Када се за српски народ говори да је митотворачки, илустрације не треба тражити даље од централног националног празника Срба свих и свуда. Не само да је Видовдан празник невероватно бременит различитим митовима, већ он наставља да непрекидно ствара нове митове и да помоћу њих изоштрава српски морални компас. Видовдан је као светионичко сочиво кроз које се прелама цела историја српског народа да би бацало далеко светлост према којој се свако ново покољење Срба управља једрећи кроз бурне и мутне воде реалполитике. Ова алегорија са светлошћу није случајна.
Ако говоримо о "видовданској етици", како је "косовски завет" или "косовски конститутивни мит" крстио наш велики хелениста Милош Н. Ђурић, онда она захвата много шири домен јавног дискурса и националне свести од свима познатог народно-црквеног предања о Лазаровом и Милошевом избору, Бранковићевој издаји, кнежевој клетви, о изгубљеном (и стеченом) Царству. Видовдан је више од тога, и све што он дотакне из историјске измаглице излази – на видело.
Свети Вид и Световид
Само порекло имена празника је предмет митологизације.
Теоретичари се углавном слажу да се у време Косовске битке на Видовдан обележавао данас у великој мери заборављени латински светац и мученик са прелаза трећег и четвртог века – Свети Вит/Вид, чији је култ био широко распрострањен у Средњем веку (његово име, између осталих, носи једна од најзначајнијих католичких катедрала у Чешкој).
Ову тезу подржава и руски православни календар, који предвиђа да се 15. јуна (тј. 28. јуна по новом календару) празнују "Фит и Амос", тј. управо латински светац Вит/Вид/Фит и старозаветни пророк Амос. Српска православна црква је крајем 19. века прогласила Видовдан за дан када се, поред пророка Амоса, празнују Св. мученик кнез Лазар и свети српски мученици, али је задржала оригинални назив празника.
Са друге стране, међу Србима су популарне мистификације, донекле засноване на научним хипотезама, а затим "разрађене" народном маштом, које назив "Видовдан" везују за паганску прошлост Јужних Словена, која у 14. веку још увек није била заборављена.
Тако су неки научници овај празник интерпретирали као дан словенског бога (Свето)Вида (Свјатовида/Свентовита), који се код Западних Словена повезивао са ратом и победом, док су сведочанства о постојању његовог култа међу Србима у најмању руку апокрифна. Ипак, у време националног романтизма, када су пагански корени европских нација поново постали модерни, међу Србима су постале популарне народне представе да је у питању нека врста словенског Аполона – "врховног бога светлости", тј. управо "вида".
У тој заврзлами око имена остаје чињеница да је дан Светог Вида у 14. веку падао отприлике у време летње равнодневице (23. јуна по новом календару), што у најмању руку даје тежину основаној претпоставки да је за овај празник бар по асоцијацији било везано мноштво паганских веровања и обичаја који су повезивани са "даном кад је сунце најјаче", а "видело најдуже". У народном фолклору Видовдан се тако, поред сећања на заветну битку којом су Срби изгубили земаљско, а стекли Небеско Царство, претворио и у повезницу која модерне, православне Србе спаја са њиховим многобожачким, словенским коренима. У време процвата југословенске идеје ова варијанта звучала је нарочито примамљиво.
Вишак вредности
Ово, наравно, није једина историјска мистификација везана за Косовски бој.
Ако оставимо по страни етнографску грађу која је настајала у вековима после битке, лепа илустрација механизма на који Видовдан "производи вишак вредности" у модерно доба јесте популарна прича о "звонима цркве Нотр Дам у Паризу", која су, наводно, звонила да обележе, не пораз, већ управо победу хришћанске војске на Косову. Наука је одавно установила да је у питању грешка настала у 19. веку, када су извори о обележавању хришћанске победе на Османлијама на Ровинама (битка у којој је као турски вазал погинуо Марко Краљевић) приписани Косовској бици.
На овој непажњи настао је раскошан мит који Срби дан-данас радо распредају, у коме је ствар упрошћена и доведена до тога да су звона у Паризу звонила на сам Видовдан (иако су биле потребне недеље да вести о бици стигну до Француске), што се веома лепо уклапа и у традиционални косовски еп. Ако се 15. јуна 1389. по старом календару српска војска на челу са кнезом Лазаром "винула у небеса", онда су у звона Нотр Дама могли да звоне и анђели божји, најављујући радосну вест о истинској победи – победи васкрсења над смрћу.
Колико је видовданска повест моћна сведочи и чињеница да овај дан за већину постјугословенских земаља (и постсрпских народа) наставља да игра наглашено митску улогу.
Сама Југославија је сакрализовала Принципов атентат на Фердинанда, претворивши младобосанце од збуњених анархиста и радикала у Видовданске хероје, што је наратив који није био заборављен чак ни у комунистичка времена.
Код бивше браће се на то надовезује Милошевићев мит(инг) – масовни српски сабор на Газиместану представља конститутивни мит за шовинистичке (али истовремено и аутоколонијалне) елите Бошњака и Хрвата, и у том облику су га преузели и ширили западни медији и Хашки трибунал, који су у Видовдану 1989. препознали моменат "буђења српске немани".
Теза о "Милошевићевом газиместанском говору" као изворишту југословенских ратова била је у то време толико популарна, да, ако Чеда Јовановић и Зоран Ђинђић, према својим тврдњама, заиста нису били свесни да су Милошевића изручили Хагу на Видовдан, практично је немогуће да то нису знали они који су изручење оркестрирали, а који су тему Видовдана после годинама експлоатисали као инструмент што спољне, што унутрашње борбе против српског народа.
