Улога Тејлор Свифт у америчкој револуцији
Сама чињеница да Свифтова није била спремна да "стане у строј" у фронту културне елите против Доналда Трампа бола је довољна да заувек буде уписана на "списак сумњивих"
Када је часопис "Тајм" прогласио поп-певачицу Тејлор Свифт личношћу године 2023., српска јавност је на то реаговала цинично. Свифтова је проглашена за "димну завесу", подигнуту да се избегне оно што је за безмало све Србе било очигледно – да је годину дана након што се на насловници "Тајма" нашао Владимир Зеленски његово место требало да преузме Владимир Путин, који је у току године изиграо све пројекције и прогнозе западних медија, очувавши и ојачавши руску економију, повећавши међународни утицај своје земље и поврх свега издржавши истовремено украјинску контраофанзиву у Запорошкој области и оружану побуну код куће.
То су класични недостаци најстаријег народа – склони смо да се превише фокусирамо на велике теме и да испустимо из вида оне мале, свакодневне, обичне, о којима би свакако могли више да нам кажу припадници наше (нажалост демографски малобројније) млађе популације. А за њих част која је уприличена Тејлор Свифт није била никакво изненађење.
Наиме, резултати тридесеттрогодишње певачице и кантауторке током 2023. год. били су веома упечатљиви и могу се лако квантификовати. Њена турнеја под називом Eras постала је глобални музички догађај године и предвиђа се да ће након завршетка свих планираних концерата (а треба да се одржи 151) бити прва у историји која ће зарадити више од милијарду долара (долар, додуше, јесте девалвирао, али резултат је и даље импресиван). Филм снимљен током турнеје постао је најгледанији концертни филм у историји, зарадивши преко десет пута више од новца уложеног у његову продукцију.
Пре недељу дана, Свифтова је освојила два "Гремија" за свој албум Midnight (што јој је четврти "Греми" за најбољи албум у каријери) и најавила скори излазак новог албума The Tortured Poets Department. Она је глобално препозната као комерцијални феномен упоредив са титанима попа као што су Битлси, Мајкл Џексон, Мадона, или Лејди Гага. Истовремено, њене текстовe пореде са таквим великанима као што су Боб Дилан или Пол Мекартни.
Лагане поп ноте о неузвраћеним љубавима на страну, Свифтова није била у центру пажње претходних месеци само због (неспорног) музичког успеха, већ и због – политике. Однос тренутно највеће глобалне музичке звезде са америчким друштвом – чију меку моћ њене песме данас пропагирају боље од већине других културних производа Холивуда и компаније – већ годинама је у најмању руку нелагодан.
Певачица је била у рату са својом бившом издавачком кућом која је "приватизовала" њене оригиналне снимке за првих шест албума, па је одлучила да их сними поново уз додатне материјале. Њено име се нашло у средишту контроверзи око дистрибуције тзв. "дипфејк порнографије" (порнографских снимака са компјутерски уметнутим лицима познатих личности) преко друштвене мреже Икс (екс-Твитер). Њена веза са нападачем "Канзас Сити Чифса" Трависом Келсијем била је предмет бескрајних таблоидних оговарања, али и политизација (појачани својом гламурозном новом навијачицом, Чифси су пре неколико дана освојили други Супербоул заредом).
Најзад, почетком 2024. године по интернету су почеле да бујају теорије да би "Тејлор Свифт могла да одлучи председничке изборе у Америци", што је покренуло лавину теорија завере које тврде да је бар део њене двадесетогодишње уметничке каријере лукава "психолошка операција" (сајоп) америчке обавештајне службе са циљем да се, ваљда… обезбеди Џоу Бајдену други мандат на челу САД?!
Кец из рукава или сламка спаса за Бајдена
Једноставна претрага интернета показаће да није реч о још једној од суманутих теорија завере којима се на маргинама друштва баве докони опскуранти – "политички утицај" Тејлор Свифт претходних недеља озбиљно су разматрали мејнстрим медији попут "Гардијана", "Спектејтора", "Фигароа", "Њујорк тајмса", "Ју-ес-еј тудеј" и сл.
