"Барби" – феминистичка пропаганда, антифеминистичка сатира, или обоје?
Претходни викенд представљао је редак празник за љубитеље биоскопа – у програм су истовремено стигла два оригинална, високобуџетна филма која једноставно не треба пропустити на великом платну. Док је Опенхајмер Кристофера Нолана раскошно снимљена историјска драма о настанку атомске бомбе, чија естетика и епске размере једноставно траже жабљу перспективу да би биле убедљиве, Барби Грете Гервиг донео је нешто скоро заборављено ван света стриповских и научнофантастичних франшиза – повратак биоскопу као колективном културном искуству.
У дугим редовима испред биоскопских благајни током викенда је доминирала ружичаста боја – девојке које су одрасле играјући се Барбикама обукле су своју најнападнију одећу и весело чаврљале са својим момцима или друговима, а ови су лоше крили своју радозналост иза позе "ја сам овде са њом".
Један поглед на тај спонтани ружичасти "флеш моб" био је довољан да потврди да су продуценти Барби "погодили живац" и пронашли неискоришћену америчку икону, која је у нашем времену још увек глобално релевантна.
Дисекција Америке по слојевима
Ако би се Барби оценила једном речју, та реч била би – вишеслојно. И та вишеслојност односи се и на начин на који је филм снимљен – са различитим нивоима приче унутар којих се користе различити наративни обрасци – али, пре свега, на могућност различитих интерпретација филма.
На први поглед, Грети Гервиг и екипи је пошло за руком да захвате суштину Барбике као играчке – кич, површност и извештаченост, али истовремено радост, самоувереност и непролазност – и да то пренесу у сасвим различит медиј.
Баш као и лутка – Барби је написана и снимљена кичасто, дречаво, претенциозно, наметљиво и тупаво – и на тај начин је, крајње неуобичајено за савремени Холивуд, изненађујуће истинито и верно захватила свој предмет.
Резултат је – још једном попут лутке – био производ који не може да омане. Политички коректна и идеолошки освешћена (тј. "воук") Америка добила је филм на коме је попуњена цела чеклиста феминистичких, расних и класних општих места (осим оног најактуелнијег, али о томе мало касније), конзервативна Америка добила је филм о тупавости феминистичких фантазија и емаскулацији мушкараца у глобалној популарној култури. Аутори су такође успели да испоруче оно што су обећали у трејлеру – филм и за оне који воле и за оне који не воле Барбике. Или, ако хоћете, филм и за оне који мисле да Америка и даље влада светом и за оне који мисле да је Америка пропала и више није у стању да своје вредности и наративе било коме намеће.
Барби свет, стварни свет, стварни стварни свет
Радња филма наизглед се одвија на два нивоа – у "Барбиленду", свету лутака у коме живе само Барбике и Кенови (и понека друга лутка из "Барби" франшизе), и у "Стварном свету" у који једна од Барбика (Марго Роби), у пратњи једног од Кенова (Рајан Гослинг), одлази да би решила свој проблем са постепеним претварањем у стварну особу. Ипак, убрзо се испоставља да и "Стварни свет" представља још једну фантазију – у питању је наглашено искарикирана стварност "патријархалне", корпоративне Америке, каквом је замишљају феминисткиње и "освешћена интелигенција". Преко овог, имамо још два нивоа – један је неодређени "Свет духова", у коме се одвија разговор Барбике са својим Творцем, дизајнерком играчака Рут Хандлер (Реа Перлман), као и хипотетички "Стварни стварни свет" – метасвемир у коме се налази нараторка филма (Хелен Мирен).
Већ на нивоу основног заплета, прича филма је субверзивна – "Барбиленд" представља измишљену стварност у којој су "феминистички снови остварени", а жене владају светом и заузимају сва водећа места у друштву – председник, научник, лауреат Нобелове награде, судије Врховног суда, оне раде у грађевинарству, медицини, програмирању, и сви мушкарци – Кенови – јесу само безличне сенке које служе да афирмишу њихову женску моћ.
