Велики део ендемских проблема српске политичке сцене произлази из лошег уставног устројства и то, нажалост, није јасно великом броју наших политички активних суграђана, који истовремено позивају на "рушење Режима" и "поштовање Устава", као да "Устав" није нешто што по дефиницији непосредно успоставља и одржава "Режим" и омогућава му да државом управља управо онако како управља.
Тема уставног (не)уређења Србије је вероватно најважније (решиво) политичко питање у земљи, а финале једне нарочито неуротичне, агресивне и фаталистичке предизборне кампање и улазак у пар дана предизборног самопреиспитивања можда представља идеалан тренутак да о овој теми колективно поразмислимо.
Са актуелним уставом Србије и на њему заснованим политичким системом има много проблема који се могу дубински анализирати, али пошто се налазимо на прагу парламентарних избора, добра је прилика да се позабавимо накарадном позицијом Народне скупштине у центру процеса деполитизације, десуверенизације и, да – економске и културне колонизације српског јавног живота. Српски парламент номинално не ваља никоме и сви се позивају на његову "реформу", али он, како ћемо видети, неким политичким структурама на српској сцени нарочито одговара, а неким другим изразито штети. И не, није реч о пословично свемоћној "власти" и пословично маргинализованој "опозицији".
У свом легендарном стрипу Надзирачи из 1986. године, Алан Мур кроз дистопично сатиризовање америчке културне институције суперхероја као алегорије за недодирљиви и неумољиви државни апарат по моделу Хобсовог Левијатана поставља чувено, дубоко субверзивно и политички иконично питање ко надзире Надзираче? Ако је по српском Уставу српским парламентарцима поред законодавне делатности дато и да постављају, контролишу и регулишу извршну грану државе, да бирају практично све остале високе јавне службенике и да још преко тога управљају државном политиком кроз резолуције и потврде међународних споразума, онда је природно поставити муровско питање – ко је послао посланике?
Ако парламентарни систем у Србији већ деценијама не ради у интересу грађана, у чијем интересу ради? Ако не представља суверени српски народ – кога представља?
Шта није у реду са српском скупштином?
Скупштина је истовремено најпрезренији, а најзначајнији политички инструмент управљања Србијом. Са једне стране, она представља озлоглашени политички ријалити чија је једина функција да Србину са минимумом кућног васпитања органски згади "политику и политичаре" и обесхрабри сваки импулс добронамерних грађана да кроз јавни ангажман учине нешто добро за народ и Отачаство. Са друге стране је у питању добро подмазана гласачка машина која на први поглед сервисира режимску олигархију, али у пракси као Фордова покретна трака штанца законодавна акта које су српским министарствима ставили на сто НВО сектор и Европска унија, легитимизујући их и претварајући их у системска подешавања српске државе, прилагођена "европским интеграцијама и отварању преговарачких кластера", "зеленој агенди", "имплементацији стандарда" Светске трговинске организације, Шенгену, еврозони, стратешким партнерима, спољним инвеститорима, укратко свима – осим политичким и националним интересима српског народа и свих грађана Србије.
Ништа од наведеног није случајно, нити представља последицу некакве корупције, изигравања или заобилажења политичког устројства земље. То јесте политичко устројство земље. It’s not a bug, it’s a feature, како би рекли наши стари.
Председници појединачних странака су у Народној скупштини тренутно попут акционара деоничарског друштва – они располажу са одређеним "процентом гласова" и улога посланика је ту само да муте воду и својом бахатошћу, глупошћу и неваспитањем служе као громобран за оно што се у скупштини заиста догађа. Ако се понеки посланик и може отети контроли странке (и "прелетети" у другу, у чему се политички домети ове побуне исцрпљују), Скупштина као целина не може се отети колонијалном status quo, нити фаталном "безалтернативном европском путу". Тако се истовремено показује као свемоћна и као немоћна: посланици имају огроман утицај на животе грађана, али практично никакву аутономију у односу на ванполитичке центре моћи.
Западни парламентаризам и препорука Франсоа Гизоа
Политичку воду у Србији истовремено муте глобални трендови и геополитички процеси на које Србија, упркос својој вечитој релевантности, ипак нема никаквог утицаја. То значи да је практично сваки проблем српске политичке сцене само делимично ендемски, па самим тим само делимично решив изнутра – његов велики део представља само аспекат светских политичких тенденција и историјских процеса.
Западни парламентарни систем сам по себи не нуди поуздана решења ни за један српски проблем. На ужас наших "Европа-или-смрт" реформатора и самопроглашених народних просветитеља, чак и када би Србија чаробним штапићем преко ноћи инсталирала оптималан парламентарни систем по узору на "најбоље праксе" на Западу, системски проблеми обесправљености, технократског тоталитаризма и, да, чак и фамозне корупције не само да не би нестали, него не би чак били ни значајно смањени. Као што нису значајно мањи ни у западним парламентарним демократијама, само се донекле мање осете јер је каса која се пљачка много већа. Западни парламентаризам сам по себи представља плод конкретних класних и историјских процеса и његово успостављање никада није подразумевало успостављање Државе, како је у својој платонистичкој и византијској традицији замишљају Срби.
