Ко набеђује Србе да су били губитници у Другом светском рату?

Није ништа ново да живимо у времену у коме је појам "историјске чињенице" до те мере обесмишљен, да позивање на "објективне историјске истине" изазива, ако не отворени подсмех, онда у најмању руку нелагоду код сваке особе која се не бави отвореном пропагандом. "Креативно тумачење" повесних догађаја није резервисано само за давна времена о којима има мало података, док су извори непоуздани. Чак и блиски догађаји којих се још увек сећа добар део наших баба и деда, који су веома прецизно документовани, представљају предмет идеолошких реинтерпретација, ренормативизација, и, наравно, ревизија.

Банална питања попут оних "ко је победио у Другом светском рату", "ко се борио против кога", и "ко је кога бранио од кога" подлежу извртањима, релативизацијама, и чак отвореном фалсификовању. Тако долазимо до ситуација попут оне да се годишњица ослобођења Аушвица обележава у присуству представника свих земаља које су у злочинима у Аушвицу саучествовале, али не и оне земље која је Аушвиц, заправо, ослободила.

"Наши" против "њихових"

Ово претварање чврсте историјске грађе у меку глину коју свако обликује како хоће може се приметити и код нас, где се глобална борба за превредновање свих вредности и пречиновљење свих чињеница додатно заплиће у клупко нејењавајуће борбе унука партизана и четника за наслеђе антифашистичке борбе, а самим тим и за душу српског народа у већ поодмаклом 21. веку.

У питању је "борба непрестана" у којој више није сигурно и неспорно ништа осим линије фронта, која по свим елементима подсећа на старе династичке борбе у средњевековној Европи, само што у ратним коалицијама и "игри престола" не учествују породице великаша, већ, безмало, све породице у српском народу. "Свака кућа" у овом идеолошком сукобу брани своју част, достојанство својих предака, као и верзију националне историје која се у оба табора, у најбољем националном маниру, преноси са колена на колено.

Коначни циљ ове борбе јесте да се "своји" неспорно и недвосмислено угурају у "победнички табор" и овенчају победничким венцима, а "они други" да се осрамоте као зликовци, пиони страних сила и непријатељи сопственог народа. Али у том такмичењу мета је покретна, а ни једној, ни другој страни – као, наизглед, ни целој Европи – више није јасно ко су победници уз чије се крило треба привити, и под чију заставу треба стати.

Васкрснуће окупаторске пропаганде

Срби тако већ 30 година гледају како Немачка, све под кринком демократије, европских вредности и борбе против тоталитаризма, амнестира, уздиже, и награђује све своје сателите из Другог светског рата. Њима се допуштају идеолошки ексцеси, симболички изгреди и манифестације наопаких политичких уверења какве су пре пола века у Европи били незамисливе.

Стога не треба да нас изненади што један део наших суграђана данас заузима накарадни став да су народи који су четрдесетих година прошлог века пактирали са Немцима, па чак и проливали своју крв за њих на Источном фронту, заправо били "паметнији од Срба", који су са својим јогунастим, својеглавим, и инаџијским инсистирањем на слободи и савезништву са народима изложеним немачкој агресији (попут Чеха, Грка, Француза, касније и Руса) "сами себе наместили за (невољну и изнуђену) немачку одмазду".

Ако вам аргументи као што је "Немачку Југославија није занимала", "Немци су само хтели да прођу", "британска агентура је увукла Србе у рат за свој рачун", или "комунисти су убијали српске домаћине којима под Немцима није фалила длака с главе" однекуд звуче познато, то је зато што они од речи до речи понављају пропагандне слогане окупационих власти у Србији 1941-1944. године.

Трагедија се у овом случају заиста понавља као фарса – потомци сукобљених страна у грађанском рату настављају да се гложе на крв и нож у виртуалном свету, а на томе – данас исто као и некада – профитира окупациона пропаганда, која забринутим гласом наизменично подсећа да је "Србија мала и немоћна", да "нема деце за ратовање", али и да "Немачка има посла за све".

И док унуци партизана узвикују како су четници били "брадати кољачи и гибаничари", а унуци четника како су партизани били "терористичка банда и пробисвети", док и једни и други затрпавају оне друге што стварним, што измишљеним прљавим вешом, у позадини тихо одјекује оно малигно, пузаво и слугерањско "Немци су били господа".

У НАТО врећи нема рогова

Распетљати чвор четничко-партизанске титаномахије нама можда делује као немогућ задатак, али добро-старо питање cuibonoданас, баш као и некад, баца на целу причу светло из другог угла.

И заиста – непомирљиви идеолошки сукоб међу грађанима Србије 80 година након Другог светског рата највише одговара онима који желе да српски народ држе потчињеним, раздељеним, духовно, економски и војно окупираним, неспособним да у својим земљама чини ишта друго, него да животари, преживљава, и наравно – својом радном снагом, ресурсима, и тржиштем подржава привредни развој Велике европске породице, а пре свега њеног Великог брата.

