Сасвим недавно, интернет је био уточиште српске писмености. Иако су твитови, коментари и личне поруке већ деценијама били извор горива за ламентације на тему "како смо колективно постали неписмени", ситуација на мрежама ипак је била видљиво боља од ситуација на другим пољима на којима се користи српски језик и писмо – а пре свега у поређењу са другим модерним медијима попут телевизија или рекламних плаката. Ова разлика најлакше се могла мерити присуством ћирилице – традиционалног и сакралног писма које српски народ користи практично током целе своје записане историје и које представља неодвојиви део његовог културног и етничког идентитета.
Тренд пада употребе ћирилице у јавном писању и штампи је документован и може се пратити деценијама, од чега је фатални удар наступио осамдесетих и деведестих година, када су се – у комбинацији са комплексном комбинацијом културне небриге и политичких притисака – нове технологије штампе и писања почеле развијати брже него што је српска културна политика била способна да их прати, па су тако годинама Срби били без могућност да нормално користе свој језик и писмо на рачунарима, мобилним телефонима, рачуноводственим и банкарским програмима, базама података и сл.
Иако је проблем релативно брзо поправљен, штета је начињена – за огроман део становништва ћирилица и писменост постали су некаква врста етничког колорита и питање голе естетике, за шта нема места у модерним дигиталним комуникацијама, у пословним односима, у графитима на улицама, укратко, у било чему што је савремено, динамично и брзо. Писменост и језик у најбољем случају постали су питање џангризавог културњаштва и снобизма, а у најгорем – национализма.
Пиратерија као проблем, аматеризам као решење
Недовољно се говори о томе колико је разорну улогу у том процесу одиграла дигитална пиратерија. Без икакве сумње, у питању је био значајан фактор еманципације српског народа, чије су се читаве генерације компјутерски описмениле, а самим тим и стекле веома тражене занате на глобалном тржишту рада, захваљујући сајбер-хајдучији која је деценијама обезбеђивала да скупи и ексклузивни софтверски системи потребни за држање технолошког корака са светом наставе да "испадају из камиона".
Проблем је, међутим, у томе што је прекопирати (и "крековати") лиценцирани софтвер лако, али направити његову језичку локализацију на српском језику и писму не само да је комплексан и мукотрпан, него и скуп посао. А будући да је Србија толико дуго све своје потребе за софтвером намиривала пиратски, њено на регионалном нивоу респектабилно тржиште било је практично невидљиво за произвођаче, па самим тим нису имали никакав комерцијални интерес да свој производ учине доступним на српском језику и писму. Овај проблем и даље постоји и то је разлог зашто је, рецимо, "Дизнијева" биоскопска продукција раскошно синхронизована на српски језик и рекламирана на ћирилици, али материјали са "Дизни Плус" канала немају чак ни српски титл, који је релативно јефтин за производњу. Сличан је проблем са низом сличних дигиталних платформи – "Нетфликсом", "Амазоном", "Епл ТВ", итд.
Историјско решење за овај проблем био ја посвећени аматеризам српских програмера, дигиталних радника, као и просто корисника различитих платформи, који су улагали индивидуалне напоре да те материјале учине доступним "како Бог заповеда". Стотине и хиљаде њих су – најчешће бесплатно и без икакве координације са релевантним језичким институцијама Србије и српског народа – понудиле своје услуге страним корпорацијама и омогућиле да њихови свеприсутни производи – гугл, фејсбук, твитер, виндоус и сл. – аутоматски (што би наши стари рекли "по дифолту") буде доступан на српском писму и у веома педантним преводима на српски језик. Тај посао су радили занесењаци заљубљени у српски језик, људи којима култура није посао, већ страст – па је самим тим и резултат био упечатљив.
Језичка роботска апокалипса
Све се, међутим, променило када се појавила технологија великих језичких модела, тј. озлоглашени четботови. Ако су у дигиталном свету нормативна питања писмености и словесности до тада била у рукама најписменијих (којима је до те теме било највише стало и који су били спремни да утроше лично време и труд да би допринели дигиталној култури у Србаља), са четботовима су ту улогу преузели безлични и (sic!) бесловесни статистички и рачунарски процеси.
У питању је комплексна појава, која се манифестује кроз две паралелне гране. Прва се тиче деградације језичке културе и роботизације живог језика, а друга аксиолошког обесмишљавања граматике и писмености. Прво је најлакше илустровати на примеру твитера – његов системски текст преводили су, лекторисали и проверавали посвећени волонтери. Када се појавила опција аутоматског превођења твитова на страним језицима, у питању је био алгоритам који је узимао у обзир рад ових преводилаца и који је подстицао кориснике да коригују лоше преводе. Самим тим, преводи су били добри и упадљиво су аутоматски излазили на ћирилици.
