"Ахсока" – херојство и феминизам у Далекој галаксији

Серија је требало значајно да допринесе подгревању глобалног интересовања за митологију далеке, далеке галаксије након што је (не)оправдано разочарање публике у нову биоскопску трилогију постало опште место глобалне поп културе.

Санирајући штету, "Дизни" се преоријентисао на снимање играних серија са промењивим успехом – Мандалоријанац је био велики комерцијални успех, Књига Бобе Фета је представљала хаотични и урнебесни галиматијас који је публику оставио равнодушном, Оби-Ван Кеноби је била технички савршено, али потпуно непотребно сервисирање публике, док је Андор све изненадио врхунски написаном и бриљантно режираном шпијунском драмом.

Ахсока је требало да врати "Звездане ратове" у игру на велика врата. Њени главни адути била су два култна лика из анимираних серија Ратови клонова и Побуњеници – харизматична џедај-ратница и ученица Анакина Скајвокера, Ахсока Тано, и бескрупулозни тактички геније Империјалне морнарице, адмирал Траун. Оба лика већ су имала искуства са подизањем квалитета приповедања и интересовања публике за "Звездане ратове".

Ратови клонова и сама Ахсока, као један од њихових (неочекиваних) главних јунака, дали су преко потребни контекст и дубину митосу Лукасове до тада презрене Друге трилогије (Епизоде I-III), док је петнаестак година раније "Траунова трилогија" – серијал романа Тимотија Зана са Трауном у улози главног негативца – у великој мери заслужна за претварање Лукасових филмова у мултимедијалну митологију без преседана у модерној популарној култури.

Очекивало се много, али добило се тек мало више од пролога за причу коју су сви очекивали. Ликови Ахсоке и Трауна су преживели политички коректну гиљотину која је у Холивуду сахранила већ толике друге култне ликове (укључујући и више њих из "Звезданих ратова"), али нису успели да добаце до високих очекивања публике. Ипак, њихова наслеђена gravitas толико одудара од модерне америчке телевизије да њихово само појављивање на малим екранима већ представља прворазредни културни догађај.

(Не)освешћени феминизам и експлоатација феминистичких икона

На први поглед, Ахсока изгледа као класични производ нове холивудске "освешћене" идеологије. На почетку серије, као главни протагонисти у први план излазе три снажне жене у мушким улогама, док једину упечатљиву мушку улогу представља мрачни џедај Бејлaн Скол (својеврсна лабудова песма британског глумца Реја Стивенсона који нас је прерано напустио у мају ове године). Ипак, ова поставка само површински приноси жртву "боговима воука", нудећи публици нешто квалитативно различито од политички коректног псеудофеминистичког пастиша на какве смо навикнути у последње време.

Наиме, све три централне женске улоге наслеђене су из сада већ класичне анимиране серије Побуњеници на коју се Ахсока надовезује радњом.

Главна мушка постава те серије – џедаји Кејнан Џарус и Езра Бриџер – одсуствују јер су се обојица херојски жртвовали у једном крајње традиционалном кључу, Кејнан положивши живот да заштити саборце, а Езра завршивши у изгнанству у непознатим крајевима свемира заједно са адмиралом Трауном кога је на тај начин "склонио са шаховске табле".

Што се тиче три хероине, ниједна од њих се, мимо чињенице да је женско, не уклапа у модерне идентитетске политике које су већ упропастиле толике филмове и серије.

Ахсока Тано је џедај и мистик, строга, дисциплинована и емотивно везана за свог учитеља Анакина, упркос језивим злочинима које је починио; генерал Хера Синдула је нежна и пожртвована мајка која ниједним гестом не указује да је њена наглашена женственост на било који начин омета да обавља низ "мушких" послова у флоти Нове републике; док Сабина Врен, иако изгледом највише подсећа на модерне феминисткиње (као што је подсећала и у анимираном предлошку), заправо представља изданак мандалоријанске културе "бруке и части" и у потпуности је посвећена проналажењу свога изгубљеног пријатеља и саборца Езре.

"Дизни" није штедео ову наизглед феминистичку иконографију да би рекламирао идеолошку правоверност своје нове серије, али то је ипак само маркетиншка димна завеса.

