У зависности од тога с које стране се гледа, фамозна "обљетница највеличанственије победе у хрватској историји" (стоји одмах тамо уз остале познате "војноредарствене операције" светске историје) представља ватромет срамоте и понижења, где свака пигмејска нација Балкана износи свој властити срам и комплексе на видело.
Конкретно на српској страни, питање сећања на пад Крајине представља епицентар нове идентитетске алхемије која се полако спроводи над српским националним бићем, а која има за циљ да Србе од народа са империјалном традицијом и историјом "ударања изнад своје категорије" (како је то лепо срочио амерички историчар Ден Карлин) претвори у исту такву фрустрирану, хистеричну и поводљиву микронацију.
Истовремено, није тешко разумети зашто наши сународници, иако недвосмислено доживљавају Бошњаке и Хрвате као непријатеље, њихове политике доживљавају као нешто што би требало емулирати и опонашати.
Крокодилске сузе над лажним геноцидима
Узмимо прво бошњачки пример – кукавну политику брендирања и мешетарења (и фалсификовања) властитих погинулих сународника као да су у питању хартије од вредности на спекулативном тржишту жртвеног капитала, политику снисходљивог и понижавајућег некромаркетинга и трагикомичног инсистирања на "геноциду" као политичком темељу на коме треба да стоји читав њихов "национални идентитет".
Ова цмиздрава политика, толико вулгарно и јефтино експлоатисана у српским НВО круговима, одавно код Срба не изазива никакву емпатију (које свакако има према реалним жртвама реалних злочина, укључујући бошњачке), већ искључиво подсмех.
Штавише, у српском језику већ постоје идиоми за ову конкретну политичку стратегију – "жене, дјеца, ба" (понекад и спојено) користе се управо као назив за понижавајуће и просјачко апеловање на емпатију моћних и богатих зарад бедног ћара, док је истовремено израз "ђеносајд" ушао у говор као назив за специфичну врсту политичке манипулације, која нема никакве везе са било каквим пијететом према жртвама, а поготово не према оним које су биле жртве правих геноцида.
Без икакве сумње, фиктивни magnum crimen Сребренице као елегантно објашњење свега што се Србима икада десило после (а и пре) пред очима јавности одржава екипа која је читаве каријере остварила у улози професионалних нарикача.
Са друге стране, једном делу српске јавности која и даље гаји делузије о "рационалности" и "доследности" наших западних хегемона и даље није јасно зашто се наше жртве и даље не рачунају и не узимају у обзир, иако су и квантитативно, и квалитативно упоредиве са бошњачким, хрватским или албанским.
А то је можда највећа превара од свих – јер западне јахаче апокалипсе искрено није брига ни за наше, ни за њихове жртве, као што их није брига за стотине хиљада Руса и Украјинаца који већ годинама гину само зато што марже профита неких инвестиционих фондова на Волстриту и даље остају у црном.
Да смо били Хрвати (свега овога не би било)
Али ако самопонижавање и проституисање својих мртвих није здраво по осећај националног достојанства и не представља ваљану стратегију културног развоја, шта онда тек рећи за идентификовање са непријатељем које поприма веома непријатне размере када је у питању однос Срба према Хрватима. И не, ту није само реч о тзв. Случајним Србима који Загреб, Љубљану и Беч доживљавају као своје културне центре и своју есхатологију и идентитетско тежиште.
Реч је о номинално патриотичним и национално самосвесним Србима који Хрвате доживљавају као некакве органске непријатеље (до нивоа опсесије), али истовремено сматрају да су Срби изгубили рат зато што нису радили све оно што су им касније хашке оптужнице товариле на врат, а што доказано и документовано јесу радиле хрватске власти.
А пре свега – што нису пали ничице пред америчким хегемоном и изборили се да Срби буду ударна песница њихове колонијалне политике, амерички "пси са ђубришта" (junkyard dogs), како је Хрвате тада назвао амерички дипломата Роберт Фрејжер. Укратко, и једни и други се жале да су Срби "преспавали пад Берлинског зида". А то је лепши начин да се каже да је проблем у томе што Срби нису хтели да буду – усташе.
О баналном злу усташлука
Појам "усташе" је деликатан и не треба га олако потезати, поготово у светлу дегутантних инструментализација у српској дневној политици којима смо, нажалост, били сведоци на зидовима српских градова претходних месеци. Али ако нећемо да пристанемо на то да је "усташа" празна увреда која се може бацити на било кога ко нам се не допада (онако како западни левичари сваког проглашавају "фашистом"), вреди приметити да је српска језичка пракса везана за овај термин изузетно прецизна и веома нијансирана.
Срби, наиме не изједначавају усташе са нацистима, већ их сматрају горима, надовезујући се на народно сећање на ужасе верског конвертитства сачувано у формули "потурица гори од Турчина". Да је за српско поимање "усташе" кључан управо тај фактор прозелитизма и "убијања Србина у себи" (било да је реч о Хрватима који су били Срби "јер им стоји дедина икона тавану", или само зато што су искрено учествовали у српском политичком експерименту интегралног југословенства) најбоље сведочи реч усташлук – скована као неотурцизам управо да би са једне стране захватила специфичне комплексе полатињених и поунијаћених Срба, а са друге стране рајетинство, слугерањство и пасивни кметлук (sic!) усташког менталитета према никада прежаљеној Двојној Монархији и њеним духовним настављачима у Трећем Рајху, Североатлантском пакту и Европској унији.
