Четврт века од НАТО агресије – где се налази српска култура отпора?
Шта нам две фотографије говоре о српској култури отпора према западном империјализму четврт века након славне одбране и трагичног повлачења са КиМ, и након непуне 24 године полуколонијалног режима који је уследио
Пар дана пре него што је у Србији обележена 25. годишњица од почетка нелегалне и варварске кампање бомбардовања у којој је учествовало 19 држава-чланица НАТО, на друштвеним мрежама се појавила занимљива фотографија. Два дечака са култне протестне фотографије из 1999. године – оне на којој се изражава подршка бившој стажисткињи из кабинета тадашњег америчког председника као и топла српска добродошлица самом председнику – усликала су се поново на истом месту, са истом навијачком шминком, и са копијама оригиналних плаката из оног времена.
Фотографија је, наравно, оправдано изазвала одушевљење и одобравање међу свеколиким Српством, али пажљив посматрач није могао а да не примети да узраст двојице протагониста није једина разлика у односу на славни оригинал. У очи прво пада да су оригинални плакати о Билу и Моники (и РВ и ПВО) били исписани латиницом, док су сада пребачени на ћирилицу. На старој слици нижи од дечака имао је на лицу нацртане српску и југословенску тробојку, док је виши цело лице обојио у југословенске боје, а био је и огрнут југословенском заставом. На новој је опстала само једна мала југословенска застава на лицу првог момка, док је други југословенске боје и заставу заменио српским. Поред славних слогана на плакатима су опстали симболи НАТО са кукастим крстовима, али је у новијој верзији обрисана порука "смрт сепаратистима". Најзад, што је можда најмање битно, али је веома симболично: "мета" коју је око врата носио први дечак 1999. била је права мета за пикадо – она која се гађа правим стрелицама – док је на новој верзији она замењена платненом метом која се гађа безопасним, магнетним играчкама за децу.
Да ли је "никад у НАТО" довољно?
Шта нам ове две фотографије говоре о српској култури отпора према западном империјализму четврт века након славне одбране и трагичног повлачења са КиМ, и након непуне 24 године полуколонијалног режима који је уследио? Док прва фотографија одише необузданим пркосом, друга делује стерилно, неприродно и ишчашено.
Разлика је баш као разлика између правог и магнетног пикада – друштво које у своје време шокирало цели свет концертима на мостовима и наизглед потпуно нерационалним инатом према у том тренутку јединој светској суперсили данас делује онемоћало и слабо, али и даље спремно да подигне средњи прст агресору и упути му по коју сочну псовку.
Укратко, некада смо своје непријатеље могли и да убодемо, а данас смо ограничени на симболичке гестове. Али да ли је то довољно?
Верзија две фотографије која је постала вирална на екс-твитеру била је пропраћена натписом "и после 25 година порука је иста – никад у НАТО". Е, ако су промене писма и заставе на две фотографије биле козметичке, ово је већ озбиљан фалсификат. Српски војници нису 1999. гинули "да Србија не би ушла у НАТО" (али може у ЕУ, разумете, то је друго), већ да одбране своју отаџбину (целу своју отаџбину – СР Југославију) од терориста који су били подржани потпуно отвореном војном агресијом која је за циљ имала њено уништење, отцепљење територија и сламање сваког потенцијала да се на Балкану води самостална, суверена, или једноставно српска политика.
И ако је војска тада успела да се са својих караула и положаја повуче у борбеном реду као респектабилна и непоражена војна сила, уз међународне гаранције да ће Косово и Метохија свој статус решавати у оквирима суверенитета и територијалног интегритета Србије, веома брзо је "у миру изгубљено оно што је сачувано у рату". СР Југославији – том детету које је у Европи прво повикало "цар је го" – прво је обрисано име, затим је уз отворене махинације, корупцију и правно насиље из ње издвојена Црна Гора и претворена у још једну антисрпску творевину (која је притом – буквално на пакост сопственом народу – учлањена и у НАТО), а симболи СРЈ се свакодневно блате и омаловажавају, као да неко не жели да га подсећају на оно што је под тим симболима остварено и одбрањено.
