Вучићева квадратура круга, или: Сенка ЦИА над Балканом

Или је председник Србије Александар Вучић пронашао гимнастичку формулу за решење политичке квадратуре круга, или неко не говори истину. А жртве те лажи, ако је не препознамо на време, можемо да постанемо сви ми.

Русија је, као што је већ познато, принципијелно подржала власт у Београду тако што је Србију упозорила да Запад намерава да бригу народа због Рио Тинта и литијума (зло)употреби за спровођење својих циљева кроз мајданизацију Београда попут Кијева 2013. и неку нијансу обојене револуције која би онда уследила.

С тим у вези, узгред, једна важна напомена коју није згорег подвући: упозоривши на могућност злоупотребе протеста, Русија се ни речју није определила у односу на сам узрок протеста. Није се изјаснила ни за ни против Рио Тинта и копања литијума, него, само, против (геополитичке) злоупотребе протеста које ће, киднапујући их, Запад искористити за спровођење својих циљева. Који с бригом народа немају никакве везе.

Али истовремено, такође поводом Рио Тинта и протеста, и Америка подржава исту власт у Београду. Каже за ”Глас Америке” надлежни помоћник државног секретара САД за енергетске ресурсе Џефри Пајат, који се прославио приликом кијевског Мајдана када је био амерички амбасадор у Украјини: ”Ми подржавамо власт у Србији и њену позицију у овом пројекту.” И још изражава истом приликом и поверење у, како истиче, ”западну компанију попут Рио Тинта”, и пита ”зашто бисмо, забога, онда били заинтересовани да негујемо опозицију? Јасно је да постоји”, додаје предвидљиво, ”само једна земља која је заинтересована да држи Србију рањивом и зависном. И последњи пут кад сам проверавао, то је била Руска Федерација.”

Што ће рећи да – обратите сад нарочиту пажњу, резимирамо све оно што (мислимо да) знамо о овоме што нам се догађа – Америка подржава пројекат Запада који подржава и Вучић. Док су против Вучића и тог пројекта који подржава Запад организације и медији које такође подржава Запад. А Руси подржавају Вучића у супротстављању тим медијима и организацијама које подржава Запад што се противе пројекту који подржава Запад.

Боли глава од оваквих информација на једном месту. Ако је све овако као што изгледа да јесте – а сваки од ових исказа је тачан утолико што нам је тако речено – онда испада да Руси подржавају Вучића да спроведе пројекат који подржава Запад. Али и да Запад подржава опструкцију сопственог пројекта.

Нешто је овде, очигледно, шизофрено. Или је пак Вучић једини човек на свету кога, пошто је установио баланс оне геополитичке квадратуре круга, подржавају и Руси и Американци истовремено.

А можда, једноставно, неко не говори истину. Тако да излаз из оволиког противречја лежи у одговору на питање имамо ли основа да верујемо свима који желе да им поверујемо.

Што се тиче Русије, у том погледу, све је врло једноставно. Подршка је стална и трајна и исказана на делу; од одбацивања Ахтисаријевог плана надгледане независности Косова, на пример, до супротстављања употреби Сребренице против Србије, Српске и српског народа, руска помоћ у одбрани наше државне суверености у најширем смислу несумњива је колико и константна. Па је зато и логично што упозоравају Београд на обојену револуцију кад већ имају такве информације, и нема основа да се у њихову искреност посумња, тим пре што је то логични континуитет деловања Русије према Србији.

Баш као што Америка има континуитет свега тога супротног у односу према нама, као и према Русима. Па из тога и следи оно кључно питање, наиме, треба ли Џефрију Пајату да верујемо само зато што каже да подржава Вучића око литијума и Рио Тинта.

У Казахстану му својевремено нису веровали. Него су му, напротив, приговарали због саучествовања у регрутовању такозваних невладиних организација за спровођење обојене револуције у тој земљи. У Украјини је потом означен и као главни организатор крвавог Мајдана на Кијеву. А и сам је сведочио о својој сарадњи с ЦИА у којој су, као што је познато јер је о томе јавно говорио сам њен директор, имали читаве курсеве о лагању и варању.

