Рехабилитација Вука Бранковића, или о Видовдану и издаји

Ох, бедни свете издајничког гласа
који си на месту где је мучно и да се збори,
боље да си живео као овчја или козја раса!

Данте, Пакао, XXXII 13-15, препев Драган Мраовић

– Међу нама се налази и један Бранковић!
Сви претрнусмо. Од малих ногу знали смо да је Бранковић симбол издаје, најцрње издаје, а гле ти сад – такав један Бранковић увукао се и међу нас.

Бранко Ћопић, Магареће године, VI глава

Величанствена видовданска епика и косовска вертикала српског народа – попут било ког другог суштинског испољавања традиционалне и хришћанске културе у модерној Европи – налази се под сталним притиском политичке ревизије и постмодерне деконструкције. То се лепо види по релативизовању централних фигура косовског предања и њихове улоге коју играју у конститутивним митовима српског народа – Краљевић Марко постаје депресивни турски вазал који ламентира над властитом немоћи, кнез Лазар непромишљени радикал који је бацио земљу у ватру из које су мудром вазалском политиком морали да је ваде његова жена и син, а Милош Обилић више не потеже нож из потаје на Мурата, него предводи холивудски јуриш српских специјалаца (best of the best) у коме постижу жељени ефекат на витешки и достојанствен начин, у духу „белих шешира“ из америчких вестерна и тако да не збуњују (западну) публику морално амбивалентним потезима.

У том контексту, ни сам Косовски бој више није последњи чин трагедије о паду Српског царства, већ блистава победа хришћанске војске коју су заједничким снагама оклеветали Турци и Српска православна црква, изградивши на тој лажи (sic!) малигну српску митоманију, величање пораза и култ смрти.

Ипак, нигде се толико јасно и толико упечатљиво не виде напори да се косовска епика реконтекстуализује, разгради и обесмисли, него на примеру Вука Бранковића.

У модерној Србији је практично немогуће поменути овог најславнијег преживелог Србина са Косова, а да нас одмах не затрпају фуснотама о томе како он није био издајник, како је наставио да се бори против Турака, како је скончао живот у османском заробљеништву и, најважније, како је жртва клевете и малициозне пропаганде Цркве која је на његову штету градила мученички култ кнеза Лазара.

Ако је у време када је Бранко Ћопић ишао у гимназију још увек свако дете знало да је Бранковић симбол (sic!) најцрње издаје, данашња деца тезу о највећем издајнику српског рода могу да добију само под наводницима и уз мноштво напомена и појашњења о томе како „ствари нису биле онакве, каквим су описане у народним песмама“.

Историјско судилиште

Не треба бити превише строг према српским историчарима који су у настојању да своју науку утемеље у духу идеала европског просветитељства и позитивизма појму истине приступили на скучен и фахидиотски начин.

Битка за модерну српску историографију која има право да се одвоји од аксиома народног предања није била ни најмање наивна у XIX веку и без ње – рецимо то са цинизмом или без њега – не бисмо имали Филозофски факултет какав имамо данас.

Злураде опаске на страну, за читаве генерације озбиљних српских историчара, рехабилизација Бранковића није било питање постмодерне деконструкције моралне вертикале српског народа, већ реална битка за достојанство науке и потврђивање историјских и археолошких чињеница. Али, као што „не живи човјек само од хљеба“, тако ни историја једног народа не живи само од – чињеница.

И не, то никако не значи да се историја може темељити на лажима и измишљотинама, мада можемо посведочити да многи то упорно покушавају. Не, овде је реч о нечему другом, а то је да историја није само дескриптивна, већ и нормативна дисциплина људског духа. Простије речено, она није ту само да описује, већ и да – прописује. То значи да нема и не може бити „објективне и вредносно неутралне историје“ – и што се неко више у њу заклиње, то више можете бити сигурни да од вас прикрива вредносне судове које хоће да вам неприметно подметне и усади.