Стицајем (потпуно бесмислених) околности, "патријархат Стварног света" креће да се излива у "Барбиленд" и претвара га у своју слику, у којој доминирају Кенови. Срећом, освешћене феминисткиње које су потлачене у "Стварном свету" долазе у "Барбиленд" да би спасиле ствар. Тако што ће освестити (sic!) Барбике да живе у симулакруму којим управља бездушна Корпорација на чијем су челу искључиво мушкарци? Наравно да не – тако што ће измаштани свет вратити на почетак и обрисати сваку помисао у Барбикама да постоји било каква стварност мимо њихове ружичасте фантазије. Баш као што обично и раде.
Воук ватромет и феминистичка пропаганда
Чим су се појавили први трејлери за Барби, у целој западној јавности (па тако и код нас на периферији) почеле су расправе о томе "да ли ће филм бити воук, или не". Конзервативна јавност очекивала је експлозију феминистичке пропаганде, не само зато што је Барбика у извесном смислу "феминистичка икона", него и зато што је Холивуд на мноштву примера показао да више не уме да снима другачије филмове.
Ипак, оно што смо добили уместо "експлозије воука" била је – у духу филма Опенхајмер са којим је Барби, наизглед, нераскидиво повезана – фисиона ланчана реакција у којој се политички коректна култура на очи публике спектакуларно полураспада све док не дође у своју супротност. У томе заиста треба скинути капу Грети Гервиг и продуцентима, који очигледно чврсто стоје на "воук линији", али који нису дозволили да их њихова идеологија спречи да једну интелигентно постављену премису пусте да се развије до свог логичног краја.
То не значи да филм није пун директне и неироничне феминистичке и воуковске пропаганде, будући да и "Барбиленд" и "Стварни свет" представљају само различите феминистичке и идеолошке хиперболе. Али тај феминистички и "освешћени" наратив је до те мере претеран, тупав и несувисао да је свако ко не припада тој идеолошкој екипи (а то је већина публике, не само у свету, него чак и у Америци) то може доживети искључиво као пародију, сатиру и извргавање руглу.
Истовремено, воук публика у свему томе не види ништа проблематично и целу ствар доживљава као потпуно непосредну и неироничну промоцију својих вредности. У томе им помажу једнако тупави и екстремни амерички конзервативци који немају довољно смисла за хумор, нити дара за иронију, да схвате да гледају филм који им иде на руку. Тако је конзервативни амерички новинар Бен Шапиро у знак резигнације филмом снимио четрдесетоминутни Јутјуб клип током кога је спаљивао Барбике, Кенове и њихове играчке, на опште одушевљење воук медија као што је "Хафпост".
Патријархат узвраћа ударац
Интелигентнији конзервативци нису имали овакве проблеме. Као што су свесни да "освешћена" пропаганда иначе сама себи копа раку у јавном дискурсу, тако им је било јасно да овако екстреман ниво идеологизације може бити схваћен само као спрдња. Ако основни заплет филма почива на феминистичкој премиси да "феминизам треба да изађе из своје ружичасте кућице за лутке" и "оде у стварни свет", оно што се у филму догађа је управо супротно – маргинализовани, бескарактерни, обесправљени, и сасвим буквално кастрирани Кенови подижу побуну у "Барбиленду".
Ова побуна је и написана и снимљена кудикамо интелигентније од тирада које у филму износе феминисткиње и без превише напора може се читати као симболички револт традиционалне, мушке Америке против емаскулације коју им приређује корпоративна, воук култура.
Кенови неће да буду ничији привесци, неће да буду безлични и импотентни слабићи чија је улога да "оснажују жене", они хоће да јашу коње, возе моћна кола, пију пиво уз утакмице и заводе девојке уз гитару поред логорске ватре. Они хоће патријархат, хоће "мушки свет" који им се приписује као злочин, па макар и "мушки свет" који је само још једна пренаглашена пародија феминистичких фантазија о сукобу полова.
Случајно или не, аутори филма овде крајње луцидно погађају једну неуралгичну тачку глобалног друштва коју амерички филм ретко осветљава (ван света анимације) – да на нивоу корпоративне, конзумеристичке културе, постоји јасно профилисана, практично пуританска сегрегација полова.
