"Наполеон" Ридлија Скота – раскошно снимљена антиисторија, или само британска пропаганда?

Карикатуралност и потпуно одсуство разумевања за културу епохе провејавају и кроз Небеско краљевство и Робина Худа, што је Скота етаблирало као редитеља који зна да снима визуално прелепе, али празњикаве филмове, који су најбољи када се фокусирају на фриволности и ванисторијске minutiae, идеално у модерној или футуристичкој поставци.

Међутим, његов најновији филм – Наполеон – сасвим је друга зверка. За разлику од средњевековних крсташа и аристократије, атмосфера Француске револуције (и Владавине терора) Американцима представља нешто интуитивно разумљиво, у данашње време можда и више него раније.

Притом Скот овде за дивно чудо не морализира, нити намеће публици некакву "своју" интерпретацију догађаја које приказује, остављајући јој да о већини догађаја суди у складу са својим преференцијама, предрасудама и – просвећеношћу. Штавише, вероватно највећа мана овог филма јесте управо одсуство контекста, будући да се протрчава кроз двадесет година једног од "најгушћих" и догађајима најбогатијих периода светске историје.

Са својим скакањем са догађаја на догађај (цела руска кампања у филму траје неких десетак минута), Наполеон на моменте делује као да су у питању игране секвенце неког документарног филма, где су документарни делови изостављени. То није проблем за публику која добро познаје догађаје који су изостављени, али необавештен гледалац вероватно ће остати збуњен.

Посластица за очи

Без икакве сумње, Скотов филм нам доноси технички спектакуларан приказ епохе. Било да су у питању уличне руље у време Терора, Наполеоново сузбијање устанка ројалиста 13. вандемијера, канонада над залеђеним језером код Аустерлица, или просто цареве кочије које јуре Паризом уз пратњу коњице под републиканским заставама, филм представља праву посластицу за очи, намењену пре свега публици која атмосферу и догађаје познаје, али жели да их види.

Визуално приповедање је највећа снага овог филма. Оно чак успева да вртоглави темпо радње и скакање месецима унапред (Наполеон пар минута води разговор са Маријом Луизом која се у филму појављује у троминутној сцени и хоп! – у следећој сцени држи свог сина, а нова царица је потпуно заборављена) да суптилно иронизује историјске догађаје и укаже на превртљивост Фортуне.

Ово се лепо види на смени костима, где француска револуционарна елита постепено прелази са стоичке и строге буржоаске одеће на раскошну аристократску одору, а затим на униформе које треба да нагласе нови, империјални статус француске државе. Све то је – у поређењу са оним ужасним првим трејлером који је користио модерну музику – праћено мноштвом музичких нумера из саме епохе, што свеукупно оставља утисак технички напредније верзије старих костимираних спектакла.

Једнодимензионална карикатура на барокном платну

Када смо већ на трејлерима – већ на њима је било јасно да ће највећи проблем овог филма бити сами ликови Наполеона и Жозефине.

Упркос чињеници да су за главну улогу одабрали једног од најбољих глумаца данашњице, Скотова визија Наполеона је лишена било каквог духа и харизме, мимо упечатљивог костима и демонстрације војне моћи. Жозефина, која јесте била ухапшена и малтретирана током Терора, испрва се приказује као некаква феминистичка икона и жртва патријархалног друштвеног поретка, што грубо одудара од њеног места у историји и њеног личног односа са Наполеоном.

Еволуција њиховог међусобног односа који почиње као патолошки, али са временом прераста у искрено пријатељство и дубоку, зрелу љубав, представља једину нит која везује све насумичне историјске епизоде у филму у колико-толико кохерентну целину. Те сцене су на моменте усиљене и чак карикатуралне (додуше, брачни пар Бонапарта је и био предмет многобројних карикатура, сплетки и клевета – понешто од тога је приказано у филму), али у другим тренуцима су изненађујуће човечне и дају упечатљиво уземљење једном неповезаном историјском наративу.

Тешко је отети се утиску да је Скот сликао Наполеона и Жозефину на начин на који бисмо ми очекивали од некога да слика Хитлера и Еву Браун – њихов однос је куриозитет, али се морамо пазити да не хуманизујемо људе у односу према којима имамо недвосмислен морални отклон.

Али зашто би приказивање Наполеонове харизме, шарма, интелигенције, па чак и мефистофеловске лукавости и макијавелистичке калкулисаности, био опасно у једном филму у XXI веку? Толстој је свој Рат и мир писао за време апсолутне монархије свега 50 година након Наполеонових ратова, а Сергеј Бондарчук је његову екранизацију снимао у време комунистичког једноумља, па су њихови прикази Наполеона вишедимензионалнији, а историјских догађаја које приказују – слојевитији.

Узгред буди речено, тај филм, снимљен пре више од пола века, ни по чему не заостаје са Скотовим на плану визуалног спектакла. Штавише, највећа похвала која би се могла изрећи на рачун Скотовог филма јесте да његов филм у својим епскијим сценама подсећа на Бондарчуков.

Антиисторија и чињеничке корекције

Антиисторијски елементи су ту – за Скота (или бар његове продуценте) Наполеон није Велика личност која је из корена изменила Европу и чији се трагови могу пронаћи у границама, законима и друштвеним вредностима нашег времена. Уместо тога, на крају филма имамо набрајање жртава његових битака и ратова, чиме се, у најбољем америчком духу, подразумева да би, ваљда, цела Европа живела у миру и благостању, да само није било Наполеона да мути воду.

Да ствар буде још гора, једини мотив који код Наполеона имплицира Скот јесте његов опсесивно-посесивни однос према Жозефини, која се приказује као непосредни разлог његовог напуштања Египта и повратка са Елбе.