Велике европске политичке револуције имале су једноставан циљ – демонтажу старих аристократских (Платон би рекао "тимократских") структура моћи заснованих на "бруки и части", односно на "племену и имену", и успостављање безличних буржоаских олигархија где је политички утицај у друштву директно пропорционалан ликвидности личног капитала конкретног грађанина и практично ничему другом.
Често се помиње измишљени цитат Марије Антоанете о хлебу и колачима, док је само љубитељима и познаваоцима позната крилатица којом је Франсоа Гизо, француски премијер из времена Јулске монархије, одговорио на примедбе да само богати одлучују о томе како се управља француском државом: enrichissez-vous, односно "обогатите се и ви".
Иако изречена пре скоро два века, ова цинична инструкција може да се понуди и грађанима модерне Србије као једини системски начин да у постојећем политичком односу снага обезбеде и заштите своје интересе. Али како се обогатити у земљи којом већ управљају само богати? Могли бисте да питате Гизоа како се то завршило у његово време, али морали бисте да станете у ред – има много грађана Француске који би ових дана хтели да му поставе исто питање.
Праведнији изборни систем
Ако наша представничка демократија не представља људе које би по закону требало да представља, онда свака идеја о реформи свакако треба да почне од изборног система. Свако ко је пратио изборе по Европи и свету ових година видео је да ниједан систем није беспрекоран и да су сви скоро подједнако подложни манипулацијама, али је сигурно видео и нешто за шта је очигледно да у најмању руку не би шкодило када би постојало и код нас. Трагикомични експерименти са "пленумима" и "зборовима" претходних година сведоче о потреби великог дела јавности да на располагање добије политичке институције које превазилазе заокруживање бројева на гласачком листићу и излазак на улицу ако си незадовољан.
Замислимо, рецимо, тренутних 250 посланика у српском једнодомном парламенту, и поделимо их на два дома. Један дом – назовимо га "Сабор представника" – од око 150 посланика бирао би се по већинском систему из 150 различитих изборних јединица. На овом месту не морамо улазити у финесе самог изборног процеса, довољно је да читаоци знају да постоје модерни системи расподеле гласова (нпр. већински изборни систем са пропорционалном компензацијом) који заобилазе проблеме које гледамо у модерној Британији или Француској, или код нас у АП Војводини. Ови посланици били би истински представници својих изборних јединица и њихова изборна јединица могла би да их опозове, ако стекне утисак да је изневерио поверени представнички мандат. На овај начин би се решио акутни проблем "београдизације" који је довео до тога да практично пола општина у Србији нема своје представнике у парламенту Србије, а оне које имају их гледају како одлазе у Београд да се никада више не врате.
Истовремено, други дом парламента – назовимо га провизорно "Народно веће" – од стотинак посланика бирао би се као до сада по пропорционалном систему, пожељно уз отворене листе и уз тзв. "природни" цензус (колико је гласова потребно за једног посланика, то је и цензус). Очување пропорционалног система је важно, јер Срби имају традицију странака и народних покрета и пропорционални систем масовно сматрају синонимним са демократијом. Пропорционални систем гарантује да ће се у парламенту наћи и представници маргиналних група које никада не би оствариле већину у било којој појединачној изборној јединици, али и те како имају довољно гласова на нивоу државе да се и њихов глас чује у парламенту. Употреба "природног" цензуса, притом, истински демократизује овај систем, јер укида "позитивну дискриминацију" мањина и свима омогућује иста правила за улазак у парламент тако да нико не остане маргинализован.
Демократизација парламента и аутономија представника
Замислимо да смо лепо устројили овај изборни систем и да имамо 250 посланика у овој новој и бољој Народној скупштини, који верније представљају шаролике интересе различитих крајева Србије, различитих културних, идентитетских и идеолошких група. То и даље неће решити системски проблем, а то је да се у политичку борбу улазе само похлепни, аморални и цинични опортунисти који пате од болесне амбиције и/или комплекса више вредности, а који по правилу нису могли себи да нађу поштено занимање.
Ово звучи злобно и клеветнички, али одражава системски проблем сваког европског парламента од пада Бастиље наовамо: особа која је врхунски професионалац и успешна у послу којим се бави неће имати времена да се поред тога бави и политиком. Особа која припада нижим слојевима друштва – која мора преко сатисфакције послом да размишља и о томе како да прехрани своју породицу – о политици може да размишља само на један начин, као о професионалној каријери. А та професионална каријера већ нема везе са представничком демократијом; у питању је еснаф који има своја правила, своје тајне ритуале, свој esprit de corps, али и своју паралелну економију која је системом спојених судова повезана са економском олигархијом. Знате већ – као што је и замишљено.