Тако да, што се тиче поверења и неповерења које ваља имати у Џефрија Пајата с обзиром на његов минули рад и репутацију, можемо само да се запитамо каква се подвала у свему овоме сада крије.

Па сходно томе и могућност да Вучића онаквом подршком гурају у пројекат јер знају да ће то изазвати узбуну у народу – коју и сами подстичу извештавањем својих медија о Србији као рударској колонији Запада – како би онда ту узбуну у народу (зло)употребили зарад својих осталих циљева. Као што су, у организацији Џефрија Пајата и под надзором његове шефице Викторије Нуланд, у Украјини били незадовољни Виктором Јануковичем по разним основама, и ево где је Украјина доспела кад су Украјинци препустили Пајату да им организује то њихово незадовољство…

Иначе, о овом је (привидном) парадоксу – да Запад руши пројекат Запада у Србији – у јануару ове године говорила Ана Брнабић, подсећајући на претходни круг протеста против литијума и Рио Тинта. С једне стране, казала је, ”странци су веровали да ће Александар Вучић изгурати тај (западни) пројекат (…) и ишли су на то”, а ”са друге стране су финансирали те протесте и помагали организацији тих протеста да би ослабили Александра Вучића и тиме су буквално хтели и јаре и паре на том пројекту”.

При чему се – додајемо ради прецизности дијагнозе – циљ дестабилизације Србије неком нијансом обојене револуције не састоји у обарању власти. Него у њеном довољном слабљењу, како би у таквом стању, довољно ослабљена, власт постала довољно слаба у односу на све захтеве које Запад има према Србији. Од тог Рио Тинта, преко Републике Српске до Косова и Метохије и увођења санкција Русији. Све то, наиме, не може Западу да испоручи ниједна, на пример, Мариника Тепић или Радомир Лазовић, Ћута и Савo Манојловић, него само Александар Вучић. Али само под условом да је ослабљен у довољној мери да његов отпор њиховом притиску постане толико слаб да може да буде скршен.

Ето зашто Запад истовремено и подржава и омета Пројекат Јадар. И ето зашто Москва упозорава на оно што нам се дешава пред очима а да тога нисмо ни свесни.

И једино што – имајући у виду цитиране речи Ане Брнабић - још остаје нејасно јесте зашто сам Београд иде на руку тим плановима сопственог слабљења оживљавањем пројекта који томе и служи. Но, тек ћемо видети и шта ће до краја остати од тог пројекта; следе нам барем две године унутрашњег дијалога о овом питању.

За Србију би било боље да се тај дијалог поведе у што мирнијој атмосфери, што је очигледно већ и зато што сви свакодневно можемо да видимо како западни медији, укључујући и оне на српском језику, својим извештавањем о овој ствари настоје да ту атмосферу затрују. Можемо, наиме, да будемо сигурни да то не чине из љубави према Србији. Из простог разлога што ту љубав не исказују ни у једном другом случају, напротив.

А опрез нам је утолико потребнији што се, изненадном посетом директора ЦИА Вилијама Бернса, над Балканом надвила сенка која нам не најављује ништа добро.

Гори, наиме, по читавом свету. Русија и Украјина, Блиски исток, Кина и Азијско-пацифички регион који тек треба да се разгоре… И у сред свега тога шеф ЦИА одваја време да дође на Балкан. То само може да значи да је посреди нешто толико крупно да није смело да буде препуштено ниједном нижем службенику. При чему посете било којег директора ЦИА по правилу нису ни протоколарне ни политичке, него, такорећи, оперативне.

И још један важан детаљ, не само симболички. И у Приштини и у Сарајеву пре тога директор ЦИА био је примљен на званичан начин. Само у Београду – не. Из тога и слутња да је посета Београду служила само као смоквин лист, да прикрије да су праве дестинације његових трагова који смрде нечовјештвом били Сарајево и Приштина. И да је тамо нешто договарано у оперативном смислу на највишем нивоу за који су способни. Уосталом, тамо, у Сарајеву и у Приштини, седе њихови клијенти који су им иначе беспотребни колико су и безначајни ако нема Србије да буду употребљени против ње.

Американцима, у било којем њиховом појавном облику, не смемо да верујемо. Украјинци, уосталом, добро знају зашто: Џефри Пајат је и њима пружао подршку.