Наратив Ахсоке је врло конзервативан, а главна јунакиња представља отеловљење једног презреног и у суштини патријархалног концепта монаха-ратника на коме се темеље "Звездани ратови", а који упадљиво недостаје у новијим прилозима њиховом Канону.

Притом вреди напоменути да у контексту свепрожимајуће космичке Силе, Џедајски ред никада није представљао некакав "џентлменски клуб", будући да вештина у познавању и коришћењу ове трансценднентне моћи не зависи од физичке снаге и телесне конституције, већ пре свега од моралне чврстине (и насумичног фактора природне надарености), па жене ништа не спречава да буду једнако моћни, па и моћнији џедаји од мушкараца.

И заиста, пре него што су се прве примисли на "воук" испилиле у магловитим фантазијама америчких левичара, "Звездани ратови" су производили снажне женске ликове и истинске феминистичке иконе на буљуке. Незаобилазној принцези Леји у проширеном канону придружиле су се невероватне епске фигуре као што су Номи Санрајдер, Бастила Шан, Џараел, Мара Џејд, Дарт Зана, Асаж Вентрес, најзад и сама Ахсока Тано.

У не тако далекој прошлости, када су Ратови клонова тек почињали да излазе и када је мала, пргава и исхитрена Анакинова падаван-ученица доживљавана као само још један бесрамни "мамац за клинце", девојчице које воле "Звездане ратове" нису могле да пронађу играчку са Ахсокиним ликом, јер су произвођачи играчака очекивали да она никоме неће бити занимљива – "Звездани ратови" су били "за дечаке".

Петнаест година касније корпоративна парадигма се променила и Ахсока је саморазумљиво један од главних ликова у целој франшизи, али власници франшизе и даље нису начисто са тим које је њено место и шта са њом тачно да раде.

Жена-ратница као уточиште за старе херојске наративе

Играна Ахсока Тано, међутим, ступа на сцену у тренутку када Холивудом царује један кудикамо разорнији феминистички тренд од хипертрофије снажних женских ликова. У њему, наиме, једноставно више нема места за древну херојску тропу снажног и дисциплинованог ратника, која је схваћена као "превазиђена", "патријархална" и "токсична". У питању је сасвим друга категорија проблема – ако публика може да преживи мањак мушких хероја, она не може тако лако да свари укидање хероја као таквих.

Компромисно решење које су нашли редитељи и сценаристи привржени традиционалним наративима било је да главним јунацима једноставно промене пол без икаквих других интервенција на њиховом карактеру и улози. Колико год ова пракса била естетски иритантна, она је помогла да се спасу традиционално приповедање и класични херојски обрасци у културном окружењу које им ни најмање није наклоњено.

Главне јунакиње иначе беспрекорне Нетфликсове серије Аркана – Лига легенди представљају практично неизмењене парадигматске ликове који би у енглеској и америчкој реалистичкој књижевности XIX века, на коју се серија естетски надовезује, највероватније били дечаци.

Главна женска улога у Дизнијевој Авантури у џунгли, која је поверена Емили Блант, у класичном авантуристичком роману била би мушка, док је улога њеног „брата хомосексуалца“ заменила класичну женску улогу из романа (јер геј мушкарцима се може опростити да су феминизирани, женама никако). У најновијем Индијани Џонсу Фиби Волер Бриџ игра главну женску улогу која нема апсолутно никакву сексуалну релацију са главним јунаком (који је и иначе оронули старац који није ни за шта) и опет врши функцију чисто мушког лика.

У случају Ахсоке Тано, ова продуцентска кукавичка ескиважа, надовезана на већ етаблирану традицију аутентичних јаких женских ликова, показала се својеврсним Лукавстом ума које је – на више нивоа – спасило појам џедаја.

Стоички и религиозни ратници-монаси који строго контролишу своје емоције, који одбацују било какве индивидуалне жеље и афекте, који негују апсолутну несебичност и одбацују било какав субјективистички нарцисизам, који васпитавају своје ученике у окрутној, спартанској дисциплини, и који такви какви су представљају неоспорне моралне (и политичке!) ауторитете, једноставно нису нешто што Холивуд може да свари.