Довољно је ући у продавницу дечје одеће – дречаво розе одећа за девојчице, одећа за дечаке са диносаурима, грађевинским машина и суперхеројима. Исто је и са производима "за одрасле" – женама се на свим нивоима популарне културе намећу торбе, ципеле, козметика и романтичне комедије, а мушкарцима техника, аутомобили, спорт, и ратни филмови.
Идеја је једноставна – кроз сегрегацију полова лакше се пласирају производи циљним групама, које припадност својој потрошачкој категорији виде као ствар идентитета. Ова једноставна истина стоји у самој сржи културних ратова, али ретко где је овако очигледно наглашена као у случају "мушке револуције у Барбиленду".
Дијалектика два ружичаста дворца од пластике
"Побуна Кенова" као централна тачка заплета Барби опет се може читати вишеслојно. Један број конзервативних коментатора приметио је да филм приказује "патријархат" као "природно стање" коме су подложне чак и Барбике. Девојке/лутке које потпадају под њега се затим "буде" (што је смисао израза "воук") зато што им феминисткиња из "Стварног света" одржи "оснажујући говор", што се с правом види као критика инфантилности модерног феминизма.
Ипак, ни то није најсубверзивнији аспекат овог филма. Главна Барбика напушта "Барбиленд" да би "оснажила жене у Стварном свету", а добија "патријархизацију Барбиленда" која замало уништава њен измаштани, ружичасти свет. Након тога, и Барбике и "праве" феминистикиње се на крају филма задовољавају својим "играњем феминизма у кући за лутке", да би главна јунакиња упркос свему одлучила да напусти свој свет како би постала – права жена. И то не просто у смислу "праве особе" наспрам лутке, него у смислу жене са функционалним репродуктивним системом.
Притом, као што је речено, нема никаквих илузија о томе да "Стварни свет" Холивуда и Лос Анђелеса такође нема везе са реалношћу – чак и нараторка филма каже да су у питању само два различита "света пастела и пластике". Ово нарочито наглашава корпоративна елита "Матела", можда најсмешнији и најапсурднији ликови у филму, који кроз оба света протрчавају као карикирани running gag, понашајући се у оба на потпуно исти начин – као још једна апсурдизована, воуковска хипербола.
Али баш као што се у "Барбиленду" проблем емаскулације Кенова на крају не решава, тако се и Барбике не конфронтирају са својим стварним тамничарима са врха Пећине – са корпоративним менаџментом, који ништа мање од феминисткиња није опседнут одржавањем "ружичастог status quo" у кући за лутке. Као и увек када је у питању воук критика – корпоративни господари су извргнути руглу, али и даље владају и цинично се спрдају са лакоћом којом своју моћ прикривају од својих критичара (и критичарки).
Не сасвим носталгична носталгија
На први поглед, Барби изгледа као још један пример "експлоатације носталгије" за временом када је Америка владала светом, али ствар ипак није тако једноставна. За разлику од Супер Марија, Топ Гана, или Чувара галаксије, Барбика није просто "носталгични производ". Она је превазиђени производ. Филм ово јасно подвлачи кроз апсурдну тираду младе феминистикиње која Барбику назива продуктом репресивне ("фашистичке") културе која подстиче комерцијализацију и конзумеризам, продаје сексуалност без секса и затвара девојчице у "окове њихове родне улоге".
Другачије речено, Барбика је као Капетан Америка – производ једне Америке из прошлости, чије је друштво било устројено на начин који се савременој Америци можда не допада, али који свакако није био стање свеопштег идентитетског рата свих против свих. Ако је Барби икада требало да заиста буде "воук филм", онда су њени творци заборавили један изузетно важан детаљ – Барбика је конзервативна икона. Она идеализује женску лепоту и снагу, истовремено јасно наглашавајући да жене не треба да буду мушкарци. Ни у пренесеном, ни у буквалном смислу.
За разлику од стерилних производа носталгије који се исцрпљују у својој комерцијалности, овакве парадигме су потентне и субверзивне. Што је још важније, оне су релевантне у данашњем времену. Барби представља приношење огледала данашњој Америци (и чак напомиње да "огледало више нема стакло"). Овај филм доказује да америчка поп култура може и даље да буде глобално релевантна са једним од својих парадигматских производа. Али за почетак – жене треба да буду жене.