Другим речима, српско поимање усташтва веома је слично поимању нацизма код Хане Арент – разапето између "радикалног зла" (оличеног у систему логора Јасновац, масовним покољима и јамама) и "баналног зла" – незаинтересованог "гледања свог посла" и окретања главе над страдањем својих суграђана и сународника помешаног са комплексом више вредности који произилази из припадности "великој европској култури". Јер кољача и џелата је било релативно мало, а "окретача главе у страну" неупоредиво више.
Ова подвојеност представља извор значењског шума када се неко назове "усташом", али код појма усташлука дилеме нема – мисли се управо на псеудокултурну безочност која истовремено подразумева презир према "балканским (бизантинским) барбарима" који су увек-већ "добили само оно што су заслужили", али и детиње поверење да Велики Брат из Беча, Берлина, Брисела или Вашингтона не би никада дозволио да се тако нешто догоди "нама" – "нама" који смо другачији од "њих", нама који "делимо европске и западне вредности", нама који знамо своје место.
У том контексту, паушална употреба термина "усташе" не само за кукавне хрватске националисте чији је највећи војни успех иживљавање над пар хиљада стараца који нису могли да се повуку пред њиховим "редарима", него и за све остале Србе, антисрбе и бивше Србе који су "заробили себе у туђина" не представља јефтину увреду, већ суптилну политичку дијагнозу. Исто важи и за квалификацију Бивше Југословенске Републике Хрватске као "усташке државе", чије је вешто скривање иза "шаховнице са првим црвеним пољем" убедљиво таман колико и вешта прерушавања господина Леклера из Ало, ало. Исто важи и за политичке чаршије Сарајева и Цетиња, које у "убијању Србина у себи" већ деценијама налазе свој raison d'être.
Редарствена акција за довођење Срба у ред
Органски проблем са овако схваћеним усташлуком, међутим, јесте што његов цели идентитет почива искључиво на релационом односу према Србима, баш као што све те постјугословенске државе постоје само зато што се Србима као страном елементу (Ein äusserst unbotmässiges und wilds Element!), као варварском и византијском "Другом", ни по коју цену не сме дозволити да на Балкану имају функционалну, самосталну и самодовољну државу. Војно "довођење Срба у ред" (Bringing the Serbs to Heel) са легендарне насловнице њујоршког "Тајма" из '99. године није коначно остварив "војноредарствени" циљ, то је, као бисмо ми то рекли – борба непрестана. И зато се у кукавне и импотентне антисрпске, околосрпске, али и српске национализме улаже толико много труда и средстава. Јер нема ничег што амерички војно-обавештајни комплекс више воли од искомплексираних етнонационалиста, који се вековима могу држати у међусобном клинчу у коме и једни и други имају таман онолико снаге и енергије да "раде шта им се каже", али и да производе довољно богатства које би могли трошити на куповину оружја од западних произвођача.
Управо смо тај мотив имали трагично у првом плану током ове последње "обљетнице", када је хрватски председник гласно јадиковао што "њихови формални савезници наоружавају Србију" оним истим рафалима чији је прелет изнад Книнске тврђаве представљао кулминацију свечаног обележавања "Олује".
Хајде само на тренутак да застанемо и зачудимо се апсурдности те ситуације – председник Хрватске се жали што њихови покровитељи из НАТО продају председнику Србије исто прецењено и прескупо оружје које су продали њему, док овај други куповину НАТО оружја представља као крунски драгуљ политике одбране од потенцијалне агресије од суседне НАТО државе. Звучи као заплет из цртаног филма, само што би деца у цртаном филму била у стању да целу ствар прозру као циничну манипулацију.
Ова трка у "надрафаљивању" представља театар апсурда, који има за циљ да одржава оба народа у сталној неурози и анксиозности од "непосредне претње" комшија, при чему се игнорише и прећуткује да та претња, заправо, представља само доследно спровођење у дело званично прокламоване НАТО политике, која подразумева да све земље западно од Русије морају бити интегрисане у НАТО одбрамбени систем, али и да морају да повећавају своје издатке за куповину НАТО оружја, не само како би могли да га шаљу Украјини, него и како би у одсудном тренутку били спремни да допринесу одбрани Западне цивилизације у још једном Drang nach Osten. У том контексту нема никакве разлике између празновања етничког чишћења у Книну и дочекивања Владимира Зеленског у Београду – не само да и једно и друго представљају шамар жртвама "Олује" (толико пута цитиране као светли узор за украјинске власти), него и једно и друго не врше никакву другу функцију мимо ритуалног понижења српског народа.
