Fallout: Висока драма и црни хумор на игралишту доктора Стрејнџлава
Нуклеарно уништење Америке не препушта се хиру спољних непријатеља. Уместо тога, бомбе на Америку бацају њене сопствене мегакорпорације, свесне да је "рат одличан бизнис, а тотални рат најбољи бизнис"
Када су се појавиле далеке 1997. и 1998. године, Fallout и Fallout 2 не само да су преко ноћи постале "инстант класици" жанра "игара улога" (RPG), него су истовремено редефинисале уметнички правац који се обично назива ретрофутуризмом. Приповедачка поставка већ прве игре била је савршена на свим нивоима – свет алтернативне будућности нестаје у нуклеарном холокаусту средином седамдесетих година 21. века и планета је у највећој мери претворена у радиоактивну пустињу којом тумарају чудовишта, мутирани полуљуди и мале заједнице варваризованих ловаца-сакупљача враћених у природно стање bellum omnium contra omnes. Америчка цивилизација, замрзнута на култури и технологији педесетих година 20. века, опстаје у "трезорима" (vaults) – џиновским атомским склоништима разбацаним широм девастиране државе, која су способна да вековима одржавају у животу мале заједнице које – о, ироније! – живе управо у некој врсти подземног комунизма заснованог на иконографији америчког предграђа.
Заплет већине игара заснива се на отварању неког од ових "трезора" и изласку неког од његових становника на површину, најчешће како би се омогућила нека поправка или решио проблем који доводи хармоничну (или дистопијску, како у ком трезору!) малу заједницу на ивицу опстанка. Одатле и игра речи у наслову целог серијала – fallout у стручном жаргону означава "нуклеарне падавине" које чине живот немогућим након нуклеарног рата, колоквијално представља израз за "радијацију“ (у Америци је fallout shelter уобичајен израз за оно што ми зовемо "атомским склоништем"), али фраза истовремено означава "испадање" главног лика из своје уређене и самодовољне мале цивилизације у екстремну варијанту америчког Дивљег запада. Суочавање ових често наивних и идеалистичних људи са суровом атмосфером (и радијацијом) планете отвара простор за узбудљиве перипетије, психолошки развој ликова, али и за доста сатире и црнохуморног играња са општим местима америчке популарне културе. И најновија "Амазонова" серија изузетно верно штриклира сва обавезна места које овај серијал игара чине култним.
Девоукизовање (онога што је остало од) Америке
И хумор и драма "Фолаута" произлазе из контрапунктирања супротности на којима се темељи америчка култура – малограђанског мира и разорне империјалне политике, генеричности америчких предграђа и презира према комунизму и колективизму, пасторалности Америчког сна и инхерентног насиља Дивљег запада. Главна тема читаве ове митологије може се читати као ретрофутуристичка реитерација древног сукоба између номадских и стационарних насеља, или као враћање теми "живота на граници" из класичних вестерна, чију иконографију и игре и серија обилато експлоатишу.
Али ово читање може бити и сасвим политичко – дезоријентисани и упеглани "трезораши", који са својим идентичним комбинезонима, комунистичким начином живота и снисходљивом, патерналистичком идеологијом "падају с Марса" у америчку постнуклеарну пустињу нашироко подсећају на "воук" елите из великих америчких градова, једнако отуђене од реалности стварног живота у Америци девастираној сиромаштвом, болешћу, безнађем, бескућништвом и епидемијама опијата као да су заиста "цели живот провели у неком подруму".
Наспрам њих, становништво Пустоши у коју се та земља претворила такође представља пројекцију оне "корпе бедника" које се толико гнушају следбеници Хилари Клинтон – они се грозно хране, грозно облаче, баве криминалом и конзумирају наркотике, ружно се понашају и загађују околину. Слојевитост сатире која је уложена у овај комплексни пресек друштва већ сама по себи представља догађај, утолико пре што иконографија серије на метанивоу представља управо једно гробље носталгије за несталом Америком коју Холивуд деривативно цеди као суву дреновину већ деценијама.
Ипак, оно што је серију, баш као и игре пре ње, учинило толико популарном, јесте управо одсуство "воуковских" метанаратива и инсистирање на традиционалним херојским архетиповима који подједнако стоје у темељима класичног Холивуда и културе видео-игара.
Главна јунакиња филма – Луси Меклејн из Трезора 33 – представља сушту супротност наметнуте парадигме свемоћне и недодирљиве "моћне мушкараче" (тзв. girl boss)која већ неко време уништава филмске и телевизијске франшизе лево и десно. Луси је женствена, нежна и рањива, а њен (буквални) ход по трњу кроз америчку пустош представља прилику за истински лични раст и духовни развој. Инфантилним погледима на политику америчке отуђене елите се у овој серији потпуно нецеремонијално пуца у фацу, а хипотетички сусрет еманципованих хуманиста из трезора са окорелим и агресивним "мигрантима" из спољног света пролази управо онако како би се могло замислити. Од агенди савременог Холивуда опстаје само упадљиво одсуство расизма у приказима фиктивне америчке прошлости, али и оно служи као контрапункт апсолутној параноји и страху са којим се то друштво односи према невидљивим "црвенима" као архетипском Другом.
Дијалектика питомог предграђа и Дивљег запада
На приповедачком нивоу, "Фолаут" представља "повратак коренима" на два нивоа.
Један је чисто формалан – серија је оперисана од политичке коректности и са својим разузданим насиљем, токсичним маскулинитетом и глорификацијом оружја, а све уз потпуно одсуство модерног моралисања и снисхођења према публици, снажно подсећа не само на распиштољене тестостеронске програме којима је Америка добила Хладни рат, него и на класичне вестерне којима га је започела.