Од тренутка када је овај посао преузео "Иксов" велики језички модел – чувени Грок – преводи су се, да тако кажемо, "упрасили" и на њима су се појавиле забрињавајуће дигиталне "крмаче". Пре свега, пошто Грок не говори српски, већ га само статистички процесуира, његов модел је заснован на "састругавању" (scraping) целог српског садржаја твитера, који у просеку никако није еталон писмености. Ефекти су одмах били видљиви – поред аутоматског преласка на латиницу, који је сам по себи проблематичан, у преводима су почеле да се појављују грубе правописне, семантичке и синтаксичке грешке. Уместо да српским углавном језички немарним твитерашима принесе прозор према писмености и словесности, плаформа икс им је принела – огледало.
Deus ex machina на Туринговом тесту
Кудикамо већи проблем, међутим, представља друга грана четботовског удара на српску писменост. Комуникација на друштвеним мрежама никада није била простор који се претерано везивао за језичку културу (што је, додуше, грешка, јер се ту више него било где друго кристалишу и обликују модерне језичке праксе), али четботови нису само направили роботску инвазију на њих, већ на све што пишемо и читамо. За само пар година, четботови су почели да нам састављају мејлове, да преводе упутства, вести и читаве књиге, они су почели масовно да састављају домаће, студентске и чак објављене научне радове. И то су – на први поглед – почели да раде писменије од људи.
Овде треба нагласити да нас је експеримент са великим језичким моделима научио нешто ново о природи језика и мишљења. Практично миленијумима је способност коришћења језика, ток практично мистичког и божанственог Логоса, била оно што људска бића раздваја од животиња и машина. На тој претпоставци почива и чувени "Турингов тест", који за стварну "вештачку интелигенцију" проглашава онај рачунар који се у писменој комуникацији не може разлучити од живог човека. У зависности како интерпретирамо Турингове критеријуме, чини се као да смо тај праг одавно прешли. Штавише, успешно изигравање живих људи представља основни посао четботова и главни извор прихода за компаније које их избацују на тржиште.
Ова технологија роботске мимикрије унела је потпуно нову динамику у наше праксе читања и писања. Одједном више није било битно да новинарима, студентима и адвокатима исправљамо правописне грешке – те грешке су постале печат аутентичности, доказ да је то што читамо писало људско биће. У поплави вештачки генерисаних садржаја на интернету, деловало је да је проблем неписмености потпуно превазиђен. Уместо "граматичких нациста", одједном су нам постали потребни граматички блејд ранери.
Писменост је за роботе
Тешко је пренагласити категоријални лом који је ова технологија унела у српски језик. Ако сте професор који прегледа студентски рад, правник који чита допис, или запослени у фирми који чита понуду, изузетно је важно да знате да ли је материјал пред вама писао стваран човек, или је у питању симулакрум направљен само да вам узалудно протраћи време. А најлакши начин да се препозна "роботски стил писања" је претерана писменост. А у одређеним контекстима чак и – ћирилица.
"Роботи пишу роботски, шта је ту чудно", рећи ће неко с правом. Оставимо сада по страни финесе ове приче, у којима четботови итекако знају да имитирају и формалне, и неформалне стилове писања, и жаргон, и хумор, и професионалну терминологију (па опет све то ради` превише ригидно и вештачки, тако да изазивају ону нарочиту врсту нелагоде коју Американци зову uncanny valley). Узмимо само чињеницу да су ове платформе практично на наше очи киднаповале писменост и учиниле је особином бездушности, нељудскости и неразумности, уместо показатељем образовања, културе и бриге за језик и мисао.
Још једном, главна жртва овог процеса је ћирилица. Четботови ће анализирати захтев који добијају, па ће корисницима који питања постављају ћирилицом (они такође обично више воде рачуна о правопису, јер коришћење ћирилице и јесте ствар правописа, али то је друга тема) најчешће одговарати на истом писму и истим стилом. Све остале ће, међутим, бомбардовати латиницом, понављајући и перпетуирајући све мане и недостатке језика које су затекли у "скрејпованом материјалу". Притом модел уопште не разликује латиницу и ћирилицу (као што у суштини не разликује један језик од другог), за њега је то све статистичка апроксимација. Ако га питате да вам објасни неки пословни или медицински појам, он често ни сам неће бити свестан да се пребацио са једног писма на друго (па чак ни са једног језика на други), него ће просто почети да излистава оно што има "састругано" у својој бази података, такво какво је – не само са свим грешкама које су се могле поткрасти у материјалу који се копира, него и са свим акумулираним аспектима техничке неписмености који прате нашу културу деценијама, и које смо у дигиталном свету тако помало почели да поправљамо и искорењујемо.