Не само да је „историјских чињеница“ бескрајно много, него се оне могу и интерпретирати на бескрајно много начина, тако да сваки историографски приказ неког догађаја из прошлости нужно полази од неке поенте, тезе или парадигме коју хоће да афирмише, а чија примарна улога није да слушаоце натера да усвоји неки истиносни став о судбинским изборима из прошлости, већ да усвоје вредносни став о судбинским изборима у будућности.

„Али добро“ – питаће неко – „ако Бранковић није оклеветао Обилића, ако није издао српску војску на Косову, него се повукао са поља битке уз тешке губитке, ако није постао турски вазал или бар није прихватио османску власт, како онда не темељимо своју историју на лажима када га проглашавамо за највећег српског издајника?“

Пре него што одговоримо на ово питање, треба да приметимо колико су све ове тврдње заводљиве. Ми немамо никакве податке о односу Бранковића и Обилића изван народног предања, појам „издаје“ је вредносни, а не дескриптивни појам, а Бранковић је извукао живу главу у бици у којој је цвет српске аристократије на челу са њеним игемоном и архонтом Лазаром одлучио да полагањем главе на пањ сведочи своју веру.

Дакле, нису ни чињенице некакве опале крушке које само треба покупити из траве, оне итекако подлежу вредносној интерпретацији, предрасудама и моралним назорима нашег времена.

Али још важније – косовска легенда уопште и није сведочанство о Косовској бици, већ једна кондензована, дестилована и пречишћена повест (sic!) о томе како су Срби изгубили своје земаљско царство  и како су као народ усвојили завет служења Небеском Царству као начин да спасу душу и опстану као историјски (sic!) чинилац и субјекат. Бранковићев фамозни продужени отпор Турцима трајао је осам година, колективни отпор српског народа задојеног косовском легендом трајао је вековима и завршио се величанственом обновом државности, протеривањем свих страних царстава са српских земаља и потпуним ослобођењем и уједињењем српског народа под српским краљем.

Светац покровитељ чувара главе на раменима

Када „чињенице“ о „оклеветаном Бранковићу“ погледамо sub specie aeternitatis (а то је једини релевантан референтни систем за епику), тешко је отети се утиску да је у питању кудикамо већа манипулација и лаж од било какве штете која нанесена части и угледу једног од многих великаша у дугој српској историји. Јер, још једном, „историјска истина“ која се на његовом примеру проглашава није дескриптивна, него је нормативна – њен циљ није да Срби измене своја уверења о прошлости, него да доносе другачије изборе у будућности.

Вук Бранковић тако постаје громобран за све модерне српске калкулаторе, колаборационисте и квислинге, који, скривајући се иза његовог портрета у цркви Богородице Перивлепте у Охриду, понављају све оно што су нам понављали наши историјски окупатори, спахије и колонијални господари – „да чувамо главу на раменима“ („Немци су то“), да „не будемо неразумни“, да „има дана за мегдана“ и да „треба само сачекати боље околности“, па ће нам слобода, достојанство и благостање великодушним гестом неког добронамерног земаљског падишаха као зрела јабука сами пасти у крило. У питању је отворена манипулација, која иза достојанствене слике благородног витеза (и турског вазала) Стефана Лазаревића крије слику пониженог и бедног кмета Симана који пише писмо Фрањи Јосифу да му врати његову отету земљу.

„Историјски Вук Бранковић“ се тако на наше очи из оклеветаног српског великаша претвара у Антилазара, цара Царства земаљског и свеца покровитеља свих српских кукавица, конвертита и чувара главе на раменима. Хегел би то несумњиво назвао лукавством Ума – српски историчари, у племенитој намери да исправе историјску неправду, дали су издајницима Српства могућност да зацементирају Бранковића у улози оног Ћопићевог симбола најцрње издаје.