Други ниво је садржински – серија тематизује и обрађује централне теме носталгије за "Златним добом" када је "Америка још увек функционисала", а Амерички сан и даље био на дохват руке – истовремено реферирајући и накултуру изобиља америчких предграђа из педесетих година, и на револверашки "дух границе" из 18. и 19. века. Притом се обе ове слике субвертирају и сликају из угла који не само да нас тера да их сагледамо другим очима и запитамо се да ли су могуће у нашем времену, већ нас тера и да себи поставимо питање да ли су икада биле могуће.
Истовремено, гледалац серије не може, а да је не гледа из перспективе Холивуда који очајнички трага за својом изгубљеном магијом, враћајући се стално носталгији као сигурном извору прихода, али истовремено опсесивно настојећи да иконе прошлих времена интерпретира у складу са својом модерном идеологијом. Резултат који се, истини за вољу, потпуно неизмењен преузима из "Фолаут" игара, јесте да се ти "класични извори инспирације" интелектуално поштено приказују као оно што јесу – исахла и радиоактивна пустиња која више не може дати никакав плод, осим упозорења на то шта представља ἔσχατον оне исте глобалне културе на којој смо сви одрасли и коју толико волимо. У том контексту, благостање предграђа пресеца се са слободом отворене прерије у једној фундаментално америчкој тачки: и једно и друго представљају илузију.
Тоталитаризам на амерички начин
Урнебесна и колоритна ("стрипична" и "видеоигрична") сатира мрачне сутрашњице у серији се пресеца са кудикамо зрелијим и драмски озбиљнијим референцама на живот једног од главних ликова пре нуклеарног холокауста, који нас упознаје са историјом ове паралелне будућности и изворима, како технологије коју главни јунаци користе, тако и целог архипелага атомских трезора у који се претвара америчко друштво. И док у првим епизодама ови екскурси у прошлост делују као претенциозни вишак, до краја сезоне они у потпуности преузимају примат у односу на основну радњу, и померају тоналитет целе серије са црнохуморне гротеске према политичкој трагикомедији и хладноратовском политичком трилеру.
Још једном, овај отворено критични став према Америчком сну и корпоративном империјализму који је "учинио Америку великом", прошаран сада скоро обавезном темом макартијевског "лова на вештице" (којим Холивуд пере руке од прљаве улоге коју је играо у том периоду), даје нам као резултат једну изузетно интелектуално поштену медитацију на тему индивидуалних слобода и колективистичких политичких експеримената.
Свако ко познаје обе културе, препознаће са лакоћом бројне сличности и паралеле између америчке и совјетске "атомпанк" естетике. У најмању руку, довољно је послушати песму Crawl Out Through the Fallout Шелдона Алмана из 1960. и упоредити је са једнако црнохуморном совјетском сатиричном песмом Медленно ракеты уплывают в даль, па да се види колико су културе двају нуклеарних суперсила биле блиске једна другој и по естетици, и по страховима, и по – хумору.
Аутори серије терају ову историјску иронију до њених најекстремнијих последица – не само да Американци који су опседнути одбраном својих темељних вредности од "црвене претње" завршавају у потпуно неприкривеном комунизму (са све идентичним комбинезонима, исхраном у мензама, и апсолутном контролом свемоћних Надзорника), него се чак и нуклеарно уништење Америке не препушта хиру спољних непријатеља. Уместо тога, бомбе на Америку бацају њене сопствене мегакорпорације, свесне да је "рат одличан бизнис, а тотални рат најбољи бизнис", и да је потпуно уништење људске цивилизације најбоље покренути у предвидљивим условима. Ефекти по становништво планете су исти, али овако кудикамо више профитирају акционари који су се већ посакривали у подземне бункере.
Доктор Стрејнџлав поново јаше
Трeјлер за "Амазонов" "Фолаут" у много чему је створио погрешну слику о томе шта ова серија представља. Састављена од низа хумористичних и апсурдних сцена налик на филмове Квентина Тарантина, Роберта Родригеза или Гаја Ричија, најава је просто обећавала да "крај света може да буде забаван". Сасвим је могуће да је за један део америчке публике серија управо то – забавна прича брижљиво заснована на популарној франшизи видео-игара која пружа много физичке комедије и скоро нимало политкоректног придиковања које се свима попело на главу.
Нашој публици, међутим, треба мало времена да прилагоди своја очекивања мноштву мрачних и мучних момената и необичном, на моменте спором и конфузном темпу радње. Али када најзад схватимо шта имамо пред собом, а за то треба имати стрпљења и доћи до финала сезоне, видећемо да у питању јесте комедија, али комедија реда величина Кјубриковог култног Доктора Стрејнџлава. То је нешто што би требало да буде очигледно на први поглед, али је сакривено иза шаренила ликова и митологије – Фолаут се наставља тамо где Доктор Стрејнџлав стаје. Чак је и музика иста.
На плану приповедања и фотографије, серија има своје мане и свакако не представља ремек-дело, нити се за тако нешто издаје. Ако је гледамо као америчку аутосатиру, мораћемо да се сложимо да одавно нисмо имали прилике да гледамо нешто овако добро и – у време када менаџери и акционари америчког одбрамбено-индустријског комплекса све чешће захтевају да њихов уносни ратни бизнис аванзује до нуклеарног ратног бизниса – политички релевантно.
Али није нам само добра америчка сатира недостајала ових деценија, већ и добра америчка прича уопште. А ова серија има све оно што смо некада волели из Холивуда – морално амбивалентне револвераше, епске хеликоптерске јурише, јунаке који разумеју разлику између добра и зла, али су спремни и да упрљају руке да би остварили свој циљ. Има и Америку девастирану нуклеарним ратом, која представља руинирану љуштуру своје некадашње славе. Из неког разлога, то је слика која им најбоље полази од руке у последње време.
