Одвојен потпуно од хуке живота и од догађаја, одвојен од вреве и комешања светског, као робинзонски усамљен чувар куле светиље, који посматра буре на пучини које не допиру до њега, човек се између четири тамничка зида повлачи у себе, збере све мисли, те оне као рефлекторска жижа обасјавају предмет на који се простиру.
Бранислав Нушић, Аутобиографија
На први поглед, ништа није препоручивало филм 3211 пажњи шире филмске публике осим озбиљности екипе која га је снимала (двојац Данило Бећковић/Димитрије Војнов потписује вероватно два најрелевантнија српска филма снимљена током претходне деценије). У свему осталом, то је деловало као пројекат сујете Стефана Ђурића Расте, хиперпродуктивног музичара, продуцента и звезде модерног српског еклектичног попа, који је одлучио да осмомесечни боравак у притвору због поседовања дроге максимално искористи како би изгубљене месеце наплатио кроз медијски публицитет.
Уосталом, "Раста је музика за клинце" и шта ту може бити занимљиво за публику која за Ђурића зна углавном само као за "Драговог сина", тј. сина професора Драга Ђурића, који на Филозофском факултету у Београду предаје ранохришћанску и средњевековну филозофију и филозофију религије. Испоставило се, међутим, да изглед вара, и да је филм – назван по броју ћелије београдског ЦЗ где је Раста чекао епилог свог суђења – сасвим другачија зверка, која и те како завређује пажњу ван кругова љубитеља његове музике.
Мотив музичара иза решетака је у најмању руку стар колико и рокенрол – довољно је сетити се Прислијеве Jailhouse Rock, Кертисове I Fought the Law (and the Law Won), или серија песама и концерата Џонија Кеша о (и по) америчким затворима, да не помињемо генијалну Браћу Блуз Џона Лендиса. Уосталом, тамничка тематика провлачи се као мотив кроз неке од највећих уметничких узлета и југословенске рок сцене као што су Има нека тајна веза Душка Трифуновића, Зеница блуз Забрањеног пушења или Усне вреле вишње Џонија Штулића.
Самим тим, када је Раста одлучио да објави албум песама насталих током његовог боравка у затвору, то је звучало као нешто шаблонско и већ виђено. Резултат је, ипак, био нешто несвакидашње.
Филм 3211 настао је као колекција спотова за нове Ђурићеве песме које је режирао Бећковић, праћена играним материјалима који их повезују у једну целину. Екипи се, међутим, резултат толико допао, да су одлучили да на њега додају интервју који је са аутором снимила документарна редитељка Андријана Стојковић и тако претворе све у целовечерњи филм. Музички филмови у којима естрадне звезде глуме саме себе нису ништа ново ни на светској, ни на српској сцени, али се све то склопило у врло импресиван коначни производ, у чијој сржи стоји једноставна чињеница да Ђурић, коме је, у духу Нушићевог цитата, тамница дала прилику да (буквално) стави свој живот под рефлекторско светло, има шта да каже.
Српска култура која се бави самом собом
Данило Бећковић је у више наврата говорио и писао о манама и недостацима српске кинематографије, наглашавајући како се "корејско филмско чудо" из претходних деценија пре свега догодило зато што се кроз своју кинематографију ова земља "бавила самом собом" – својим људима, својим проблемима, својом културом.
Управо то је први утисак који гледалац понесе од 3211 – он Растину затворску одисеју никоме не покушава да "прода", нити да њом заинтересује "страну публику". Публика је већ ту, прича је занимљива сама по себи и филмска екипа само настоји да је исприча, фокусирајући се пре свега на оне њене детаље и мотиве који су занимљиви Србима и онима који се тако осећају.
Раста је рођен 1989. Приштини, његово рано детињство је прошло у сенци етничких напетости на Космету, након почетка рата 19999. накратко је живео у околини Сребренице где је, између осталог, чувао стоку (да не забаса у минско поље) и помагао око домаћинства. Његове пасторалне слике из овог периода кудикамо више подсећају на класичну српску књижевност него на генеричке приче о успону и паду на београдском асфалту.
И сама прича о успеху, наркотицима, брзим колима и свету "познатих и успешних" у овом филму бива субвертирана и окренута наглавачке, што додатно долази до изражаја жанровски педантно снимљеним сценама хапшења, ислеђивања и процесуирања затвореника. Баш као сцене са опасним и конфликтним робијашем који изазива кавгу у дворишту, овај филм усмерава пажњу гледалаца прама жанровски препознатљивом и очекиваном (пре свега на основу естетике и наративних тропа холивудског филма), док је резултат нешто сасвим другачије.
Поред чињенице да су песме које је Ђурић припремио за филм заиста одличне – без уласка у музичке афинитете, текстови песама су медитативни, искрено меланхолични и аксиолошки снажни – он оставља утисак момка који није хвалисав, разметљив, нити разобручен, који је ту дошао да публици саопшти неке ствари које је схватио у затвору, а за које искрено сматра да су важне. И све то чини на један ненаметљив, непретенциозан и неарогантан начин – што стоји у јарком контрасту са његовом јавном персоном, па чак и са самим имиџем на сцени.
А сама прича - неочекивано - уопште није прича о брзим колима, опијатима, високом животу (тј. о оним истим "сексу, дроги и рокенролу" које и даље идолизује један део наше неиживљене средње класе), већ о нечему што је кудикамо ближе српској традицији – породици и слободи.
"Мртви дом" на српски начин
Чувена руска пословица каже "не закуни се да те у животу неће снаћи сиротиња и затвор", а Раста почиње интервју са цитатом свога деде који је тврдио да "сваки човек у животу мора проћи кроз војску, или кроз затвор".