Четврт века касније, терористи на КиМ добили су полицијске униформе, али настављају да пале, руше и прогоне оно мало косовских Срба колико је успело да се очува у српској јужној покрајини. НАТО преко територије Србије превози војну технику и људство не потпадајући под српске законе. Сваки покушај просрпске политике у Црној Гори гуши се практично у зачетку. Западни амбасадори и дипломате и њихови агенти утицаја и пропагандисти на терену не силазе са српских медија, где настављају да понижавају, ниподаштавају и блате углед српске и југословенске војске, омаловажавају њен херојски подвиг и вређају и релативизују злочине и жртве једне – треба поновити – нелегалне и варварске војне операције. У ситуацији у којој се налазимо – "никад у НАТО" није довољно.
Зашто нас је НАТО бомбардовао
Овде пре свега треба да нам буде јасна једна једноставна чињеница: ми нисмо такви какви јесмо зато што нас је НАТО бомбардовао, него нас је НАТО бомбардовао зато што смо такви какви јесмо.
Скоро четврт века од свргавања Милошевића и практично неограниченог политичког и економског инжењеринга под диригентском палицом земаља-агресора, Србија је и даље под подозрењем као црна овца, хајдук и реметилачки фактор на Балкану, било да не уводи санкције Русији, не забрањује кинеске фирме и руске медије, или просто одбија да падне ничице када неко од колонијалних представника замаше свежњем новчаница који се улаже у приспособљавање српског друштва страним колонијалним потребама.
Ако је ико изван круга НАТО лобиста и плаћених дворских луда гајио икакве илузије да је СРЈ бомбардована "због злочина против човечности", крвава интервенција Израела у Гази која се одвија пред нашим свима нам је пружила сведочанство да нема злочина који западне земље нису спремне да игноришу, докле год ниси на њиховој "листи неваљалаца". На ту листу, данас више нема никакве сумње, долази се искључиво вођењем самосталне и суверене политике, а она увек и без изузетка подразумева отпор западном империјализму и неолибералном (а заправо псеудолибералном и чак антилибералном) колонијализму. СРЈ је, баш као и СФРЈ/ФНРЈ пре ње и Краљевина Југославија пре ње – уз све њихове објективне и очигледне недостатке и колико год се нама идеолошки не допадала – са својим излазом на море, минералним ресурсима и слободарским духом представљала опасан преседан који је морао бити уништен. И то је и учињено. Темељно.
Данас је једини духовни наследник свих ових Југославија Република Србија, чије су могућности – поготово након насилног одвајања Црне Горе и четврт века колонијалног уништавања – знатно ограничене, али вечита забринутост страних амбасадора и палацање језиком њихових трбухозборачких лутака из невладиног сектора (и земаља региона) сведочи о томе да и даље представљамо опасност по идиличну "европску башту" Жозепа Бореља. О томе сведочи и чињеница да косовско питање и даље остаје отворено као полуга помоћу које се српско друштво може држати у стању трајне политичке кризе.
У том контексту, наши аутошовинисти су донекле у праву – у питању јесте цивилизацијски сукоб. Они и њихови западни господари Србију и Србе уопште доживљавају као страно тело, као "рупу у европском тепиху", као жариште заразе које се мора држати под лековима да се не би проширило на цели Балкан и шире.
Наше "никад у НАТО" није никакав "плод историјског неспоразума", већ оних истих цивилизацијских разлика које су нас довеле у сукоб са "породицом европских народа" 1914. и 1941. године. И инструменти које у борби против нас користе наши непријатељи нису се променили, иако су и они сами – попут дечака са протестне фотографије – постали трагикомична копија онога што су некада били.
Српски конформизам и југословенско бунтовништво
И заиста, да није тих вечитих забринутих порука и очинских савета западних амбасадора и дипломата и да није хистерије са којом се њихови пулени обрушавају на све што препознају као исувише српско (од српске цркве и језика до кандидата за "Песму Евровизије"), можда бисмо и заборавили да и даље представљамо некакав политички фактор и опасност коју треба спутати, сузбити и задржати. Али ако смо већ свесни да у нама и даље виде непријатеља, онда треба да будемо свесни и свих оних кукавичјих јаја која нам подмећу, а која би под кринком српског национализма и патриотизма требало да нас скувају и направе од нас трагикомичне, нарцисистичке пародије налик на европску (и балканску) "НАТО-десницу".
