"Дина" Денија Вилнева – повратак велике кинематографије и јеменски Хути у свемиру
Харконени су класичан пример англосаксонске меркантилне, у суштини буржоаске и олигархијске врхушке, која своју моћ темељи на новцу, технологији и – корупцији. Они представљају класичне колонијалне експлоататоре који у својој геополитичкој доктрини обједињују најгоре елементе шпанских конквистадора, енглеске Источноиндијске компаније и белгијске Слободне државе Конго
Када је канадски редитељ Дени Вилнев изнео пред публику први део своје екранизације култног научно-фантастичног романа "Дина" Френка Херберта, он је носио његов уобичајени ауторски потпис – био је визуално прелеп, наративно спор и не превише заинтересован за то колико је разумљив широкој публици.
Његово техничко савршенство било је награђено високим оценама и публике, и критике, и само су се загрижени љубитељи Хербертовог имагинаријума жалили на одсуство важних детаља из књиге, или на замену барокне иконографије романа минимализмом и брутализмом редитељеве визије.
Разлог што први део "Дине" није представљао један од главних филмских догађаја деценије произилазио је из чињенице да је филм пресечен на пола и да се арбитрарно зауставља у тренутку у коме је једва завршио са експозицијом главних јунака и њихових мотивација. Други део разрешава тај главни недостатак, настављајући да слика Хербертову причу истим спорим темпом и раскошном фотографијом, да би све довео до спектакуларног епилога који је истовремено драмски узбудљив, политички субверзиван, веран књижевном изворнику, и кинематографски класичан.
Ова два филма нису само извукла максимум из Хербертовог дела, већ су то учинила на начин који је, ако не раван, онда свакако упоредив са највећим уметничким узлетима жанра – "Одисејом у свемиру 2001" Стенлија Кјубрика и "Соларисом" Андреја Тарковског.
Политички редукционизам Хербертовог романа
Хербертовој "Дини" може се наћи мноштво мана, али јој се не може оспорити култни статус дела које је у значајној мери дефинисало модерну научну фантастику.
Када се чита из данашње перспективе, "Дина" делује споро, недоречено, често и наивно, али су истовремено очигледни утицаји на велика остварења жанра, пре свега на оригиналне Лукасове "Звездане ратове", Роденберијеве "Звездане стазе", као и велики број музичких дела, стрипова и видео-игара. Поготово психолошки и религијски елементи романа – у савременом погледу на свет тако често сведени на медицинску, па и политичку технологију – представљају један од разлога што су филмови Вилнева толико свежи и привлачни.
Али ако Хербертов поглед на свет и јесте историчнији од модерне фантастике, он ипак остаје типичан припадник своје цивилизације. Његов научни редукционизам није толико вулгаран, али јесте присутан. Веома налик на совјетску и источноевропску фантастику тог времена, парапсихолошке и божанске способности његових ликова третирају се као последица вишемиленијумске еволуције људског рода и пажљиве еугенике филозофско-религијске кабале Бене Гесерит, која из сенке управља Хербертовим Империјумом. Религијска пророчанства и читави верски системи приказују се као манипулација масама у циљу социополитичког инжењеринга и успостављања погодног јавног морала у најбољем, циничном духу Фридриха Енгелса и француских просветитеља.
Али колико год појмови људског духа и трансцендентог код Херберта били симплификовани, они су ипак ту и представљају истинско филозофско чвориште и дилему. А то је освежење у поређењу са савременом фантастиком, која се питања духа углавном сети када се бави роботима и вештачком интелигенцијом, док јој религија просто служи као украс који представља део тзв. "светоградње" (worldbuilding) и ништа више од тога.
Феудализам и колонијализам – у свемиру!
Оно што највише плени код Вилневљевог филма јесте дрскост са којом приказује политичке елементе Хербертове приче, а који су у свом изворном облику били незамисливи у високобуџетном филму чак и у златно време Холивуда, а поготово не у наше доба галопирајуће политичке коректности.