Демитологизације и ремитологизације
Видовдан наставља да се митологизује и ремитологизује нашу стварност и у наше време – српски аутошовинисти (баш као хрватски, бошњачки, односно монтенегрински националисти) исмевају празник као део српског "култа пораза" и "културе губитништва". Истовремено, низ бошњачких, хрватских, и албанских историчара се упиње из петних жила да присвоји комплетан српски видовдански еп, и прогласи га за бошњачку/хрватску/албанску борбу са Османлијама.
Наспрам њих, један део српских историчара и културних делатника покушава да "демитологизује" Видовдан, представљајући Косовски бој у другом, "позитивнијем" светлу.
Један део њих ревидира наслеђени мит дајући другу "геополитичку тежину" (не)успеху српске војске. Када се не тврди отворено да су Срби победили 1389, онда се наглашава погибија османског цара (једина у историји на бојном пољу) и "успоравање турског напредовања на Европу" (у најбољем духу југословенске историографије, која је усрдно рачунала колико је недеља Југославија купила СССР-у да се припреми за немачки напад у Другом светском рату).
Друга група ремитологизује Муратово убиство, измишљајући причу о "српском елитном одреду" (у коме су се нашли неизбежни "витезови Реда змаја") који је спровео успешну "специјалну операцију" обезглављивања турске војске, да би их каснија турска историографија оклеветала причом о витезу који се "на нечастан начин" приближио Падишаху и "невитешки" му окончао живот. Наравно, Обилићева припадност "Реду змаја" у многим круговима се узима као "историјска чињеница".
Оба ова накнадна мита представљају "европеизацију", односно "неоромантичарску реевалуацију" српске православне традиције о свесној жртви и мучеништву за хришћанску веру. У овој модерној реитерацији приче "одбрана Европе" одједном постаје важнија од Царства небеског, веома налик на у Пољској и Хрватској омиљене представе о Antemurale Christianitatis. Уместо фолклоризоване и заветне верзије Последње вечере, Издаје, Распећа, и Васкрснућа, афирмише се фолклор "европског витештва", у 14. веку углавном непознат у православним земљама Балкана.
Али када се вратимо српском народу, све ове манипулације, извртања, и фалсификате сам Видовдан са лакоћом прозире и презире, стојећи истовременокао громобран и за критике "српске митоманије", и за "лажне митове" који се Србима потурају у настојању да се ишчупају из својих дубоких видовданских корена и пресаде у саксију у "европској башти" Жозепа Бореља.
Наковањ за Српство
Упркос клеветама, омаловажавању, и кривотворењу, Видовдан остаје празник истине, а не празник историје. Он је пословични снег на коме "свака зверка показује свој траг", чаробно огледало које све и свакога показује онаквим какав јесте, а не онаквим какав се издаје.
Мутљаг српске историје Видовдан ставља у контекст националног епа, кроз његову призму се види због чега треба да "звоне звона на Нотр Даму", шта је у ствари био смисао посете Франца Фердинанда Сарајеву, за шта се заиста борила Млада Босна, зашто су Срби устали против Тројног пакта 27. марта 1941. и против НАТО пакта 1999. године, и зашто постпетооктобарски политичари изгледају као политички пигмеји у поређењу са Слободаном Милошевићем.
Видовдан са лакоћом раскринкава "борце против митоманије" као издајнике и отпаднике (управо они стално бране Вука Бранковића од "клевета" Цркве и народне поезије), а Бошњаке и Хрвате (оне што су победили на Косову) раскринкава као наше бивше сународнике који у потрагама за властитим модерним идентитетом никако не могу да раскрсте са сопственим потиснутим Српством.
Видовдан чак баца светло и на нападе на српски календар – јер нико никада није рекао "треба да славимо Видовдан 15. јуна као сав нормалан свет". Ако се та прича може замуљати када је реч о Божићу или Ускрсу, нема никакве сумње да ми помоћу нашег календара одређујемо када се слави највећи српски празник.
Укратко, Видовдан је наковањ на коме се кује Српство, невероватан празник епске традиције који показује и доказује дубину идентитетских корена српског народа. Нико у Европи нема национални (sic!) празник толике старости, а толиког значаја. Са њиме се евентуално могу поредити Дан Светог Патрика у Ирској, или Дан мртвих у Мексику, сви остали су мање или више везани за ширу хришћанску традицију и празновање Божића, Ускрса, или појединачних хришћанских светаца.
Радни дан
Зашто је онда у Републици Србији празник скрајнут, док се у Републици Српској званично чак и не обележава? Управо зато што је то Видовдан, што га српски политичари нису достојни и што су и сами тога свесни. Поврх тога, они га се и плаше – плаше се страшних избора које ставља пред њихове кукавне, ситне душе, а још више се плаше гнева својих страних ментора, који су своју пресуду Видовдану давно изнели. У Хагу.
Видовдан тако сваке године баца "видело" и на њихов кукавичлук. Али чак и њима полази за руком да дају свој допринос остварењу националне идеје. Јер закон каже – Видовдан се обележава радно. И то је онако како и треба да буде. Ко хоће да ради за добробит Српства, нема шта да слави 28. јуна. Уместо тога, имаће пуне руке посла. А када се посао приведе крају и када поново будемо достојни Лазара и Милоша, биће прилике и да шенлучимо.
И као што феминисткиње говоре за 8. март, а синдикалци за 1. мај, тако и прави Срби знају да Видовдан треба да буде сваки дан. У Небеској Србији он то и јесте.