Ово је проблем о коме нам пише још Аристотел пре две и по хиљаде година у свом Уставу атинском: сваки пут када би атинска олигархија успоставила контролу над државом, она би укидала наднице за учешће у раду скупштине, што је демотивисало сиротињу да учествује у гласању. Сваки пут када би контрола отклизала према демократама, наднице би се поново успостављале и повећавале. У пракси то значи да посланик не само да треба да има добру плату како "не би био поткупљив" (знамо да по правилу највише отимају они који истовремено највише имају), него да сваки посланик треба да постане самостална државна институција са властитим ингеренцијама, са властитим бирократским апаратом и са властитим законом одређеним буџетом.
То значи да би изабрани посланик имао већ спремну личну администрацију у којој би радили професионалци (као што професионалци раде за државна министарства на чијем челу могу да се мењају политичка лица без икаквог ометања рада функције, и без икаквих нарочитих захтева за самог министра). Ове администрације би примарно служиле за комуникацију између посланика и његових бирача, а у случају "Сабора представника" обавезно би се налазиле у самој изборној јединици – везујући тако представника за своју средину и стварајући локални центар политичке моћи.
Посланик који зна ко је тачно гласао за њега, који зна да ће бити смењен ако изневери своје гласаче, чија се канцеларија налази међу његовим електоратом, који има свој тим људи који могу да му помогну око правних и техничких детаља закона које подноси или за које гласа и који има свој независни буџет да то све финансира, такав посланик неће морати да буде марионета неког председника странке, нити ће моћи да га мађијају представници НВО сектора или Европске уније који му стављају готове колонијалне законе на сто.
Трибунски коректив
Још једна демократска институција која потребна српском парламенту, која је у стидљивим облицима постојала у неким социјалистичким системима, а која се надовезује на славну популарску институцију римских народних трибуна, јесте право вета. Представник у парламенту требало би да има право да у име своје изборне јединице стави вето на било који закон који директно угрожава политичке интересе те изборне јединице, али би у том случају био обавезан да поднесе оставку.
Притом, ово се не би односило само на проблеме мајоризације у односу на локалну заједницу која, рецимо, беспомоћно гледа како се на њеној територији гради површински коп или хидроелектрана од које немају никакве користи, него само штету. Ово би створило услове и за политичке експерименте где би се, поред територијалних изборних јединица који заступају становништво једне регије, могле формирати и изборне јединице које представљају заједнице које нису територијално организоване – цркве и традиционалне верске групе, мањинске савете, синдикате, удружења послодаваца, банкара и сл., од којих би свако уз свој појединачни глас имао и право да у име своје интересне групе блокира одлуке које су егзистенцијално штетне по њу, а у складу са својим законским овлашћењима.
Оваква идеја свакако звучи као ноћна мора за актуелне представнике колонијалне елите, који искључиво причају о "убрзавању реформи", "законодавном растерећењу" и "повећавању ефикасности парламента". Када они кажу да парламент треба да буде ефикаснији, они мисле да посланика треба да буде мање како би им било мање компликовано да их поткупљују.
Истовремено, идеја "убрзавања реформи" потпуно је супротстављена самој српској идеји уставности као политичког принципа који подразумева управо ограничавање, тј. устављање ауторитарних тенденција богатих и моћних усмерених против обичног грађанина или малог сељака. Представничка тела нису ту да буду катализатор колонизације (тј. имплементације, модернизације, евроинтеграције, како хоћете), већ управо кочничар самовлашћа и брана неправди.
Ништа без промене устава
Читалац ово подуже разматрање не мора да схвати као ништа више од мисаоног експеримента. Можда му се предлози допадају, можда му се не допадају уопште. Поента је, међутим, да Срби престану да се политиком баве као спортском кладионицом и да пусте у погон своју колективну имагинацију како би се изборили за Државу коју не би доживљавали као елементарну непогоду од које се треба заклонити како најбоље знају и умеју, већ коју би интимно схватали као нешто своје, као плод векова борбе за веру, слободу и правду, као једну истинску res publica.
Да би било шта од тога било могуће, морамо колективно размишљати о промени устава и успостављању новог државног устројства које неће само "више да нам се допада", него које ће на институционалном нивоу онемогућити киднаповање државе – како од стране превејаних страначких вођа, тако и од (кудикамо опаснијих) економских и колонијалних центара моћи. А то не значи само проглашавање нових празних закона и нових безначајних и бесмислених јавних институција које корумпирана елита заобилази као што поток тече око камена, то значи успостављање закона који неће бити празни и јавних функција које неће бити бесмислене – између осталог зато што ће директно одговарати грађанима и директно добијати новац из буџета за свој рад, независно од страначке инфраструктуре и неформалних лоби група.
Да бисмо чували српску државу, морамо прво да је доживимо као нешто за шта смо се изборили, а не као нешто што нам је споља наметнуто. Да бисмо имали своје посланике у парламенту, морамо ми бити ти који смо их тамо послали.