Персоне нон грата, или: Масакр у Јадру и неки други Немци

Десио се 1941. покољ у селу Драгинац у Јадру. Отприлике овако: Срби се дигли на устанак против окупације, па су Немци одлучили да их побију за казну у складу с познатом пропорцијом 100 за једног. Укупно више од две и по хиљаде људи, укључујући децу и жене. Куриозитет овог злочина, међутим, састојао се у томе што су Немци Србима из јадарског краја тад понудили да дођу по такозване објаве, гаранције за слободно кретање, да би их тако преваром окупили за стрељање. Превара, кажу, није сасвим успела – Срби немачким гаранцијама нису поверовали довољно да их се окупи по стотину за оног једног – те су онда Немци морали да их лове по околним селима како би их нахватали да их побију у планираној количини.

Наравно, то мора да су били неки други Немци који су Србе варали и убијали.

Као и 1999. кад су у Призрену изрешетали ону двојицу несрећника у жутој ”лади”, Жарка Андријевића и Славка Веселиновића, који су гарантовано веровали да их Немци неће поубијати као терористи из ОВК кад су их угледали међу њима и кренули у рикверц.

Били су то, иначе, први немачки рафали после Другог светског рата, опет у Србе, а процес вођен у Кобленцу у Немачкој окончан је ослобађајућом пресудом јер је суд открио да су наоружани немачки војници у ненаоружане Србе пуцали у самоодбрани. И тако 220 пута. Да би одмах потом немачки министар одбране Рудолф Шарпинг одликовао потпоручника Давида Ферка, који је у Призрену командовао ”отвори ватру на непријатеља”, златним орденом крста части Бундесвера за беспрекорно испуњење војничке дужности. Часна и беспрекорна дужност Немаца је да Србе убијају ненаоружане.

Али то су очигледно били неки други Немци и њима слични партнери из НАТО-а и Европске уније што су нас убијали а онда слагали кад су нам, на пример, у Бриселу гарантовали да ће на Косову и Метохији бити формирана Заједница српских општина; не и око Призрена јер тамо више нема Срба, протерани су они које нису убили Немци и ОВК терористи.

Али, ево, сада, на пример, иако није Немац британски је амбасадор у Београду Едвард Фергусон већ стигао да примети да Срби на Косову и Метохији осећају стрес. Додуше, тек кад их је тамо преостало у броју који је једва приметан, али то амбасадоров напор да примети њихов стрес чини још и више хвале вредним подухватом. Ваљда.

А да и не говоримо о томе да су после једне НАТО чланице, Северне Македоније, у још једној НАТО чланици, Црној Гори, Срби чак ушли у владу. И у једној и у другој је досад лепо било места само за све друге националности као што већ установљени принципи мултиетничности на Западном Балкану и налажу. Па је зато и нормално што је НАТО чланица Хрватска само два дана касније вође тих Срба што су се дрзнули да уђу у Владу Црне Горе прогласила за персоне нон грата. Министарство вањских послова Црне Горе, као што му сам тај службени назив каже, није нашло за сходно да тим поводом искаже неки протест. Нити је било који други надлежни НАТО орган томе ишта приговорио; а како и да приговори кад је амерички Радио Слободна Европа, који је слободан колико је и европски, издао јасну команду обавештењем да су у питању проруске странке.

Мора се признати, ипак, да је напредак у том погледу упадљив – Србе више не убијају него их само проглашавају непожељнима. Што непожељном не чини и њихову земљу, напротив, што је мање Срба на њој она је пожељнија. Од Косова и Метохије до некадашње Српске Крајине. У другим случајевима то се зове етничко чишћење, али Срби нису такав случај него се за њих као трофеј добија златни крст части Бундесвера.

Али, као што рекосмо, то мора да су били неки други Немци, јер овим данашњим Немцима верујемо.

И само се поставља питање када су они Немци престали, а ови сада почели да постоје.

И зашто бисмо, кад нам одузимају део земље као што су га одузимали и они Немци пре њих, овим садашњим Немцима веровали да им је стало као што је нама стало до било којег другог дела наше земље. Укључујући Драгинац у Јадру.