Са друге стране, редитељево приповедање има један важан коректив – током целог филма можемо да чујемо аутентична Наполеонова писма Жозефини (и Жозефинина Наполеону) и неколико пажљиво одабраних сцена (попут сцене крунисања и чувеног Наполеоновог говора о „француској круни која се ваљала по блату“, или истински дирљиве сцене када војници који су послати да га ухапсе прелазе на страну свог цара) представљају инфузију историје у филм који би иначе био био једна неповезана антиисторијска мелодрама. Употреба аутентичне музике оног времена – популарних песама и класичних композиције које представљају врхунце западне цивилизације – довољна је да целом филму да потребну боју и учини га узбудљивим.

Ипак само британска пропаганда?

А шта ћемо са свим оним карикатуралним и бесмисленим сценама где је Наполеон приказан као размажени тиранин, а које су изазвале много гнева, поготово међу критичарима у Француској? Са једне стране, Скотово приповедање је толико отворено, да те сцене можемо лако протумачити као представу за јавност, или за шпијуне који ће о томе већ известити „кога треба“. Али у већини случајева, реч је управо о оној врсти историјског фалсификата и карикатуре, какве је сликала британска пропаганда, која се према француском цару односила кудикамо злобније и клеветничкије од грофа Лава Николајевича.

Идеја "наполеоновског комплекса" и слика "малог човека који бесни јер се ствари не одвијају онако како је замислио" могу се наћи на све стране у енглеској штампи оног времена, а касније у америчкој популарној култури. Читав низ сцена из овог најновијег Наполеона делују као директна референца на ту карикатуралну слику. Притом није јасно да ли Скот то ради намерно и иронично, или тих суптилности није ни свестан.

Структура радње у великој мери подсећа на Шекспировог Ричарда трећег, који се фокусира на негативца до самог краја, када се војвода од Велинтона – приказан као одуран, антипатичан, стоички Енглез – појављује попут Хенрија Тјудора на челу "коњице која свргава тиранина и спасава ствар".

Наравно, подразумева се да приказ битке код Ватерлоа у филму траје дупло дуже од целе руске кампање, као што Холивуд рутински пренаглашава значај искрцавања у Нормандији у поређењу са Источним фронтом.

Ипак, сваки пут када се чини да ће филм отклизати у карикатуру, историјске чињенице га врате на колосек. Наполеон нигде није толико харизматичан и шармантан, као у тренуцима пораза. То није мематизовани Хитлер Оливера Хиршбегела који махнита по свом кабинету. Наполеон је приказан као војничина која воли своју војску, који је мајстор ратног заната, и као такав изазива дивљење и поштовање људи који га окружују – били то цареви Франц Први или Александар Први, кадети британске морнарице на једрењаку "Белерофонт", или сам Велингтон, који показује потпуно другачије лице у директном разговору са свргнутим царем, него што га је показивао на бојном пољу. Великом непријатељу се дозвољава да буде људско биће само у заробљеништву. Али и то је довољно.

Његош, а не Ридли Скот

На крају крајева, шта се све то тиче нас Срба? Наполеон није наш цар, није нас ни поробљавао, нити ослобађао. За разлику од остатка Европе, која о његовом походу на Москву чита из перспективе војске која га прати, Срби ту причу замишљају из перспективе војске која га тамо дочекује.

И шта нас онда брига ако духовни наследници Енглеза приказују бившег француског цара у маниру пропагандних карикатура од пре двеста година, притом понижавајући Французе, који више нису у стању да глобалној култури намећу своје виђење властите историје, већ са ужасом посматрају шта од ње праве Американци?

Испоставља се да нас ипак јесте брига, јер Наполеон, такав какав јесте – мало је и наш.

У "Посвети праху оца Србије" Његош ставља Наполеона у исту "колевку Белонину" у којој се налазе Велингтон, Кутузов, Суворов, али и "Карађорђе, бич тирјанах".

Сцена када Наполеон и цар Александар заверенички опањкавају Енглезе у филму је приказана веома верно – лична наклоност и разумевање двојице монарха није измишљена, и то што је голи интерес везан за трговину са Енглеском послужио као семе раздора између њих двојице представља лепу илустрацију духа епохе, у коме се са аристократске политике части прелази на буржоаску политику рачуна.

Србима је та трагика интуитивно блиска, као и презир према Енглезима. И док се ми природно радујемо када чујемо православно појање док руски козаци черече француске окупационе снаге, не можемо, а да не саосећамо са Наполеоном који са исуканом сабљом предводи очајнички јуриш против британских снага

Ту проради неко дубинско историјско памћење, које зна да је за протеклих два века Србија и сама у више наврата била жртва британске империјалне политике, док Француска, ако нам и није увек била пријатељ (али некада је и била), у најмању руку је подизала таласе на којима се и наш народ уздизао и национално будио. Андрић је тој суптилној и често парадоксалној вези посветио своју Травничку хронику.

На крају, Скоту треба одати признање – снимио је филм који је отворен за наша емотивна, идеолошка и естетска учитавања. Са једне стране, свођење приче на романтични (и у суштини веома комплексни) однос Наполеона и Жозефине није далеко од романтизација којима су сами Французи били склони у XIX веку. Са друге стране, историчаре фрустрирају рупе у приповедању и одсуство политичког контекста који би повезао наизглед насумичне епизоде Наполеоновог успона и пада.

На нама је да те рупе попунимо и обојимо својим односом према историји. У Америци је то можда варварски презир према ткиву историје и њеним великанима, а можда потреба да се брани углед и историјски наративи империје која је Америци „предала штафету“ глобалног хегемона. А у Србији? Ми се, ипак, држимо Његоша.