Трећа сезона Мандалоријанца – Срби и битка за душу "Ратова звезда"

Мандалора је увек била превише моћна да би је било који непријатељ могао поразити. Увек је наша властита неслога оно што нас уништава.

Бо-Катан Криз, монолог из 23. поглавља Мандалоријанца

Да су "Ратови звезда" више од једне у мору сличних холивудских линија производа ових дана нам убедљиво сведочи глумац Марк Хамил, славан по улози Лука Скајвокера у оригиналној трилогији филмова Џорџа Лукаса иза 1977-1983. године (као и по позајмљивању гласа подужем списку славних анимираних негативаца), који помало трагикомично експлоатише властити филмски лик и иконографију ових нашироко вољених филмова како би подржао Украјину у одбрани од "руске империјалне агресије".

Ово заиста не треба никога да изненади – цела планета је одрасла на Лукасовим свемирским бајкама о витезовима са светлосним мачевима и храбрим побуњеницима који се супротстављају злој Империји, и еуфорија украјинских војника када им "Лук Скајвокер" поручи да је "Сила са њима" свакако није одглумљена.

Уосталом, за време НАТО агресије на СРЈ, РТС је често емитовао видео монтажу славне сцене дочека Императора на другој "Звезди смрти", где је Палпатиново лице замењено лицем америчког председника Клинтона.

Једина разлика је у томе што Хамил за ово очигледно нарушавање ауторских права америчке мултикорпорације неће добити ни пацку по рукама, а камоли "кенсел" у својој уметничкој бранши, док је глобална Империја дрскост Срба да се прогласе за баштинике Побуњеничке алијансе наплатила окрутно, у крви.

Истинитије од историје

Оно што "Ратове звезда", међутим, истински издваја од других пропагандних урадака америчке "фабрике снова" јесте њихов изванредни капацитет за аутоиронију и субверзивност.

Поред епохалности која је ове филмове одавно уздигла изнад нивоа "мултимедијалне франшизе" на ниво истинске глобалне митологије, снага "Ратова звезда" потицала је из оног најдубљег извора америчке меке моћи – способности за убитачну самокритику.

Када је Џорџ Лукас као једна од звезда тзв. "новог Холивуда" изградио свој измаштани свет у Далекој Галаксији, он уопште није крио да је његова фашисоидна и расистична Империја заправо слика у огледалу управо америчког технолошког и таласократског империјализма, док шаролика Побуњеничка алијанса заправо представља неку врсту "космичког Вијетконга".

Лукас није дозволио да га ловорике и апсурдно богатство које је стекао на својој интелектуалној својини успавају и анестезирају као многе његове колеге побуњенике из седамдесетих – друга трилогија "Ратова звезда" из 1999-2005. године, иако критикована због лоше написаног сценарија и инфантилних заплета, представљала је једну од најубитачнијих критика америчке глобалне хегемоније у постхладноратовском Холивуду.

Овај редитељ је на врхунцу америчког тријумфализма показао са којом се лакоћом и за колико кратко време "глобални добри момци" претварају у зликовце и социопате, односно како "демократија умире уз громогласан аплауз".

Управо је снага и упечатљивост историчности основног Лукасовог мита (или "саге", како се обично назива) дубоко фасцинирала бројне уметнике – од стрип-аутора и аниматора, преко књижевника, до сценариста видео-игара – и допринела да до почетка новог миленијума "Ратови звезда" прерасту у један комплексни колоплет митова упоредив по својим размерама, али и трагичким узлетима, са хомеровским еповима или класичном историјском иконографијом Римске републике, односно Царства. Њена манихејска метафизика омогућила је уметницима да догађаје из измаштане историје Далеке Галаксије приказују кудикамо интелектуално поштеније и реалније него што би се усудили да прикажу било који догађај из стварне историје нашег света.

Успон и пад Мандалоријанца

Нажалост, када је Лукас одлучио да своје царство из маште препусти на старање истинској злој Империји – корпорацији "Дизни" – она у овом изванредном свету није видела ништа више од "коке која леже златна јаја". И, баш као што се догодило у истоименој басни, коку су убрзо заклали да би видели како ради, и да ли из ње могу да исцеде више јаја.

Када се серија Мандалоријанац (The Mandalorian) појавила 2019. као прва играна серија у свету "Ратова звезда", један од основних разлога њеног успеха била је слобода и разиграност која је била допуштена њеним ауторима, какву нису имали редитељи нових "Дизнијевих" филмова, разапети између очекивања публике, стотина хиљада страница пропратног материјала који је гурнут под тепих, и диктата корпорације која је хтела поврат уложених милијарди у рекордном року.

Ова разапетост је све време вукла иначе занатски и садржински квалитетне филмове на дно, оптеретивши продуцентску кућу "Лукасфилм" до те мере, да више није била у стању да генеришу гледаност ни за објективно одлична дела, попут филма о младом Хану Солоу.

