Срби и Иран – повесне паралеле и преплетене судбине

Почетком шездесетих година прошлог века, ФНР Југославија и Држава Шаха над Шаховима Иран биле су две земље веома налик једна на другу, али на двама веома различитим историјским трајекторијама. У питању су биле државе средњег реда са сличним бројем становника, сличним степеном развоја, сличним персоналним ауторитарним режимом на челу и сличним геополитичким положајем, који се у великој мери ослањао на умерени антагонизам према СССР и хипертрофирани политички и културни утицај САД. Штавише, у западној пропаганди, као што је Титова Југославија била "најлибералнија земља социјалистичког блока", опседнута западном модом и америчким филмовима, тако је и Пахлавијев Иран био "најзападнија земља Блиског истока" – чувена по лаким женама, лаким дрогама и лакој руци слободног тржишта која је управљала њеним огромним минералним ресурсима.

Од тог тренутка, међутим, две земље су пошле различитим путевима – док је Југославија градила карго култ "уређеног Запада" и неговала властите комплексе ниже вредности до те мере, да је у тренутку кризе буквално препустила западним куферашима да јој цртају границе, пишу законе и успостављају правне преседане ("бар се знао ред", уосталом, "такав смо народ" итд.), у Ирану се плима радикалне религијске реакције на општи неморал, декаденцију и колонијална понижења претворила у Исламску револуцију, која је од ове земље створила синоним за државу-парију, остракизовану, сатанизовану и санкционисану скоро 40 година.

Када су ти паралелни процеси приведени крају, почетком двехиљадитих година, резултати нису могли бити драматичнији. Иран је упркос санкцијама постао суверена, индустријализована и нуклеарна земља, која не само да је способна да се сама храни, брани и наоружава најсавременијим оружјем, него и држава која је у стању да изазива и решава глобалне економске кризе, а која је у међувремену демографски учетвростручила своје становништво, примарно за рачун средње класе. Југославија, коју су осамдесетих година уместо санкција засипали страним кредитима и добронамерним саветима, распала се у спектакуларном грађанском рату који је довео до једне од највећих депопулација у Европи, а од некадашње регионалне силе остао је архипелаг политичких патуљака који се утркују у сервилности страним колонијалним господарима, а који поред понеке спортске медаље за 30 година "независности" и "суверенитета" нису остварили ништа вредно помена.

Марс у марту – све жртве америчког империјализма личе једне на друге

Ту постоји један важан изузетак. Српски народ је прво у оквирима Југославије, а затим делујући кроз институције новооснованих признатих и непризнатих српских држава током ратова за југословенско наслеђе успео да иза себе остави и културног, и политичког, и историјског трага (случајно или не – баш у оно време док се у српској престоници и даље вијорио југословенски триколор). Управо тај српски отпор глобалној америчкој хегемонији – неславно сломљен, али никада заборављен – отвара ново поглавље паралела између историје Срба и Иранаца. Неко би рекао да ту нема ништа случајно и да је традиционална индоевропска епика снажно обликовала политичку свест и Срба и Персијанаца. Да ли је на Србе више утицала хипотетичка иранска прапостојбина, или чувена конференција Велике тројке у (тада окупираном) Техерану на којој је Југославија подељена између Руса и Американаца "пола-пола", остаје историчарима да процене. Али оно у шта свакако нема сумње, јесте да Иранци ових дана очигледно повлаче паралеле са СР Југославијом ’99. године, док Срби, гледајући масовна окупљања народа по трговима и мостовима Техерана, Шираза и Исфахана озбиљно климају главама и понављају да смо "све радили први".

Вучић са амбасадором Ирана: За цело човечанство је од огромног значаја да се нађе мирно решење

Март у Србији је иначе месец сећања на разорне последице америчког империјализма – током овог месеца се обележава годишњица Мартовског погрома на КиМ и почетка нелегалне и неморалне агресије НАТО на СРЈ, убиство старог свата на Башчаршији које је покренуло Босански рат, али такође и годишњице смрти Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића, двојице централних играча српске постјугословенске трагедије. У том смислу свакако није претеривање рећи да су Срби посматрали разобручено дивљање америчке авијације и администрације на једној,  и храбро, дрчно и надасве српско држање иранске војске и народа на другој страни, у атмосфери свечане и трезвене језе. Упркос вишегодишњим кампањама које су прозападни медији у земљи – како опозициони, тако и режимски – водили против Ирана, национални консензус међу Србима ових недеља био је недвосмислен. Једноставно, сећање на агресију из ’99. никоме није ишчилело из сећања, осим онима који за своје негледање у прошлост примају субвенције и дотације оних истих центара моћи који су нас тада бомбардовали.

