Пензија за доктора Џоунса (и амерички авантуристички филм)

"Индијана Џоунс и артефакт судбине" духом и разиграношћу не добацује баш до златног стандарда прва три филма, које смо годинама репризирали док их нисмо научили напамет, али успева таман толико да загребе њихову атмосферу и дух да нам омогући да из биоскопа изађемо задовољни. У ово време оскудице великих филмских наратива, успешан дериват вољеног обрасца је највише чему можемо да се надамо. И то је управо оно што нам овај филм даје – ни више, ни мање.

Ипак, Индијана Џоунс је толико иконична фигура, толико значајна за разумевање америчке поп културе на свом врхунцу, да његово појављивање на великом платну не може, а да не изазове потресе.

Као женскарош и мачо мушкарац са једне стране, а као продукт колонијалистичког жанра авантуре који порекло води још из књижевности 19. века, доктор Хенри Џонс Млађи природно већ годинама привлачи на себе гнев и мржњу западних феминисткиња, расних реваншиста и деколонизатора, и најновији филм о овом хероју једноставно није могао да заобиђе суочавање са овим општим местима модерне политичке културе. А приступ за који су се аутори филма определили био је – интелигентна субверзија.

"Артефакт судбине" тако, на први поглед, штиклира сва општа места нове „воук кинематографије“. Остарели доктор Џонс је упарен са својом кумицом Хеленом Шо (игра је Фиби Валер-Бриџ), која представља комитетски састављен образац самодовољне, независне и "оснажене" жене, и која у великој мери преузима на себе његову сексуалну енергију, коју остарели Харисон Форд више и не може на иоле укусан начин да изнесе.

Ово преношење стереотипног мушког понашања из старих авантуристичких филмова на женске ликове је пракса којој Холивуд прибегава већ неко време, што представља елегантно заобилажење проблема "токсичног маскулинитета", углавном без штете по традиционални херојски наратив.

Поред Хелене Шо, значајно место у визуалном приповедању у филму заузима црнопута, агент ЦИА Мејсон (Шонет Рене Вилсон), чија је улога да се шета наоколо и изгледа опасно, да би скоро комично била уклоњена са сцене чим је постигла политички коректну минутажу.

Ипак, наспрам општих места која свакако привлаче пажњу, улога ових ликова у самој причи, баш као и начин на који је у њу похрањена незаобилазна прича о нацизму, окреће савремену политичку коректност наглавачке. Хелена Шо, која би требало да деконструише лик самог Индијане, испоставља се као обичан коцкар, пробисвет, и трговац украденим уметнинама, и тек њено суочавање са чврстим моралним интегритетом генерације свога оца, оличеном у традиционалној фигури кума, поново успоставља свој морални компас и аутоматски ускаче у потпуно традиционалну женску улогу.

Агент Мејсон изгледа опасно и расно афирмативно, али се испоставља као најобичнији телохранитељ за – ни мање ни више – отвореног нацисту и расисту, који јој на крају и долази главе. Најзад, низ оријенталних ликова – попут сирочета из Тангера Тедија (сурогат за чувеног малог Кинеза Кратког из Индијане Џонса и уклетог храма) и читаве плејаде мароканских мафијаша заузима потпуно стереотипне расне улоге из међуратних авантуристичких романа, стрипова, и филмова, што је у модерном Холивуду скоро па незамисливо. 

Сарадња са нацистима и опсесија враћањем времена унатраг

Када се пажљивије погледа цели заплет овог филма на веома суптилан начин успоставља дијалог између пре 40 година саморазумљиве слике Американаца као добрих момака, који на органском нивоу не подносе нацисте, и модерног доба, у коме се америчка држава у добром делу становништва (различитих расних идентитета) перципира као "фашистички систем" заснован на расном угњетавању.

Тако у овом филму на површину испливава детаљ америчког "прљавог веша" за кога једноставно није било места у оригиналима: главни негативац у филму – научник, археолог и окултиста доктор Јирген Фолер, заправо филмска верзија оца америчког свемирског програма Вернера фон Брауна – представља неприкривеног и морално непомућеног нацисту који све време, и без обзира на злочине које отворено чини, ужива апсолутну подршку и заштиту америчке државе, све до тренутка када им, истовремено кад и агенту Мејсон, не забије нож у леђа.

Главни макгафин филма – антикитера,Архимедов "бројчаник судбине", односно рачунаљка која служи да се одреде тачна места и време темпоралних аномалија које људе могу да враћају у прошлост – такође веома суптилно захвата дубинску промену америчког наратива према Другом светском рату у светлу новог геополитичког сукоба са Русијом.

"Враћање у прошлост и убијање Хитлера" је опште место америчке популарне културе, која придаје велики значај утицају појединаца на историјске догађаје (отуд њихова опсесија "ловом на људе", било да су у питању Осама бин Ладен, Садам Хусеин, Муамер Гадафи, или Милошевић, Караџић и Младић), и амерички филмови, стрипови и видео-игре су се деценијама играли са овом тропом.

Ипак, основна идеја "атентата на Хитлера" увек је била "да се спречи појављивање нацизма". Доктор Фолер, међутим, жели да се врати у 1939. и убије Хитлера да би спречио пораз нацизма. Како је он то тачно замислио није баш најјасније, али чини се да је његова идеја да се избегне напад на Пољску и конфронтација са западним светом, кога он посматра као природног савезника у борби против "нижих раса".