Насупрот филмова, популарност Мандалоријанца је експлодирала и овај серијал, замишљен испрва као екстравагантни споредни пројекат препуштен заљубљеницима, преко ноћи је постао главни носилац целе продукције и основни генератор добити за корпорацију.

Разлози за овакав успех били су бројни и није их било тешко уочити – прича је била једноставна и емотивна (окрутни ратник постаје старатељ и заштитник беспомоћног детета), поставка је била минимална и снажно је подсећала на оригиналне Лукасове филмове, а прича је погађала ону савршену комбинацију високе епике и "Мапет шоуа" по којој су "Ратови звезда" препознатљиви.

Након спектакуларног успеха прве сезоне, аутори су добили зелено светло да у другој сезони повежу једноставну причу о ратнику и детету са ширим светом Далеке Галаксије, и да притом уведу у причу неке од миљеника публике из анимираних серијала и романа.

Одушевљење серијом је достигло врхунац. А онда су на сцену ступили корпоративни менаџери, који су почели све да анализирају из перспективе пласмана производа, брендирања, маркетинга, и све је отишло дођавола. Или, ако хоћете – на Тамну страну "Дизнијевe" глобалне империје.

Кенсел култура и корпоративна канибализација

Да нешто није у реду са Мандалоријанцем постало је јасно након крупног скандала који је изазвало "кенселовање" једне од звезда серије – глумице и ММА борца Ђине Карано – због запаљивих конзервативних постова на друштвеним мрежама.

Карано је била далеко од носеће звезде серије, али је играла један од њених упечатљивијих ликова, а притом је представљала истинску феминистичку икону налик на Гвендолин Кристи у Игри престола – ратницу која није просто манекенка обучена у оскудни оклоп, чије је посао да изгледа лепо под оружјем, већ девојку која је грађена као борац и која заиста може равноправно да парира мушкарцима у борби.

Испоставило се да ни сви феминизми нису добродошли у "Дизнијевој" фабрици радости, па је тако и Карано "испарена" са сцене након што ју је неки одбор оценио као "репутациони ризик" за корпоративну инвестицију.

Убрзо након тога, серија је "ресетована" кроз укрштање са Књигом Бобе Фета – још једним бездушним, ако и урнебесно забавним цеђењем суве дреновине Лукасовог имагинаријума. Затворени приповедачки лукови су насилно поново отворени, и продуценти су одлучили да, уместо наставка приче, понуде публици још истога – али гласније, глупље, и са више експлозија. Након тога, серија је у трећој сезони упадљиво пошла низбрдо.

У питању је био мучан призор за искрене љубитеље "Ратова звезда" који су серију заволели због њене аутентичности. Људи који су били заслужни за њен успех су и даље били ту и њихов допринос је био видљив – поготово у аутоироничним епизодама који приказују инкорпорирање старих империјалних чиновника и злочинаца у администрацију нове, либералне Републике, са очигледним алузијама на учешће нацистичких научника у "Насином" свемирском програму.

Али упркос овим краткотрајним одбљесцима генијалности, коначни производ једноставно више није личио на омаж старим филмовима и генијалним анимираним серијама који су правили заљубљеници, већ на стерилни сурогат произведен на састанку комитета менаџера средњег нивоа.

Сценарио је био шупаљ, заплети толико тупави да нису могли проћи чак ни у подразумевано карикатуралном и системски инфантилном Лукасовом свету, а радња је бесмислено скакала са планете на планету, као да није у стању да се одлучи у ком смеру хоће да крене (осим усиљене саморекламе и већ досадног пласмана бренда). Лаконски дијалози који су претворили сцене из претходних сезона у интернет меме – "ја рекох!" и "то је прави Пут!" – овде су избациване као изанђале поштапалице из позних епизода Ало, ало!.

Од галактичких Хуна до обешчашћених самураја

Ипак, највећа жртва ове "Дизнијеве" најновије канибализације властите интелектуалне својине било је оно што је све време стајало у корену успеха серије – велики мит о Мандалоријанцима.

Мандалоријанци (или Мандалорци) као народ и култура су настали из потребе америчке публике да сазна нешто више о ћутљивом ловцу на уцене Боби Фету из оригиналних Лукасових филмова. Као што је то обично случај са "Ратовима звезда", резултат проширења хоризоната биле су историја и легенда која траје хиљадама година и која на моменте надмашује оригинал из кога су потекле.

На свом врхунцу, четири хиљаде година пре времена Лука Скајвокера и "Звезде смрти", Мандалоријанци су били хорда ратника-номада који су се селили са планете на планету у својој џиновској свемирској флоти, огољавали све ресурсе планете, поробљавали становништво, а све способне за рат регрутовали у своје редове. Ускоро је хорда толико нарасла да је буквално поцепала Стару републику и уништила цели галактички политички поредак, отприлике онако како су најезда Хуна и Сеоба народа поцепале и уништиле Римско царство.