Како се испоставило, нису Срби једини запамтили крваво пролеће ’99. године – паралеле између СРЈ и Ирана, између Срба и Иранаца и између крвожедних кампања сатанизације "лоших момака" које "треба бомбардовањем отерати у камено доба" искрсавале су на све стране и на свим меридијанима – од Шангаја до Буенос Аиреса и од Париза до Багдада. Томе су у великој мери доприносили и сами Иранци, који су у свом симболичком отпору агресору – са масовним јавним протестима и поплавом духовитих мема, песама и карикатура на интернету – много више личили на јуначку (индоевропску) епику Срба од пре 30 година, него на кукавну и колонијалистичку "женедјецаба" патетику "сиротих малих дивљака" из Сарајева, а по којој су препознатљиви сви пројекти глобалистичке западне левице. Притом не треба заборавити да током целе "опсаде Сарајева" није виђено ништа слично ономе што је америчка авијација у Минабу учинила у једном дану.

Старе форе старе (Епстинове) школе

Паралеле између СРЈ и Ирана, међутим, не стају само на веома сличним стратегијама отпора – оне се могу гледати и у ширем контексту. Пре свега, како ратови за југословенско наслеђе у целини, тако и Косовски рат ’98-99. представљају само етапу (притом никако коначну!) у континуираном роварењу, деморализацији и политичкој кастрацији народа који је препознат као проблематичан и субверзиван. Ови оружани сукоби имали су своју предисторију у вишегодишњим кампањама политичких прогона, индоктринације и дестабилизације (за које данас нико не крије да су их финансирале обавештајне службе Америке и њених савезника), а социјални притисци и политички инжењеринг само су појачани након што су бомбе престале да падају. Тако су се и Србија и Република Српска нашле у позицијама да су "у миру изгубиле више него у рату".

Ко (не) контролише рат у Ирану: Сведочимо ли "крају америчке империје"? | Дан увече

На том плану се најбоље виде повесне разлике између америчке агресије на две земље. Не улазећи у реалполитичке околности које су објективно неупоредиво повољније по Иранце, него што су биле по Србе во времја оно (од којих се део тиче објективних повесних токова, али део – попут поменуте разлике у културним и демографским трендовима – представља одговорност самог народа), позиције у којој се налазе САД данас и пре 30 година значајно се разликују. Док је способност Америке да увек буде у центру глобалне пажње некада гарантовала да ће цели "цивилизовани свет" (од Токија до Милвокија) у ликовима Радована Караџића, Ратка Младића или Слободана Милошевића видети "новог Хитлера" који се "мора зауставити", данас практично нигде нема никакве сумње да је најопаснија "одметнута нација" на свету – Америка, а најопаснији "до зуба наоружани неурачунљиви лудак" и "зли касапин" – Доналд Трамп. Парадоксално, Бил Клинтон је, упркос кудикамо удобнијим спољнополитичким околностима и кудикамо тоталнијој медијској доминацији, морао више да води рачуна да одржава свој имиџ "доброг момка" него што то мора потпуно разобручени и распиштољени Трамп.

Наравно, данас већ знају сви, а Срби су знали још тада, да међу овом двојицом нема разлике и да обојица носе на себи "печат звери" са Епстиновог острва, према коме најбарокније пропагандне измишљотине које су избациване на рачун Садама, Гадафија и Милошевића, па чак и тешкаша као што су Ким Ил Сунг, Иди Амин, или Пол Пот – делују питомо. Ништа од тога не мења ни јоту у америчкој политици – она се и данас своди на друмско разбојништво, огољено насиље и мафијашки рекет баш као што се сводила пре тридесет, педесет или сто година – само данас сви знају нешто што су некада знали само Срби, Вијетнамци или Кубанци. А "хумане и уређене правне државе" развијеног света данас, када све то знају, неће по том питању учинити ништа, баш као што ништа нису чиниле када су се правиле да не знају.

Ко је Србима непријатељ?

Овај специфични културни контекст, међутим, значи да хистерична трансатлантска Империја, поред кризног пи-ара и контроле штете коју мора да упосли како би замуљала и релативизовала своју масовну евакуацију војних база на Блиском истоку, трагикомичну бежанију морнарице и носача авиона из домета иранских ракета и незапамћени фијаско везан за "спасавање обореног пилота" (а заправо покушај да заробе иранске залихе обогаћеног уранијума) под Исфаханом, мора да улаже и напоре у онемогућавање "персијског вируса слободе" да захвати друге тачке планета, поготово оне "одраније познате органима" по бунџијском духу и пркошењу америчком силеџијству. Између осталог – и у Србији.