И та разматрања нису без основа – Свифтова је учествовала у кампањи мобилисања омладине да се региструје за гласање током 2023. године (са, додуше, скромним успехом од 35.000 регистрација), а управо се аполитична омладина (пре свега поткатегорија "имућних белих либералних жена" – AWFLs) често истиче као потенцијални "кец из рукава" за бродоломну Бајденову администрацију.
Увек спремне да подигну ногу када се прекоокеански коњ поткива, огласиле су се и жабе из Европске уније, па је тако потпредседник Европске комисије Маргаритис Схинас позвао певачицу да "мобилише омладину да гласа" на наредним изборима. За кога би омладина могла да гласа – ваљда се подразумева.
Ово наметљиво – и у очима објективног посматрача несумњиво очајничко – хватање за сламку спаса изазвало је предвидљиво тупаве реакције на другој страни америчког политичког спектра, окупљеној око телевизијске мреже "Фокс". Теорија да је Тејлор Свифт "позиција Пентагона /Ције/Дубоке државе" одатле се проширила као дивљи пожар, додатно појачан огромном пажњом коју су јој посветили мејнстрим левичарски медији.
Идеја је да иза звезданог успеха Американке, наводно, стоје задње намере естаблишмента, који њеном привидно "десничарском" иконографијом "заводе белачку омладину" да подржава левичарске агенде. Ову "маскировку" потврђује и њена веза са Трависом Келсијем, па су амерички теоретичари завере унапред најављивали "намештену победу Чифса" како би се "ојачао утицај Свифтове у јавности".
Амерички десничари су, наравно (и предвидљиво), искористили прилику да потегну ножеве на певачицу и да је насилно прогласе за ударну песницу Дубоке државе. Наравно, није било тешко пронаћи поткрепљење за такву тезу, будући да је Свифтова у више наврата давала (додуше веома рутинске и недвосмислено маркетиншке) изјаве подршке и донације покретима за хомосексуална и "транс права". Истовремено, ова острашћена десница, опседнута својим културним ратовима, потпуно је изгубила из вида да као икона америчке културе Тејлор Свифт заправо промовише њихову Америку – не само да је у питању упадљива белкиња која долази из света кантри музике, чије су песме утемељене у традиционалној романтици и која често тематизује архаичну иконографију Американе, него у последње време чак и живи потпуно канонску верзију америчког сна, навијајући са трибина стадиона у Лас Вегасу, са чашом пива у руци, за свог хетеросексуалног, белог дечка фудбалера.
Лезбијка, нациста, аријевска богиња
Прича постаје још занимљивија када се погледа са друге стране, будући да је однос америчког политички коректног и либералног мејнстрима према тренутно највећој америчкој поп звезди такође компликован. Пре неких седам година, сама чињеница да Свифтова није била спремна да "стане у строј" у фронту културне елите против Доналда Трампа бола је довољна да заувек буде уписана на "списак сумњивих". Додуше, не зову је више "нацистичком иконом" и "аријевском богињом" као што су чинили у то време, али и даље не пропуштају прилику да доведу у питање њену искреност сваки пут када наступи са неким политички коректним ставом. Притом су њено понашање ("роспија"), честитост ("промискуитетна") и изглед ("превише бела") рутински предмет разматрања у оним истим медијима који се профилно баве промовисањем оснаживања жена, сексуалних слобода и расног слепила.
Једна од бизарнијих манифестација овог незадовољства "конзервативношћу" Свифтиног имиџа и музике јесте друга теорија завере у коју се упуштају представници леве стране политичког спектра, а то је да је певачица "тајно лезбијка", али да "не сме то да призна због притиска јавности".