Знатно касније, Мандалоријанци се поново појављују у једном од најхваљенијих и најомиљенијих изданака митологије "Ратова звезда" – анимираној серији Ратови клонова (2008–2020) – као потпуна пародија своје старе културе, налик на окупирани послератни Јапан. Они су демилитаризовани, обешчашћени, неутрални, инфантилни пацифисти који су, наравно, дубински перфорирани оном истом корупцијом која је уништила Галактичку републику и претворила је у крвожедну Империју.

Српство – у свемиру

Серија Мандалоријанац се интелигентно надовезала на овај богати мит, и то надовезивање је саткало причу која се лако може посматрати кроз призму модерне српске историје.

Његови главни јунаци су припадници сиромашне касте хајдука која је изгубила везу са "званичним" и "припитомљеним" Мандалоријанцима са планете Мандалоре, али је остала привржена старој Вери и ратничким ритуалима који су на самој планети давно изгубљени.

Ови "дивљи" Мандалоријанци постају тачка кристализације народног препорода коме корумпирани "питоми" Мандалоријанци само сметају. Динамика је идентична као између Карађорђевих устаника, бунтовних и слободних сељака и чобана који говоре неким смешним, архаичним језиком народне епике, и српске културне елите у Хабзбуршкој монархији која представља директне наследнике српске средњевековне властеле, али чија је култура измењена до непрепознатљивости и сведена на служење туђим царствима.

Култура "дивљих" Мандалоријанаца се заснива на "бруци и части", култура "питомих" на отуђеним традицијама и фетишизовању прошлости.

И попут Срба на територији бивше Аустроугарске, чак и "питоме" Мандалоријанце Империја препознаје као метежни фактор, и уништава њихову целу цивилизацију у планетарном геноциду. И сада остаци тог подељеног и међусобно завађеног народа, вечито проказаног као "агресивног" и "опасног", треба да нађу начина да се уједине, и да поново освоје своју заветну земљу – планету Мандалору – где се налазе њихове највеће светиње и, у најбуквалнијем смислу, њихова огњишта.

Не може то на силу, Лук

У лако уочљивом и очигледном натезању конопца између аутора-заљубљеника и корпоративних продуцената, у трећој сезони Мандалоријанца одигравао се пред нашим очима рат за душу "Ратова звезда". И у овој конкретној бици корпорација је, бар за сада, победила.

Финале треће сезоне шутнуло је као кофу пуну млека све истински епске заплете које су аутори брижљиво намештали, и уместо тога понудило публици једно испразно, нелогично, и пре свега досадно свемирско песничење и прангијање, скоро неразлучиво од тупавих, патетичних, и политички коректних новијих филмова из "Марвелове" франшизе (још једне златне коке коју је "Дизни" заклао).

Уместо ратника опседнутих борбом и оружјем који поново покрећу своју језиву ратну машину након што су поново задобили своју душу, добили смо инфантилну америчку пасторалу о "повратку својој кући у прерији" и "озелењавању планете коју је уништила цивилизација". Сцене у којој ратници у пуним бојним оклопима и припадници културе славне по својој металургији шетају по трави, миришу цвеће, и уживају на трему своје кућице крај потока представљају типичан пример неразумевања које нова холивудска елита има према својој властитој популарној култури.

Да ли то значи да "Ратове звезда" можемо прецртати као најновију жртву америчког "поновног измишљања себе" на темељима класно-расно-родно "освешћене" (woke) културе?

Укратко, не. Колико год ми били склони да "Дизни" видимо као машину за глобалну идеолошку индоктринацију, та фирма је пре свега један бизнис, а затим све остало. И баш као "Ратови звезда", и она је разапета између Америке у којој живи и ради, и Америке коју је њена глобална публика спремна да купи.

Компанија је досад показала да је више него спремна да се повинује баналним, бесловесним и будаластим модама своје матичне културне сцене, али је такође имала прилике да види да ту нову културу не може да прода на глобалном тржишту које, како се испоставило, воли стару, неосвешћену Америку. То је Америка која је у стању да створи наратив о Далекој Галаксији у коме неки тамо Срби могу са лакоћом да рефлектују хиљаду и по година своје историје. То је Америка која разуме епику.

То значи да ћемо имати прилике да видимо још носталгичних наклона старим легендама "Ратова звезда" које ће да генеришу пажњу публике како би "Дизни" могао да им продаје још робе. Не само играчке и мајице са ликом "Бејби Јоде", не само улазнице у свој тематски парк посвећен Далекој Галаксији, већ и политичку несвестицу коју ових дана у Украјини перпетуира Марк Хамил.

Али да би то могли да раде, "Ратови звезда" морају бити раскошни и епични као што су некада били, као што је епична историја старих Мандалоријанаца, или пад Старе републике. Али добра епика "не може на силу", поготово не на онакву Силу којој тренутно крајње неосвешћено служи Лук Скајвокер.

Праве познаваоце "Ратова звезда" то не изненађује. Скајвокери су таква фамилија, пре или касније падну на Тамну страну.