Да не помињемо чињеницу да ће на масовно полатиниченим фидовима српскојезичног инстаграма, фејсбука и твитера појава ћирилице одједном постати "знак машине", која у бази података има да постоји некакво "званично писмо", али не зна да је на интернету већини Срба "лакше да га не користе".
Знак машине, или, бити глупљи од четбота
Када су нас застрашивали "роботском апокалипсом" пре тридесетак година, холивудски студији сликали су узбудљиве сцене робота који газе по људским костима и оружјем истребљују последње остатке људског рода, или их, што је још страшније, претварају у ресурс и затварају у тамнице њихових сопствених свести, изгубљених у виртуалној стварности у којој се више не зна шта је стварно, шта је истинито, нити шта је људско. Нико није очекивао да ће роботи људске егзистенције угрожавати тако што ће их остављати без посла, да ће их истребљивати на интернету замењујући њихове текстове, цртеже и снимке аутоматски генерисаним "помијама" (slop), нити да ће их претворити у дигитални резерват који служи само за тренирање модела на којима ће њихови власници зарађивати милијарде.
Да вештачка интелигенција представља неодређену "опасност" – јасно је свима. Мало људи, нажалост, разуме да је прва мета те опасности оно што нас највише чини људима – језик као израз људских ставова, мисли и осећања у интерсубјективној стварности. Људи су већ дуже време подстакнути да пишу, говоре и мисле неписмено, нејасно, хаотично и неразумљиво да би заобилазили цензорске алгоритме на друштвеним мрежама. Данас та неписменост и когнитивна шљампавост постаје орден части – доказ да ниси робот. Глупост и шљампавост у студентском раду је знак људске грешке, педантност и савршенство је знак машине.
Али шта то значи, да треба да будемо шљампави, неопрезни, незаинтересовани за садржај који пишемо, само да не бисмо испали бот? Та реакција је природна и већ је видимо на све стране, али овај приступ не представља гест отпора, већ признање пораза. Ако морамо да деградирамо своју способност мишљења и говора да бисмо се спасили од робота, онда је апокалипса већ стигла и не смеши нам се светла будућност.
Словесност, а не писменост
Ако, међутим, на целу ствар погледамо из нешто другачијег угла, указаће нам се нешто друго. Овај десант машина на језик и писменост – инвазија која много већу штету чини мањим језицима који нису били статистички толико распрострањени у "саструганим" материјалима – представља позив да поново промислимо шта нама као друштву значи наш језик и писменост. Јер машине нас могу заменити само ако смо претходно сами пристали на "машинско" поимање језика – као голе "алатке", као обичног "средства комуникације".
Ако бити "писмен" значи само слепо репродуковање граматичких правила и имитацију негативних трендова у масовној употреби (попут латинице), онда роботи не само да могу бити писмени, већ итекако могу бити "писменији од нас". Стога, уместо да им контрирамо тако што ћемо ми бити "мање писмени", треба да се вратимо помало заборављеном појму словесности. Словесна особа није само неко ко је у стању да папагајски и неразумно ниже речи и реченице у складу са механичким правилима, она написано разуме на један суштински начин.
"Писмена" особа може исмевати људе на интернету што пишу "незнам", "самном" или "сумљам", а да нема трунке свести о томе да сама пише "ошишаном латиницом" ("само на телефону, тако је лакше, разумете"). Словесна особа не прича и не пише папагајски, него мисли и разуме. Она не само да зна шта говори, него и зашто је важно да током писања, говора и мишљења брине о језику. Она, између осталог, зна и да ћирилица није само један маргиналан код у мору релевантнијих кодова, већ саставни део завета целог једног народа са Богом, светиња која није на продају. Бити словесан не значи само знати шта и како написати, већ и знати зашто не треба писати "онако како је лакше, брже и једноставније". Јер роботи ће увек од нас да буду бржи, тачнији и ефикаснији. Једино што нама у тој ситуацији преостаје јесте да ми будемо – промишљенији, разумнији и – словеснији.