Није шија него врат, или: Шта после БРИКС-а?

Председник Србије Александар Вучић ипак није отишао на самит БРИКС-а у Русију и тако је Европска унија постигла оно што је хтела. Међутим, важније је питање да ли је тиме добила и више него што је тражила. И да ли је хтела ово што (ни)је тражила.

Зато што се није одазвао позиву Владимира Путина да дође у Казањ, наиме, председник Србије разговарао је с председником Русије први пут званично после (предуге) две и по године. И обећао да ће га и лично посетити већ 9. маја идуће године када Русија војном парадом у Москви буде славила 80 година победе над нацизмом у рату који води и данас.

А до тада је у Русију на БРИКС уместо Вучића отпутовала делегација од четворо министара у Влади Србије уместо, на пример, само уобичајеног потпредседника владе Александра Вулина. Који, додуше, у Казању није пропустио ниједну прилику да напомене да се тамо налази у својству Вучићевог личног изасланика, дакле, својеврсног политичког алтер ега кроз кога се обраћа сам председник који је на БРИКС-у био (више или мање оправдано) одсутан; ова околност, иначе, није промакла ни лондонском ”Тајмсу” који – ваљда с озбиљнијим аргументима од оних који проистичу из пуке параноје – изражава сумњу да би у корист приближавања БРИКС-у Србија могла да откачи Европску унију.

Но, наравно, за тај пожељан колико и револуционаран (ис)корак потребни су и они кораци за које је ипак потребно нешто мање геополитичке куражи. Као што је, рецимо, одазивање на позив на самит БРИКС-а; те стога и питање да ли је Вучић ипак могао тамо. Или макар председница Скупштине Србије или председник Владе Србије као следећи највиши званичници наше земље.

Био је тамо, на пример, председник НАТО чланице Турске Реџеп Тајип Ердоган а генерални секретар НАТО-а Марк Руте казао је да Турска има то суверено право да сарађује с БРИКС-ом. Додуше, Турску је задесио терористички напад баш док је Ердоган био у Казању па се не сме одбацити ни могућност да му је тиме демонстрирано колико заправо суверених права једна НАТО чланица сме да има; тим пре што је приликом повратка с БРИКС-а Ердоган оптужио Америку да користи терористичке организације у региону за своје интересе…

А можда је и Турцима у оквиру НАТО поретка дозвољено оно што није Србима за које важи специјалан третман? Ствар је у томе што количину наше геополитичке куражи, укључујући и њен могући мањак, можемо прецизно да утврдимо само ако знамо каквој смо претњи (да не идемо на БРИКС) били изложени. А то не знамо, осим што је онај ентитет из Брисела Петер Стано потврдио да контакти са Путином уопште нису дозвољени, тачка. Тако да знамо да је некакве претње било.

Сходно томе: вероватно је интеракције са БРИКС-ом овом приликом и било мање него што смо желели, али било је и знатно више него што смо страховали да ће бити.

А вреди приметити и наставак свег тог принудног плеса између жеља, страхова и могућности. Кад већ није био с Путином на самиту БРИКС-а, отварање БРИКС-а Вучић је демонстративно обележио с два највећа Путинова пријатеља у Европској унији, премијерима Мађарске и Словачке Виктором Орбаном и Робертом Фицом. Али је већ следећег дана то морао да плати сусретом с једним од највећих Путинових непријатеља у Европској унији, Пољаком Доналдом Туском. Кога је заузврат демаскирао као достојног унука оног свог деде, Хитлеровог војника, јер захтева да се и ми с њим окренемо против Русије упркос томе што нам је место следеће године у Русији да прославимо победу над тим његовим дедом…

Узгред буди речено, од Аналене Бербок, преко Литванца Габријелијуса Ландсбергиса до дотичног Туска, да не набрајамо даље, нешто их је много у Европској унији с таквим породичним наслеђем. Па можда није згорег мислити и о томе јер се још сећамо како смо пролазили у време њихових деда а ивер не пада далеко од кладе.

*

У сваком случају, што се Казања тиче, уз све који су тамо дошли кад су позвани – од председника Кине Си Ђинпинга и премијера Индије Нарендре Модија до поменутог Ердогана и генералног секретара Уједињених нација Антонија Гутереша који је својим присуством пружио геополитички алиби свима који су у актуелним условима НАТО претњи отпутовали у Русију на БРИКС –  изостанак Александра Вучића са скупа, осим пропуштене драгоцене прилике за сусрете са светским лидерима, једва да се приметио. Не само због присуства министарске делегације и савезника као што је председник Републике Српске Милорад Додик у Казању, него, још важније, зато што су се међу заставама (довољно) слободног света тамо нашле и заставе Србије и Републике Српске. Као једине из Европе западно од Бреста.

Самит организације која окупља све већи део света и све већи удео у светској економији и утицају закључен је декларацијом која садржи импозантних 13 хиљада речи и 134 тачке детаљне разраде веома конкретних иницијатива. Оне на делу показују да рад на успостављању новог, мултиполарног и зато праведнијег света не представља пуко празнословље. Напротив. Три стуба деловања БРИКС-а – политика и безбедност, економија и финансије, културне и везе међу људима – гарантују да је процес настајања новог света свеобухватан колико и незаустављив.

Не рачунајући, разуме се, оне који би нас да зауставе и спрече да у томе учествујемо ма колико бисмо користи од тога могли да имамо. Док нам заузврат уваљују само Тонина Пицулу који је, маниром деда Доналда Туска и Аналене Бербок, учествовао у етничком чишћењу многих Срба и то сматрао ослобађањем; на страну сад с њим, него, они који су нам га послали, тиме што су баш њега послали, показали су и какву су нам улогу – предмета чишћења – наменили у оквиру свог поретка.

Није да то нисмо знали и раније, али смо се правили да то не знамо па смо на то пристајали. Али раније смо имали изговор да немамо могућност избора – какву имамо сада у близини БРИКС-а. А тај свет нових могућности и пристојног третмана је у Казању показао да наставља да се развија, са нама или без нас. За нас је боље да то буде са нама уместо без нас.

У том случају, уосталом, за боље од Доналда Туска и Тонина Пицуле и нисмо. И неће нам њих двојица за то бити криви.