Уосталом, довољно је погледати како су опоганили и упропастили лик Сплинтера у најновијим "Нинџа корњачама", или како су деградирали и маргинализовали Лука Скајвокера у самим "Звезданим ратовима". Али оно што се више не може опростити Скајвокеру или Кенобију, може се опростити Ахсоки Тано, макар и само зато што је женско. И заиста, неке од сцена у којима Ахсока тренира Сабину џедајским вештинама представљају носталгични реликт старих борилачких филмова какви се данас једноставно више не снимају. А њене авантуре у Далекој галаксији могу бити мањкаве у много чему, али не и у класичним херојским обрасцима и парадигмама, који се остварују директно, неиронично, и без пародирања.

Традиционални негативци, или адмирал Колчак – иин спеејс

Лик адмирала Трауна представља сличан омаж старом приповедању какво данас представља реткост, поготово у Дизнијевој кухињи. Траун није карикатура, није опседнути и неконтролисани тиранин, није ни поремећени психопата. Он није ни имао "несрећно детињство" нити трауме из младости. Он је једноставно веома компетентан и способан официр, и то официр који проистиче из једног практично заборављеног, аристократског миљеа. А тај миље још једном можемо наћи у неким класичним књижевним и уметничким обрасцима.

Ако се Дарт Вејдер – још једна религијска и аристократска фигура – с правом поредила са ликом "Црног барона" Петра Врангела у совјетској пропагандној иконографији везано за Грађански рат, онда лику Трауна без икакве сумње одговара адмирал Александар Колчак.

И то не само због упечатљиве беле униформе и племићких манира! Колчак је, баш као и Траун у Зановим романима и серијама Филонија и Фавроа, успео да окупи, дисциплинује, и мотивише за борбу војску Руске империје након што је убијен њихов цар, а њена друштвена хијерархија искорењена и замењена новом, револуционарном елитом.

Притом Траунова војно-тактичка генијалност произлази управо из његовог аристократског образовања – он користи своје дубинско разумевање фолклора и уметности народа са којима ратује како би антиципирао њихове потезе, претпостављајући с правом да су они условљени културолошким предрасудама и етнолошким слепим мрљама.

Штавише, ниједан од главних негативаца у Ахсоки није карикатуралан, неспособан, нити чак упадљиво морално одбојан. Траун се понаша као шаховски велемајстор који је увек два корака испред противника, и свака примисао на некомпетентност може бити заснована само на томе што га жанровске матрице спречавају да својом надмоћном тактиком збрише главне јунаке са лица планете на којој се налазе.

Бејлaн Скол оставља утисак калкулисаног и амбициозног, али часног ратника, његова ученица Шин Хати упркос младалачком жару делује опасно и дисциплиновано, док се датомирска вештица Морган Елзбет чак херојски жртвује како би својој планети и култури омогућила опстанак и препород.

"Звездани ратови" у галаксији без хероја

Са врхунском фотографијом, одличним глумцима, солидним сценариом, и у великој мери оригиналном причом (поготово плени минијатура која показује како се империјална елита инфилтрирала у ново демократско друштво и узурпирала његову економију како би финансирала своје ревизионистичке планове – веома налик на нацисте у Западној Европи и Америци), Ахсока би била изванредан додатак митологији "Звезданих ратова" да није прича о Ахсоки Тано и адмиралу Трауну.

Пошто она то јесте, осуђена је да се пореди са анимираним филмовима и романима који представљају највеће приповедачке узлете ове франшизе за скоро 50 година њеног постојања. Аутори серије за сада то наслеђе нису оскрнавили, али нису до њега ни добацили.

Невезано за то, прича о Ахсоки Тано наставља да инспирише. У Ратовима клонова, она је напустила корумпирани и дезоријентисани Џедајски ред показавши се као већи џедај од целог Већа учитеља. Кроз њен лик очувана је чаролија витезова Галактичке републике коју исцеђени ликови Лука Скајвокера, Оби-Вана Кенобија, па и чак и учитеља Јоде више нису били у стању да одржавају изнад нивоа воде у мочвари Дагобе у коју је упала.

Ахсока представља истинску феминистичку икону која девојчице може да инспирише на изванредност без заглибљивања у отровну воук идеологију, али и традиционалног епског хероја који није прегажен, циничан и разочаран, који није деконструисан и обесмишљен, већ који иде храбро у неравноправну борбу са осмехом на лицу какав краси само истинске борилачке мајсторе. У ово време инфлације, то није мало.