Срби, дакле, никако не би требало да размишљају о томе колико је богатство и просперитет под америчким (непостојећим) безбедносним кишобраном релативна ствар. Не би требало да обраћају пажњу колико је релативно и "слободно кретање" робе (Хормуз), људи (Газа), капитала (руске резерве у западним банкама) и информација (снимци штете од иранског бомбардовања у Израелу и Емиратима теже се пробијају у етар од порнографије у Техерану). Најзад, не би требало да размишљају ни о томе да је "америчка заштита" коју ужива терористички режим у Приштини још климавија од оне коју уживају заливске петромонархије, а да је евакуацију Бондстила кудикамо лакше организовати од евакуације Ал Удеида. Уместо тога у српској јавности су се негде баш у време прошлогодишње америчко-израелске агресије на Иран волшебно појавиле и запатиле фантастичне тврдње о "три хиљаде Иранаца који су убијали Србе по Босни", а које обавезно искрсавају у коментарима на било коју реч солидарности или подршке коју неки Србин изрази на рачун Иранаца и њихове борбе против заједничког архинепријатеља.

"ОсвРТ" са Врзићем: Рађање петројуана на Блиском истоку, кад је тешко – Русија и српски избори

Обашка што у Босни укупно није било страних добровољаца колико се приписује само Ирану (док се то питање никада не потеже у односима са Саудијском Арабијом или Египтом) и обашка што су ти борци тамо ишли као представници сунитских исламистичких секти које су се у међувремену доказале као ударна песница управо америчке (и израелске) спољне политике, које се према шиитима односе са једнаком нетрпељивошћу као према хришћанима, и којима је Исламска Република Иран једнако непријатељ колико и (православна) Република Србија. Машина лажи ради и наставља да Србима продаје рог за свећу, а осведочене непријатеље који су нам уништили државу, сатанизовали народ и индоктринирали читаве генерације антисрба у земљи и региону проглашава за наше доброчинитеље и стратешке партнере, а земље које одбијају да признају независност Косова и које ломе зубе нашем колонијалном окупатору проглашава за некакве "српске непријатеље". Или, ако хоћете то пластичније – људи који приносе жртве у дечјој крви Молоху, Баалу и Мамону треба да нам буду ближи од људи који њихове идоле спаљују по трговима.

Шта је Србима Иран, а шта Ирану Срби

Без икакве сумње, и Срби и Иранци су робови својих старих заблуда и дубоко укорењених манипулација. Срби и даље користе Гадафијев генијални и политички прогресивни израз "џамахирија" да означе нешто заостало и ретроградно и понављају папагајски да "нећемо ваљда да живимо у Северној Кореји" (једној од ретких земаља која је у стању да гарантује безбедност живота својим грађанима), Иранци и даље проливају сузе за "сиротим малим Бошњацима" који су "бранили Ислам у Европи" током распада Југославије и који су били "жртве геноцида у Сребреници". Милиони и једних и других и даље очекују да ће им просперитет и благостање пасти са неба (из америчких бомбардера). И управо зато је важно да канали комуникације између ове две државе и ове две културе буду отворени, а да се дијалог одвија без посредника.

Јер и Иранци и Срби знају шта значи бити сатанизован на глобалном нивоу, знају шта значи бити у тоталној економској изолацији, знају на које се савезнике могу ослонити и чијој речи могу веровати, а на својим леђима су искусили колико глобалном тирјанину "закон лежи у топузу" и, што је још важније, колико, заправо, његово нечовјештво заиста смрди. И управо зато што оба народа политички стоје на идентичним позицијама, критично је важно да међусобно деле своја различита искуства која проистичу из деценија вођења различитих политика према хегемону. Иранци нас могу да науче шта се све може остварити ако је друштво спремно за жртву и одрицање у име сопствених светиња и политичких идеала. Ми њих можемо научити шта следи даље када пристанеш на изнуђени мир након што ти је неки махнити западњак претио да ће твоју земљу поравнати "као овај сто". Они могу да нас подсете како изгледа када се бориш за своју земљу, своје светиње и своју будућност, ми њих – како будућност изгледа када престанеш за њу да се бориш.

Иранска амбасада у Београду: 24. март 1999. је датум срама, историја се понавља у Ирану

Или можемо просто да се успавамо пред ласкањем наших стратешких партнера из Америке, који ових дана обигравају око нас, носе дарове и одједном "откривају нашу фасцинантну историју и непоколебљиви дух". Народски речено, док гледамо како Атлантистичка империја трули и распада се на наше очи, они покушавају да нас убеде да "приступимо четницима ’45". С тим што приступање четницима као типично српски чин ината и пркоса може да се разуме и оправда када се у виду има дуг части према српском миропомазаном Краљу и великој југословенској отаџбини. Али такав дуг не постоји према америчком махнитом краљу у покушају и његовој полупаној империји чији су дани већ одбројани.