"Олуја" није сукоб са Хрватима, него са Америком
Срби стално воле да понављају да су они оно "мало племе непокорних Гала“ из имагинаријума Удерза и Госинија, али никада не читају Коментаре о Галском рату у којима Цезар веома пластично и без икаквог пренемагања детаљно описује колико су кључну улогу у физичком затирању тих "непокорних Гала" играли – покорни Гали. Обесна глобална империја, која се, притом, ових дана опет наглашено заноси цезаризмом и римским традицијама, нема за циљ ни да подржи „своје формалне савезнике Хрвате", ни да "очува сећање на жртве геноцида у Сребеници", баш као што је ни најмање не занимају високо подигнуте ноге српских куваних жаба које у глас крекећу како би им "Срби били најбоље слуге на Балкану". Они, како је то рекла икона америчког предузетништва Волтер Вајт, "нису у послу метамфетамина, нити у послу новца, него у послу Империје".
Америчку империју судбине њихових "формалних савезника" и "стратешких партнера" на Балкану занимају таман колико судбине мученика које маскирани батинаши Владимира Зеленског киднапују на улицама и увлаче у неозначене комбије да би их послали да погину или буду обогаљени под руском артиљеријом. Њих занима контрола. Контрола токова капитала, контрола продаје оружја, контрола трговине. Контрола целог Балкана. У тој игри нема побеђених и поражених – кућа увек добија.
Годишњица "Олује" је, стога, природно место да се запитамо да ли смо нешто, ако ишта, научили из трагедије која нам се догодила тог лета '95. Нама. Свим Галима, а не само групи Верцингеториксових радикала. Западни медијски мононаратив ових дана ради прековремено да подели Србе на пословичне "три половине", од којих ће једна да нариче како смо "сами заслужили оно што нам се догодило", друга ће да имитира Бошњаке, Јермене и Палестинце у махању својим мртвима у нади да ће капнути нека суза Великог Брата на Западу, док ће трећа да диже транспаренте Доналду Трампу и обећава да су и Срби спремни да буду амерички пси са ђубришта – онако како смо то видели у Хрватској, Либији и Азербејџану, односно како данас гледамо у Израелу, Сирији и Украјини.
Шта смо заборавили у култури сећања
Уместо тога, када већ кукамо због рата који смо изгубили у Републици Српској Крајини, требало би да знамо и шта смо изгубили, и од кога смо изгубили. Нисмо, наиме, просто изгубили Книн, Петрињу, Пакрац и Вуковар – изгубили смо и Осијек, и Задар, и Сплит, и Дубровник. И Загреб. Изгубили смо копнену везу са Грчком, изгубили смо целу Црну Гору, а страна окупациона војска нам је запосела Косово и Метохију. То се није десило "крајишким Србима", "далматинским Србима", "црногорским Србима", нити "косовским Србима", десило се Србима свим и свуда, баш као што се десило и свим осталим словенским и несловенским народима Балкана који су вековима сањали о слободи, државности, културној самосвојности и економском благостању.
"Олуја" је само једна епизода у "довођењу Срба у ред", процесу који се одвија и дан-данас, и одвијаће се докле год Срби и даље буду опасни. Јер ни Хрвати, ни Бошњаци, ни Монтенегрини, ни Македонци нису добили ништа од онога што је Србима отето – ни слободну поморску трговину независно од страних монопола, ни самосталан развој заснован на свом рудном и природном богатству, ни богата села, ни домаћу индустрију. Све је то замењено колонијалним системом који већ деценијама одржава цели Балкан у геополитичкој и економској потчињености све обеснијем, све похлепнијем и све неспособнијем хегемону.
И то је друга ствар коју не смемо заборавити код "Олује", баш као и код Босанског рата, баш као и код окупације Косова. То нису били ратови против Хрвата, босанских муслимана, нити Албанаца, него против америчке империјалне хоботнице која је управљала и једним, и другим, и трећим, и која им је једина омогућила "победе" којима се данас диче, а које и даље отплаћују господарима по зеленашким каматама.
Ако ћемо да јачамо војску да се бранимо од Хрвата и Албанаца, али не и од Американаца, Немаца, Француза, Турака и осталих, онда је џаба јачамо. Ако се наоружавамо купујући оружје од наших непријатеља који на нивоу неприкривене и законски потврђене политике раде на нашем политичком, културном и религијском уништењу, онда ће више ефекта имати ако се будемо бранили моткама и каменицама.
Најзад, ако наша култура сећања на жртве треба да служи да би нас угурала под амерички безбедносни кишобран, како би нас они штитили од наших џелата који су за време својих злочина били под тим истим безбедносним кишобраном, онда то није култура сећања, већ плански и циљано грађена култура заборава. Није нам потребан амерички кишобран да бисмо се сећали својих мртвих. Сећали смо их се током деценија титоистичког гурања под тепих и манипулативног релативизовања, па када су се поново потегли ножеви, отвориле јаме и завијориле усташке инсигније, било смо кудикамо спремнији него што смо данас, као што смо знали и како да се бранимо, и шта да бранимо, и од кога. Шта нам остаје ако смо данас од толике културе сећања заборавили и једно, и друго, и треће? Погодили сте – остаје нам само безалтернативни европски пут.