуда и тачку након које биоскоп почиње да уступа место телевизији, а класична фантастика – "грим дарку". Уместо да виде љубав према књижевном предлошку и минуциозно, опсесивно бављење детаљима који један измаштани свет чине смисленим, нови креатори су се ухватили оних елемената који су код Господара прстенова најлошије остарили – компјутерски анимиране графике и агресивног виралног маркетинга. А да би све то постигло максималан ефекат код фамозне "модерне публике", предложак је било неопходно и "ингејмотронисати", што у пракси подразумева одвртање насиља, разврата, изопачености и аморализма на тројку.
Зашто је Џ. Р. Р. Мартин велик
Ствар је, међутим, у томе да је, као што је Џексоновог Господара прстенова створио непоновљиви стваралачки опус Џона Р. Р. Толкина, Игру престола је створио раскошни драмски таленат његовог Р-Р-мењака Мартина. Мартинови ликови су комплексни, занимљиви, духовити, упечатљиви и за њих се лако емотивно везати. Његови дијалози су хипнотични и прикивају пажњу читаоца, без обзира да ли се воде у престоној дворани Краљеве Луке док се поред Црнобујице одвија одсудна битка за будућност краљевства, или представљају тихе расправе о књижевности и историји уз логорску ватру негде у шумама Севера. Магија Мартиновог драмског текста, која нам је ускраћена не само у сценарију друге половине ове серије, него и у последња два наставка књижевног серијала које Мартин никако не успева да заврши, представља квалитативну разлику између ниског конзумеристичког смећа и – велике телевизије. И неко је то најзад схватио.
Почетком ове године, ХБО је без превише помпе избацио у етар мини-серију Витез седам краљевстава – екранизацију прве од три Мартинове кратке новеле из серијала Приче о Данку и Егу. Саме новеле су још један неокончани Мартинов пројекат, будући да је написао само три од планираних десетак, али свака од њих представља једну заокружену причу о догодовштинама славног витеза сер Данкана Високог и његовог малог штитоноше Ега, а све три представљају освежење у поређењу са мрачном и аморалном Песмом леда и ватре (оригинални серијал по коме је снимљена Игра престола)и комплексном и напорном Огањ и крв (измишљена историја Мартиновог света која служи као предложак за серију Кућа змаја). Ове приче су замишљене као мали поглед на измаштани Вестерос у време када је бајковитих Седам краљевстава највише личило на бајку – тиранија таргаријенских јахача змајева завршила се истребљењем њихових чудовишних љубимаца и краљеви са Гвозденог престола морали су да уче како се наклоност поданика стиче без, јелте, огња и крви.
Повратак кинематографије у кућни биоскоп
Међутим, у својој играној верзији Витез седам краљевстава у потпуности надмашује ову освежавајућу промену темпа у новелама у односу на књиге и очарава гледаоце својим техничким савршенством. Премиса "Златног доба телевизије" увек је била да се телевизијски програми снимају високобуџетским техникама резервисаним за биоскопске филмове, али када се овај приступ појавио, филмска естетика је већ била озбиљно деградирана, успавана на лењости редитеља који сваки проблем третирају као ексер, па га онда забијају чекићем специјалних компјутерских ефеката. Са Витезом најзад имамо серију где се сценарију достојном Златног доба приступа са визуалном лепотом класичне кинематографије, и то се види у сваком, најситнијем детаљу – од верижњача које носе витезови, коњичке кореографије и опипљивих, физичких кулиса, преко беспрекорних фотографије, музике и режије, па све до глумачких и сценаристичких бравура.
Уместо да нас подсећа на бескрајне "гејмотрон клонове" са својом кичастом компјутерском графиком и мрачним визуалима, Витез нас је са својом непретенциозном класичном сценографијом и костимографијом и камерном радњом све подсетио на серију која је покренула тренд високобуџетних костимираних серија – Милијусов Рим (2005-2007). Успех ове серије не почива ни на каквим специјалним ефектима и претенциозним масовним сценама, већ на томе што без много труда успева да нас дубоко инвестира у све ликове и сваки дијалог пратимо једнако хипнотисане као када читамо Мартинову прозу. И то није претеривање – писац се и сам огласио, изјавивши да ниједно његово дело никада није верније пренесено на екран.
Има ли овде витезова?
Културни догађај који представља Витез седам краљевстава, међутим, превазилази повратак глобалне индустрије забаве заборављеним стандардима техничке компетенције. Упркос кукњави и самосажаљењу, протеклих неколико година имали смо мноштво телевизијских серија које могу претендовати на оцену техничког савршенства – Плавооки самурај, Андор, Студио, а свакако и генијални Фолаут, чија је друга сезона недавно завршена уз заслужене критичке аколаде. Витез је, међутим, направио корак даље у односу на та дела – он нас је вратио неироничном, традиционалном херојству.
Први пут након пола века имамо витеза који није карикатура. Још откако је Иво Андрић деконструисао Алију Ђерђелеза у својој раној приповеци, витезови, ти атласи на чијим леђима је почивала целокупна средњевековна књижевност, ти изумитељи књижевне форме романа, полако су постали угрожена врста у глобалној култури.
Дуже од пола века је једини легитиман начин да се прикаже витез била или тропа религијског фанатика, или тропа циничног макијавелисте који се крије иза достојанства грба и титуле. Витез који заиста верује у свој морални кодекс и племенити позив допуштао се само у анимираним филмовима за децу, и то чешће у облику неке донкихотовске карикатуре, него у духу правог средњевековног идеала. И у свему томе Џорџ Р. Р. Мартин није изузетак – он у својој Песми леда и ватре не пропушта прилику да нагласи да су витезови "само машине за убијање и ништа више". Е, сер Данкан Високи представља његово извињење свима нама који се сећамо да би витез морао да буде – нешто више.
Када оклеветани, сиромашни, али честити сер Данкан, тај смешни, незграпни и смотани Андрићев Ђерђелез, надене на себе свој тешки оклоп и на немирном коњу изјаше пред окупљену публику на турниру у Пепелгазу, па их презриво упита "зар међу вама нема правих витезова?!", то представља одјек питања које су читаве генерације разочараних дечака постављале гледајући холивудске приказе средњевековног друштва, али истовремено и подсмешљиву пацку оригиналној Игри престола, која је попут кукавичјег јајета у недрима фантастике под својим копитама угазила класичну витешку романсу. А одговор Краљеве деснице, принца Белора Таргаријена нам је свима показао како би морала да изгледа и да се понаша права аристократија.
Витез седам краљевстава не само да нас је све подсетио зашто смо били толико очарани Мартиновим романима и његовим ликовима пре петнаестак година, него је са својом раскошно снимљеном непретенциозношћу помогао да се реконтекстуализује аморални и макијавелистички свет Вестероса – не као "реалистична слика" сталешке монархије и средњевековног, тимократског друштва, већ као убедљив приказ његове декаденције и коначне пропасти. И као што заразна честитост и врлина главних јунака, упркос искушењима, изазива радост и оптимизам код гледалаца, тако се сада са оптимизмом окрећемо и према новим екранизацијама класика фантастике, који нас чекају у блиској будућности. Дегејмотронизација телевизије је почела. Било је, заиста, крајње време.
Live