Притом је индикативно је да се у целом филму Руси – који су у филму из 2008. били главни негативци и "сурогат нацисти" – овај пут нигде не помињу. Ово нарочито боде очи када Индијана Џоунс набраја кога све би Фолер могао да ликвидира да би обезбедио победу у рату, помињући Черчила и Ајзенхауера, али не и бркатог Грузина који је нацистичкој Немачкој заиста сломио кичму.

Мематски моменти

Када се сви ти елементи помешају са обавезним општим местима жанра и проткају неопходном минутажом за осамдесетогодишњег Харисона Форда у улози акционог хероја, добије се један галиматијас филмске класике, холивудске аутосатире и бездушног корпоративног производа који не би требало да може да функционише као убедљив филм.

Срећом, буквалне ерупције генијалности, углавном везане за сцене у којима Харисон Форд лично не мора да ради ништа нарочито упечатљиво, спасавају филм и успевају да га претворе у нешто вансеријско и незаборавно.

И заиста, ништа овај филм не вуче надоле колико то чини сам Индијана Џоунс који је, упркос иконичности и препознатљивости, ипак један онемоћали старац који, хтео-не-хтео, нема снаге да буде оно што је био пре 40 година. Као, уосталом, и Холивуд. Као и Америка.

Зато су најснажнији узлети овог филма мање-више ишчашени из његове целине, и пре се могу посматрати као независне меме, него као кохерентни део наративне целине.

Пролог филма, у коме је млади Харисон Форд (мора се признати, беспрекорно) компјутерски анимиран са својом претераношћу и немогућом физиком, више делује као видео-игра него као филм о Индијану Џоунсу, и то је оно што га чини убедљивим – видео-игре су одавно релевантнији уметнички правац од холивудских блокбастера.

Сцене на броду у Грчкој, којима доминира Антонио Бандерас који још увек нема никаквих проблема са каналисањем свог мушког сексепила, изгледају као да су истргнуте из неког филма који јесте сниман крајем шездесетих, и плене својим природним темпом и класичном драмом.

Ипак, све то остаје у сенци великог расплета, у коме видимо блесак оних старих Спилберга и Лукаса који су некада с правом пустошили благајне биоскопа целог света и захватали машту публике на свим меридијанима.

Суочавање немачког бомбардера „хенкел 111“ са римском флотом у опсади Сиракузе није нешто жанровски невиђено, али беспрекорна приповедачка и визуална изведба ових сцена целом филму даје потпуно нови квалитет и право да се пореди са вољеним оригиналима.

Притом симболичко суочавање оригиналног Рајха у настанку – Римске републике из трећег века п. н. е. – и набеђеног немачког фалсификата из 20. века, а све у организацији грчког математичара који покушава да спречи нестанак властите цивилизације са историјске сцене, представља један од великих момената историје филма. То је оно због чега већ више од сто година идемо у биоскоп.

Холивудска аутофагија и скупљање секундарних сировина

Када се на крају подвуче црта, остаје чињеница да би Артефакт судбине био кудикамо бољи филм да у њему нема Индијане Џоунса. И то нема везе са чињеницом да је Харисон Форд престар – седамдесетогодишњи акциони хероји једноставно немају више много тога да нам понуде у оквиру жанра који их је створио.

Да је главни јунак филма неки други лик, насумични археолог, шифрант или математичар, не би било потребе да се радња оптерећује сценама које подсећају на вратоломије које је Харисон Форд изводио осамдесетих, а да то има икаквог смисла.

Са друге стране, такав филм у данашњем Холивуду једноставно не би могао бити снимљен, јер га икона из осамдесетих, која је и тада била један производ носталгије за старим радио-драмама и међуратним петпарачким романима, држи уземљеним у наративима на којима је настао Холивуд, а које једноставно више није способан да производи мимо повременог пласмана већ етаблираних производа.

Овај филм стога представља оно што и сам тематизује – одлазак у пензију за доктора Хенрија Џонса Млађег. Тај одлазак у пензију је достојанственији него у случају неких других акционих јунака, али није ништа мање тужан. Јер наш херој из детињства је физички онемоћао, сексуално је импотентан, а за његову страствену мржњу према правим нацистима у његовом друштву више нема места.

Он је као ратни брод "Неустрашиви" са слике коју гледају Џејмс Бонд и Кју у још једном "пензионерском" филму – Скајфолу из 2012. – величанствени симбол моћи једне цивилизације, који тегљачи извлаче на обалу да буде растурен у секундарне сировине јер га је време прегазило. У великој мери, то је оно чиме се Холивуд бави у последње време – канибализовањем властитих ремек-дела за секундарне сировине.

На крају, вреди подвући још један детаљ, а то је сама "антикитера" – макгафин за којим трагају јунаци и који им омогућује путовање кроз време. У својим најславнијим итерацијама, Индијана Џоунс је трагао за јудаистичким и хришћанским реликвијама, потврђујући месијанску визију Америке као Новог Јерусалима и Блиставог Града на Брду.

Магијска вредност хришћанских светиња, централно место европске књижевности дуже од миленијума, више није у центру пажње америчких филмаџија. Они више не трагају за магијским предметом који ће да потврди њихов статус Божјих изабраника. Они траже начин да врате време уназад. Али, као што знамо, путовање кроз време је немогуће, а точак историје се не може зауставити, још мање окренути у супротном смеру. О томе се евентуално може снимити још понеки добар филм.