Ништа толико убедљиво не сведочи о томе да је сукоб наследника четника и партизана, односно конзервативне деснице и прогресивне левице, вештачки изазван и систематски подржаван извана, колико апсолутно одсуство овог истог сукоба када је реч о "четницима" и "партизанима", односно "десничарима" и "левичарима" који се налазе у служби НАТО.

Мир, хармонија, и апсолутно једноумље влада међу непомирљивим противницама, било да је реч о "развијеним земљама Западне Европе" (ко је приметио разлику у политикама "конзервативних" и "левичарских" влада које су се смениле у Италији или Финској?), било да је реч о бившим ударним песницама Варшавског пакта, данас главним логистичким центрима за перпетуирање рата против Русије, било да је реч о српским западњацима које идеолошки предзнак ни најмање не спречава да хорски понављају шта год им тог дана Централа испише на екрану "идиота".

А међу стварима које шапатом понављају јесте и да су Срби били "глупи" те ’41-45. једнако као и ’91-99. (осталом, као и ’12-18.), да су Хрвати, Литванци, Румуни, Бугари и др. били (и остали) "паметни", као и да нас наша српска "митоманија" и "инат" од рата до рата воде "из пораза у пораз".

Слобода коју смо изборили

Али да би ико могао икако да одговори на питање да ли су Срби у Другом светском рату победили, или су поражени, треба прво знати за шта су се борили. А борили су се за опстанак пред потпуним уништењем, и преживели су. Борили су се за очување српском крвљу стечене државе Југославије, и очували су је.

Најзад, борили су се за слободу – не магловита западњачка "људска права и слободе", већ управо за слободу у изворном смислу, који подразумева да једна земља и њен народ сами себи прописују своје законе и своју политику, без диктата и наметања спољних сила. Да су управо такву слободу изборили, Југославија је доказала и када је оборила америчке авионе 1946. године, и када је одбила диктате СССР 1948, и када је осудила интервенције СССР у Мађарској 1956. и Чехословачкој 1968, и када је подржавала грчке комунисте ’46-’49, и када је принципијелно стала на страну земаља Трећег света у процесу деколонизације.

Свака од тих одлука може се критиковати као добра или лоша, принципијелна или непринципијелна, исхитрена или изнуђена, али нема сумње да је свака од њих била плод политичке слободе за коју се, између осталих, српски народ борио у оба светска рата. Слободе коју је, као што је познато, Југославија касније неславно проћердала, делимично и захваљујући следећој генерацији Срба који одбрану те земље нису схватили ни близу онолико озбиљно колико њихови родитељи, без обзира да ли су се борили у партизанима, или у четницима.

Смрт фашизму – слобода или смрт

О грешкама, пропустима, и погубностима различитих политичких реалија комунистичке Југославије могу се писати стотине страница, али то ни за јоту не мења једноставну чињеницу да они Срби који се данас клањају страним окупаторима траже оправдање за своје личне поразе, немоћ и кукавичлук у релативизацији и омаловажавању Победе коју су њихови преци извојевали те ’45. године.

Они свесно затварају очи пред чињеницом да су тадашњи Срби свим срцем, на нивоу масовне, народне културе, били антифашисти – и када су као добровољци ишли да се боре у Шпанском грађанском рату, и да помажу браћи Чесима након срамног пактирања западних земаља са нацистима у Минхену 1938. године, а поготово када су 27. марта 1941. године масовно изашли на улице да потврде да Југославија не може у њихово име да презре жртве узидане у њене темеље тако што ће се, макар само симболично, придружити Немцима у уништавању и распарчавању земаља чији су војници заједно са Србима проливали крв на Солунском фронту.

Ти Срби из ’45. године су преживели геноцид, преживели су мере репресије и казнене експедиције, преживели су бомбардовања и нациста и савезника, преживели су и крвави грађански рат, и опет су успели да са осмехом на лицу, уздигнутих чела, и са пушком у руци дочекају братску Црвену армију, а затим заједно са њом протерају окупаторске фаланге из своје земље.

Окупатора су протерали, његове сараднике су казнили (и касније ловили по свету), а распарчану Југославију су одбранили, и чак повећали. Шта год ми данас мислили о њиховим циљевима и приоритетима, били ми задовољни резултатима и последицама њихове борбе, у питању је несумњиво био титански успех, и целој тој генерацији у најмању руку дугујемо дубок наклон и искрено поштовање.

У условима који су у сваком погледу били неупоредиво гори од ових у којима се ми налазимо, они су успели да – победе. Уместо да бацамо сенку на њихову победу, уместо да релативизујемо њихов успех, уместо да каљамо њихову част, требало би да видимо како бисмо могли да будемо бар мало – као они.