Притом ова подметања нису увек толико очигледна као у случају одурних и срамотних инструментализација Милунке Савић, Михајла Пупина и Борислава Пекића у агитационим спотовима америчке амбасаде. На сузбијању бунтовног духа и културе отпора Срба се ради педантно и систематски, а мете пропаганде није увек лако препознати. Једна од мета ове перфидне кампање је и сама Југославија, која је од државе коју су Срби у два наврата херојски бранили својим животима у Крајинама, Босни, Далмацији, Херцеговини итд. од ових истих непријатеља претворена у некакву срамотну прошлост које би Срби, ваљда, требало да се стиде, и да је што пре потисну из сећања.
Југословенство је пожељно само ако је реч о токсичној југоносталгији, која није ништа друго него карго култ времена када је Брозова диктатура, упркос слободарској реторици и антиколонијалној идеологији, била de facto економски и културни протекторат НАТО.
И опет, у складу са стандардним правилима игре – не смета ни српски национализам, ни четништво, ни србовање, докле год је стерилно и усмерено на препуцавање са једнако бедним околосрпским националистима, а не на ослобођење и уједињење. И комунизам је у реду, докле год се под њим подразумева буржујско бонвиванство Коче Поповића и брионски несташлуци Јосипа Броза, егзодус радника у Немачку, шверц фармерки из Трста и "историјско 'не' Стаљину", али никако заједничка борба са Црвеном армијом за ослобођење Европе од нацизма.
Када им стварно сметаш, онда те убију
Колико год то нама изгледало парадоксално, Запад има проблем са Југославијом и улаже огроман напор да се српско сећање на њу фалсификује и да се на тај начин спречи било каква озбиљна претензија српског народа да на Балкану буде озбиљан и самосталан геополитички играч. И мада се ми бацамо камењем на Југославију јер по нашим аршинима није била довољно националистичка, проблем са великим Југословенима је у томе што су, такви какви су били – од краља Александра до Слободана Милошевића – били опаснији националисти од нас.
Јер о једном не треба имати никакву сумњу – знаш да им стварно сметаш онда када те убију. Краљ Александар је убијен у Марсеју јер је био препрека за оно што је Немачка започела 1941, а завршила 1995. и 1999. године. Милошевићеви млаки говори самоуправљачког бирократе били су довољни да га прогласе за мету ракетних напада и осуде на недостојанствену смрт у страном казамату (сећате се – "нису они бомбардовали народ, већ Милошевића"). Комплетна српска национална елита заједно данас можда завређује неко оштро саопштење Европског парламента и забринут интервју америчког амбасадора. Додуше, нема никакве сумње да смо и даље на "листи неваљалаца". Неки народи могу бити отворени нацисти, могу вршити злочине против човечности на очиглед планете, а да западна олигархија ни не трепне. Србима се не сме дозволити да буду националисти, па чак ни југословенски.
Ови дани сећања на бомбардовање су, стога, добар повод за нас да себи поставимо питање – какви смо били 1999. године, а какви смо данас? И да ли смо данас ближе слободи него што смо тада били, ако и јесмо – недвосмислено – већи Срби? Али, може ли се заиста бити Србином ако ниси слободан?
Можда данас пишемо ћирилицом, можда имамо заставу са орлом и оцилима, можда певамо "Весели се српски роде" уместо "Игра рокенрол цела Југославија", али шта нам то вреди ако смо изгубили слободу да сами одлучујемо у каквом друштву желимо да живимо, са ким хоћемо да радимо и тргујемо, ко су нам савезници, а ко непријатељи? Попут двојице дечака са фотографије, постали смо старији, зрелији и мудрији. Али је тешко отети се утиску да смо као наивна и слуђена деца били – опаснији.