Поред очигледне апсурдности (ко то на америчкој естради испашта због хомосексуалних склоности?!) и потпуног одсуства било каквих доказа за ову тврдњу, она сведочи о опседнутости ове културне сцене идентитетским политикама – до те мере, да се ни политичка коректност једне певачице не може узети здраво за готово, ако она не може бар имагинарно да се угура у неку "мањинску групу".
Богата белкиња још некако може да се поднесе, али ако је преко тога још и хетеросексуална, па још има белог дечка који се бави оним спортом који воли патријархална Америка, црвене лампице саме се пале. Црвене, црвене.
Свифтова је одличан пример на коме се види тоталитарни карактер који је америчка култура попримила у последње време. Ако се донекле не конформираш норми, приреди ти се неки медијски "топли зец" који треба да те "доведе у ред". Ако потпуно искачеш из колосека (макар тиме што си заиста изузетан), правила више не важе – и одједном ниси заштићен ни од мобинга, ни од мизогиније, ни од расизма, ни од насилне сексуализације, речју – нити од једног зла против кога се амерички левичари номинално боре.
Клање вола за кило меса
Тејлор Свифт је на тај начин постала тачка пресека свих вектора силе који владају на културној сцени земље која и даље представља Метрополу глобалне културе. На први поглед, имамо исту појаву коју смо могли да гледамо деценијама, која стоји у темељу америчког сна и на којој се заснива америчка мека моћ: талентована девојка из малог града својим нарочитим талентом и напорним радом успева да се уздигне до звезда и да загосподари светском музичком сценом.
Свифтова је доказ да машина и даље ради и да је Америка и даље у стању да избаци уметнике који долазе из есенцијално америчког културног контекста који су у стању да се наметну као светски мејнстрим користећи се есенцијално америчким музичким жанровима и есенцијално америчком естетиком.
Истовремено, овај пут до звезда никада није био тежи. Када се упореди са америчком поп сценом седамдесетих, осамдесетих, па и деведесетих, Свифтова оставља утисак осредњости и већ виђеног. Или пре утисак носталгије, изражене у естетским везама њених поп песама са њиховим кантри изворима и за њих карактеристичном конзервативном иконографијом, која је у упадљивом раскораку са раскалашно девијантним глобалистичким мејнстримом.
Али чак и ако прихватимо да је Свифтова нешто непоновљиво и изванредно, Америка је ту врсту непоновљивости и изванредности пре тридесет и четрдесет година фабрички штанцала на недељном нивоу. То у неку руку и објашњава успех њене најновије турнеје – нема конкуренције.
Немојте то погрешно схватити – далеко од тога да Америка нема велике музичке звезде. Али оне све чешће спадају у једну од две категорије – традиционалну, која губи своју везу са мејнстримом и на наше очи се претвара у фолклор (што је, узгред буди речено, назив Свифтиног осмог албума из 2020.), и прогресивну, која у све већој мери губи способност да диктира глобалне трендове на начин на који је америчка музичка индустрија то чинила дуже од пола века. У оба случаја, релевантност америчке културе опада и да би постигла исте резултате као некад потребно је неупоредиво више уложеног новца и напора.
А то нас враћа на тему фамозне меке моћи. Ако САД данас имају меку моћ, она је оличена у Тејлор Свифт – која пева о фаталним љубавима у малим америчким градовима, која живи амерички сан са дечком фудбалером, која, уосталом, и даље опредмећује глобалну љубав према плавокосим провинцијалкама у фармеркама и са гитаром око врата.
И шта америчка јавност мисли да је природно да се уради са овом ретком цвећком, практично угроженом врстом? Да се "закоље због киле меса" – како би се обезбедио Џоу Бајдену још један председнички мандат.
Срећом, ако Америка посрће, то не значи да њене звезде губе осећај за добар бизнис. Тејлор Свифт је до сада показала завидан таленат да прљаве кампање, клевете и остракизовање претвори у капитал, и по свој прилици није заинтересована да са коња светске турнеје пређе на магарца америчке предизборне кампање. Она је талентована девојка и може да настави да ниже успехе и без Пентагона и Ленглија. Али, могу ли они без ње?