Аутор се, додуше, није усудио да употреби Хербертов појам џихада (уместо тога, користи се мекши и мање обавезујући "свети рат"), али све остало је мање-више верно преузето из романа – међузвездани феудализам у коме је етнички и национални идентитет сведен на клијентистичку припадност великим аристократским (и меркантилним) кућама, монопол централних власти на ресурсне базе и трговинске путеве, религијски фанатизам и месијански комплекс главних јунака, али пре свега нарочити сукоб традиције и модерности, односно аутохтоности и колонијализма.
Вилневљева "Дина" би се могла у основним назнакама упоредити са Камероновим "Аватаром" – пре свега зато што је у питању визуално спектакуларно дело које се заиста мора гледати на великом платну – али га она превазилази управо за рачун комплексности и историчности свог изворника.
Док сукоб колонијалиста и урођеника на Камероновој Пандори представља недвосмислено црно-бели конфликт, геополитика Вилневљевог Аракиса је кудикамо запетљанија. Пре свега, за колонијалну концесију над планетом се боре две велике аристократске куће – Атриди и Харконени – који од планете желе исту ствар – фамозни Зачин, јединствен у свемиру – и који се међусобно разликују само по политичким методама експлоатације. Или чак – само по естетици.
Верни свом хомеровском презимену, Атриди представљају тимократску елиту, фокусирану на част, образ и углед. Они су пре свега ратничка аристократија која врлину и престиж рутински ставља испред профита. Харконени су класичан пример англосаксонске меркантилне, у суштини буржоаске и олигархијске врхушке, која своју моћ темељи на новцу, технологији и – корупцији.
Први имају склоност да својим поседима владају као средњевековним феудом, односећи се према душама које су им поверене са очинском и домаћинском бригом, други представљају класичне колонијалне експлоататоре који у својој геополитичкој доктрини обједињују најгоре елементе шпанских конквистадора, енглеске Источноиндијске компаније и белгијске Слободне државе Конго.
Заветрина воук идеологије
Вероватно најспектакуларнија ствар везана за овај филм јесте што је Вилневу пошло за руком да задржи изворни етнички и културолошки колорит главних јунака своје епопеје – аракишких Фремена (тј. Слободњака) – који су без много скривања моделирани по угледу на романтичну слику Арапа из прве половине XX века. Фремени и изгледају и понашају се као талибани или јеменски Хути – они су неприродно издржљиви и упорни, религијски фанатични, агресивни и нехумани, огорчено антиколонијални и ни најмање гадљиви на терористичке методе борбе.
Пре двадесет година, за време Бушовог Рата против терора, снимање оваквог филма било је незамисливо. Сада, Вилневу су на руку ишли ветрови воук идеологије, која практично подразумева да су религијски фанатични и тамнопути урођеници "увек у праву", а "бели колонизатори" увек негативци. Тако је без много бриге могао да прикаже верски фанатизам, ксенофобију и терористичке методе Фремена онаквим какви су у роману, без бриге да ће од стране естаблишмента бити оптужен, било да "негативно приказује тамнопуте расе", било да "правда терористе".
Истовремено, саморазумљива улога негативаца резервисана за беле колонизаторе (поготово најбеље-од-белих Харконене) дала му је простор да и њих прикаже убедљиво, комплексно и харизматично. Резултат је било једно хегеловско "лукавство Ума" – филм направљен по свим правилима воук идеологије који истовремено ту идеологију субвертира, отварајући простор за један потпуно класичан историјски, класни и расни наратив.
О томе најбоље сведочи чињеница да у филму нема насилног "расног диверзитета" – становници пустиње су силом географских прилика тамнопути, док су досељеници са кишовитих планета са умереном климом – белци. Такав здраворазумски однос према раси код Херберта представља нешто рутинско, али Холивуд у својој фетишизацији расних односа у САД већ дуже од деценије није у стању да са том врстом здравог разума изађе на крај.
Колонијализам против џихада
У Вилневљевој "Дини" – баш као и у Хербертовој – нема "добрих и лоших момака", иако нас основна поставка заводи да са лакоћом морално разврстамо њене ликове. Харконени су декадентни, крвожедни и покварени, али у основи представљају само "другу страну фашистичке и колонијалистичке медаље" у поређењу са Атридима, чије инсигније, ритуали и иконографија подсећају на пропагандна дела Лени Рифенштал.