И мада то не каже, режија тај детаљ ставља недвосмислено на знање кроз његове биографске податке - Ђурић је припадник генерације којој је укинуто одслужење војног рока, па самим тим и могућност да се кроз то животно искуство "докаже као човек". Остала је она друга варијанта, и филм је управо и приказује као један кратки и непретенциозни Bildungsroman.
Искуство затварања, дељења ћелије са још десетак непознатих људи, ограничено кретање и ускраћена животна задовољства која су се раније узимала здраво за готово, све то провејава и кроз филмско приповедање, и кроз интервју. Са јасним акцентом на ономе што је најважније, а то је управо поука Ђурићевог деде - како у тим ситуацијама стреса, трауме и ускраћености бити и остати човек.
Мртви дом Достојевског представља натуралистичко сведочанство о благо речено нехуманим, а на моменте и потпуно пакленим условима у којима су робију по сибирским колонијама служили затвореници у царској Русији. Достојевски ни на један тренутак не романтизује властита трауматична искуства, али његов роман упркос томе слика једну позитивну и пре свега човечну слику тамнице, где се на тесту налази управо људскост, и где затвореници (али и становништво из околних села и градова) прискачу једни другима у помоћ у трагању за новим животним фокусом и егзистенцијалним смислом.
Нехотице или не, 3211 даје сличну слику озлоглашеног београдског Це-зеа. Иако публика, деценијама емотивно и естетски издрилована десетинама и десетинама холивудских робијашких филмова непрекидно очекује шаблонске ситуације конфликта, малтретирања и понижења, оне – упркос жанровским играма редитеља – упадљиво изостају.
Уместо тоталитарне америчке затворске индустрије имамо прилику да видимо заједницу невољника који заједно једу, пију, разговарају, играју карте, сами решавају проблеме и сукобе, и имају слуха за туђе проблеме.
Све то кудикамо више личи на епизоду Врућег ветра него на Бекство из Шошенка, а атмосфера пре подсећа на групу болесника на болничком лечењу, него на приказ места где се депонује талог српског криминалног друштва.
Сам српски казнено-поправни систем оставља сличан утисак као земља у целини - проблема има, нема новца, а много шта се своди на штап и канап, али све у свему је то човечно, уходано, и примерено околностима. Кудикамо више него што би се могло очекивати, између осталог и у кудикамо богатијим и "хуманијим" земљама.
Српска есхатологија и етика слободе
Поднаслов и слоган филма 3211 гласи слобода је непроцењива и он крајње нефлоскуларно и емотивно разрађује ту основну тврдњу.
Српски адвокат и коментатор Бранко Павловић је једном приликом изјавио да се "слобода данас памти само у затворима и у гетима" и зато нас данас на њу најчешће подсећају робијаши и Срби са Космета, а Стефан Ђурић Раста је помало и једно и друго.
Притом његов културни миље управо представља "ону другу слободу" - разобручено "право на све", незаситост, неиживљеност, грабежљивост, убеђење да је цели свет дужан да задовољи сваку твоју личну жељу и хир.
"Заборавили би као да Бога нема,/ до јуче хранила их је ту само кора хлеба,/ убило их је што хтели су одма’ и свега,/ нажалост многи гледају ме горе с неба", сумира Раста ту причу у једној од својих затворских песама, завршавајући интервју опаском да у народној изреци "Боже здравља и слободе" - слобода заслужује да буде на првом месту.
А слобода о којој пева у тим новим песмама није слобода да се ради шта хоће, конзумира шта хоће и спава с ким хоће, није ни патетична политичка слобода којом манипулишу политичари, партије и НВО, већ управо она слобода која је ускраћена "у затворима и гетима" – да се загрли ћерка када се пожели, да се "каже милима колико их волим", да се види "како ми је отац, како ми је мајка, где су и шта раде, да л' је све исто".
У свету који је опседнут "правима и слободама", пречесто се заборављају они којима су ове најосновније ствари ускраћене. Они који "не смеју тамо да играју фудбал" јер су тамо наоружани терористи, или "не смеју тамо да гоне стоку" јер је тамо – минско поље.
3211 је препун ових снажних традиционалних мотива, баш као што дискретно провејава једним дубоко хришћанским духом, а да се све то нигде не намеће и не своди на празну патетику. Раста не изиграва реформисаног свеца баш као што ни на тренутак не пренаглашава непријатности којима га је изложила животна траума скривена иза бирократског еуфемизма "лишавање слободе". Он оставља утисак смиреног, прибраног и уземљеног момка који је имао времена да поразмисли о животу и који је спреман да неке ствари убудуће ради другачије. Пре свега и изнад свега у односу према својој ћерки и породици, али и према слободи коју је - попут толико много нас - узимао здраво за готово.
Омладина је добро, а ви како сте?
"Данашња омладина ништа не ваља" представља фразу која је у најмању руку стара колико и људска цивилизација (тебе гледамо, Хесиоде!), а Растина музика је у круговима досадних и средовечних често потезана као један од аргумената у прилог тезе да је Србија коначно пропала и да нам се као друштву и култури смеше задња времена.
И публика која је гледала 3211 у биоскопу била је управо састављена од омладине и клинаца (аутор ових редова био је убедљиво најстарија особа у сали) који су ту дошли, између осталог, да чују нови Растин албум. Њихали су се уз музику, смејали су се шалама и пројекцију су на крају испратили аплаузом. А музика коју су слушали била је одлична: професионално продуцирана, стандардно еклектички шаролика, али пре свега садржински снажна, мотивски моћна, и уземљена у националној традицији.
Ако је ово оно што "српска омладина слуша", онда за српску омладину не треба да бринете. Брините о слободи и здрављу. Тим редоследом.