У том контексту, Лазар није највећи српски владар зато што је управљао највећом земљом, победио у највише битака, нити накупио највише блага у државну ризницу, него зато што је од свих српских владара највише инспирисао Србе да буду Срби и да раде све оно по чему су Срби историјски (sic!) најпрепознатљивији – да се колективно опредељују за Царство небеско сваки пут кад им неки земаљски султан приподнесе чизму да је пољубе.

Mutatis mutandis, Бранковић није највећи српски издајник зато што је преживео Косово, него зато што га сви српски издајници користе као штит да оправдају своје срамотне изборе и омаловаже своје сународнике чије подвиге немају храбрости да понове.

Мит није лаж

Видовдан се тако на још једном нивоу потврђује као дан суштине, дан повесне истине, дан верности Богу и народу, а Косово као – грдно судилиште. Видовдан је лакмус-папир који непогрешиво показује фине нијансе између мутљага и маглуштине историје земаљских „за малена царстава“ и непоколебљиве светлости Царства Небеског. Видовдан је светионик према коме Срби наводе свој брод кроз хриди и теснаце реалполитике и хетерономије. Тај светионик нас је успешно провео кроз паклена искушења и страдања, само да би се данас неки Срби, уживајући у највећем благостању и изобиљу које је наш народ икада видео својој нововековној историји, бацали камењем на „косовску митоманију“, сматрајући, ваљда, да их Лазарева клетва спречава да себи и својој деци обезбеде још више „и у пољу шенице бјелице, и у брду винове лозице“.

Уз дужно поштовање према српским историографима, Видовдан је пример на коме и они могу да науче да истина није просто серија тачних исказа и материјално потврдивих чињеница, и да се истина не може бранити тако што се мит проглашава за лаж. Мит је истина вишег реда, универзална истина за векове, једнако примењива на битку из 1389, народни збор 1804, или атентат из 1914. године.

Притом, није чак ни реч само о истини како један народ кроз историјска искушења чува своју самосвест и жеђ за слободом – у сржи тог мита и даље стоје материјалне, овоземаљске чињеница. Лазар је стварно изгубио главу на Косову, а Бранковић се своју стварно сачувао. Јунак кога ми знамо као Милоша Обилића је стварно убио Мурата. А Марко Краљевић се стварно није појавио на Косову и стварно је био и турска придворица, и српска перјаница. Мит је ту само да развеје овоземаљске маглуштине и да их покаже у вечној светлости, „не онакве каквим се чине, него онакве какви јесу“.

Дан видела

Видовдан се тако – у најдословнијем смислу те речи – потврђује као Дан видела, дан на који све долази на своје место, на који се види „ко је вјера, а ко је невјера“, „ко је кадар да довијек живи“, а ко наставља да „рђом капа док му је кољена“. О томе сведочи и фрустрирајућа чињеница да српске власти ни у Србији, ни у Републици Српској (о Црној Гори да не говоримо) немају храбрости да на било који начин организовано обележе овај празник, нити да га третирају као најцрвеније од свих црвених слова српског календара.

О Видовдану све излази на видело, па се тако и српски народ показује (још увек) недостојним својих историјских задатака. И сама чињеница да наши властодршци, толико склони да безбедно србују и безбедно машу заставама и националним симболима, обигравају око Видовдана као ђаво око крста сведочи да су свесни његове тежине, да су свесни и Лазареве клетве и оног „места где је мучно и да се збори“ које је Данте спремио за издајице Бога и рода свог.

На Видовдан нема игре, нема симулације, нема безбедног србовања. Ако ниси кадар да на Видовдан будеш Лазар или Милош, можеш бити само – Бранковић. А колико год Бранковића прали и релативизовали, Срби и даље нису орни да то проклетство навуку себи на врат. И зато чекају тренутак када ћемо сви бити достојни Лазара и Милоша. И Карађорђа, и Његоша. И Принципа. А Видовдан је Србима увек при руци – долази сваке године 15. јуна по старом календару. Ако га ове године нисмо били достојни, већ догодине можемо да га обележимо како приличи. На Газиместану. Или у Призрену.