Са друге стране, Фремени такође нису никакви симпатични мали Евокси или достојанствени и продуховљени На'вији, они су ксенофобични, нетолерантни, сујеверни, насилни, а како време одмиче и вера у новог месију хвата маха, њихов фанатизам постаје истински језив. Публика тако креће од поставке која подсећа на бајковити црно-бели свет Звезданих ратова, али веома брзо схвата да је избор између Хербертовог Империјума и фременских побуњеника – избор између ужаса колонијализма и ужаса џихада. Чак и Хербертови "џедаји" – сестринство Бене Гесерит – више подсећају на кабалу ситова и малигну масонску ложу, него на заштитнике мира, реда и хармоније у свемиру.
Велика субверзија Хербертовог романа и лежи управо у трансформацији његовог главног јунака. Пола Атрид, истовремено парапсихолошки изабраник Бене Гесерит по имену Квисац Хадарах и фременски Махди по имену Лисан ал Гаиб, из прогнаног наследника аристократске куће (Тимоти Шаламеј на моменте чак и подсећа на младог краља Петра Другог) прераста у фанатичног религијског вођу, кога визије будућности и вера у сопствену непогрешивост претварају у тоталитарног тиранина.
Ова трансформација представља најуспешнији део Вилневљевог приповедања, па тако Пол Атрид са краја филма неодољиво подсећа на Денерис Таргаријен из финала "Игре престола", или председницу Алму Коин из "Сјаја слободе"Сузан Колинс. Али док Денерис убија Џон Снежни, а Алму Коин Кетнис Евердин, пре него што успеју да учврсте своју тиранску владавину, Пола Атрида треба да убије психопата и мрачњак Фејд-Раута Харконен, који у том племенитом чину – не успева.
Филм се тако завршава са претварањем непокорних Слободњака у нове поробљиваче свемира и претварањем борбе за слободу у међузвездани џихад. Мало је великих филмских дела која се могу похвалити таквим нивоом субверзивности.
Стари Холивуд поново јаше (џиновске пешчане црве)
Вилневљев филм на моменте подсећа на старе студијске спектакле, на моменте на компјутерски генерисане блокбастере, али је у највећем броју драмских сцена наглашено камеран и минималан – више налик на позоришну поставку "Хамлета", него на сај-фај блокбастер.
Након првог викенда приказивања, други део "Дине" узлетео је на сам врх ИМДБ листе најбољих филмова свих времена – у друштво Нолановог "Мрачног витеза", Џексоновог "Господара прстенова" и Лукасових "Звезданих ратова". Али оно што је важније од успеха на благајнама јесте то што је тај успех остварио један класично снимљен филм, који и визуално и приповедачки кудикамо више подсећа на класике из претходног века, него на испразни калеидоскоп специјалних ефеката на који смо се навикли претходних година. А чињеница да је публика ту класични естетику и уметнички труд препознала сведочи да чаролија великог платна још није мртва.
Наравно, Холивуд није постао то што јесте само зато што био у стању да избацује технички савршена и визуално прелепа дела. Његова снага је увек почивала у томе што је у својим најплоднијим епохама био велики критичар сопствене цивилизације, који је избацивао филмове над којим је цело човечанство могло да се замисли.
Најновија "Дина" стога не представља само одличну екранизацију књижевног класика која из свог предлошка извлачи уметнички максимум, већ истовремено представља приношење огледала свету који и сам све више делује као да је разапет између колонијализма и џихада.
Неко ће у њему наћи наговештај пада западне цивилизације, која, попут цара-падишаха из "Дине", истовремено губи контролу над својом ресурсном базом и способност да покореним народима намеће наративе којима ће тумачити сами себе. Неко други ће видети похвалу Хутима из Јемена, који на наше очи паралишу светску трговину на исти начин, и у истој технолошко-цивилизацијској несразмери, као Фремени на Аракису.
А биће и нас и који ћемо се просто радовати повратку филма историји – па макар и измишљеној.
