Пре једно четврт века имали смо изванредну прилику да приватизацију у Србији, јер је каснила десетак година у односу на остале бивше социјалистичке земље, спроведемо тако што ћемо у обзир узети сва њихова искуства. Па да применимо најбоља и избегнемо најгора.
Наравно, ту смо прилику пропустили те смо се распродали будзашто уместо да смо учили на туђим грешкама. Нисмо научили док није постало прекасно. А много касније смо, од Мајкла Хадсона из Међународног конзорцијума истраживачких новинара, чули и да је од 2000. па у наредних десетак година из Србије кроз приватизацију легално изнета барем 51 милијарда долара…
С тим што, разуме се, та пљачкашка приватизација није спроведена из незнања – осим нашег – него зато што је баш тако и требало да буде. Томе је, наиме, таква приватизација и служила – да се обогате поједини, а не сви, то јест ми, народ ове земље – и никакво чудо што је све извршено под надзором ММФ-а, Светске банке и осталих сличних добротворних установа за збрињавање богатих на рачун оних који то нису; томе сви они, уосталом, и служе. А у склопу ЕУ интеграција то – чему сви они служе на наш поменути рачун – зове се усклађивање са европским правним тековинама које нам мере сваке године у бирократским Извештајима о напретку који, међутим, откривају њихове стварне намере.
Доћи ћемо и до тога, премда о њиховим намерама и рачуницама, вероватно, сасвим довољно сведочи ”ексел” табела Централне банке Грчке која показује да су, након деценије мера сурове штедње и распродаје свега што је имало купца, Грци сада још 120 милијарди евра дужнији него што су били на почетку своје дужничке кризе… Неко је на томе зарадио, и ето зашто су сви побројани, од ММФ-а до Европске уније, и натерали Грке да згазе своју демократију – озбиљан историјски цинизам, иначе – и да ипак прихвате оно што су претходно на референдуму одбацили сувереном већином.
Но све су то неке прошле лекције, које нисмо успели да научимо, о природи тог система коме званично тежимо. Паметан учи на туђим грешкама; довољно паметан – на сопственим. Па се поставља питање колико тачно глупи треба да будемо па да ништа не научимо ни из туђих ни из сопствених грешака. Надајући се, можда, да ћемо само ми проћи боље од свих других. Укључујући и нас саме. Другим речима: колико још десетина милијарди долара и земље имамо за распродају?
Ипак, изгледа да имамо више среће него памети. Барем стога што смо суочени с новим туђим искуствима да, можда, из њих нешто научимо.
Грузија се у том смислу истиче нарочито. Подсетимо: то је она земља која је требало да послужи као друга Украјина против Русије. Обе су истакнуте као будуће НАТО чланице на НАТО самиту у Букурешту 2008; у обема је Пентагон отворио биолошке лабораторије; Михаил Сакашвили је и напао Русе много пре Владимира Зеленског па је први и поражен неславно.
У међувремену је претежан број Грузина дошао до закључка да их сав тај НАТО пут ка обећаној Европској унији не води ничему добром, па су сходно томе почели и да гласају за Грузијски сан уместо онаквог кошмара. Зато Грузија није постала друга Украјина – други НАТО фронт против Русије – а премијер Иракли Кобахидзе заузврат је, као што је познато, добио претње смрћу од једног европског комесара. Али и довољан број гласова грађана Грузије да на изборима победи убедљиво.
Не смеју грађани Грузије да гласају како они хоће, поручила је њима – а и нама, ако научимо да учимо из туђих искустава – Европска комисија. Зато што су Грузини гласали како су хтели уместо како су морали, прекидају се преговори о уласку у Европску унију. Тамо се гласа само послушно. У супротном следи казна, а ни латентна опасност од обојене револуције у Тбилисију још није отклоњена у потпуности. А опет, имајући у виду алтернативу, прекид ЕУ интеграција дефинитивно није и најгоре што је могло да их снађе.
Овакав европски пут Грузије доноси и драгоцено сазнање о правој природи процеса ЕУ интеграција: реч је о принуди, а не о добровољном стратешком избору домородачког становништва.
Уосталом, поуздан је и закључак из Молдавије. Да поједноставимо: нема ничега што Молдавија може да допринесе Европској унији па да је она због тога жели, осим њеног стратешког положаја да допринесе НАТО-у против Русије. Нити је Европска унија привлачи себи због несебичне жеље да помогне молдавском становништву, јер, да то жели, за почетак, не би продубљивала већ дубоку поделу у том становништву која не може да му донесе ништа добро. Па утолико горе по њега услед наведене географије и стратешке потребе НАТО-а против Русије.
А поврх свега тога стиже и онај бирократски извештај Европске комисије о Србији и њеном напретку у потчињавању Европској унији. Добра вест је да нису скроз задовољни. Лоша: да морамо да их задовољавамо све док желимо да им се придружимо упркос свему. А то конкретно значи све оно што већ знамо, и де факто признање самопроглашеног Косова и санкције Русији и раскид слободних трговинских односа с Кином који у Бриселу изазивају ”стратешку забринутост”. Сувишно је и наглашавати шта би (добро) све то нама донело, укратко – ништа, и дебели минус поврх тога, територијални и у новчанику.
И ништа се ту, у њиховом приступу нама, никад неће променити у нашу корист. Што ће рећи да можемо само ми да се променимо у нашу корист.
Прекид самокажњавања евроинтеграцијама – јер немамо још 51 милијарду долара и земље за распродају – представља пожељан корак ка ослобађању од описане принуде и изнуде. Да поново будемо своји на своме. Па да свој патриотизам можемо да искажемо тиме што ћемо радити тако да наша земља буде све боља за нас уместо да служи неком другом.
Трагедија на железничкој станици у Новом Саду зато представља тешку, крваву опомену. Исто се – да не чује зло, без приближних последица – односи и на онај непроходни кружни ток код Ушћа који ових дана фрустрира београдске возаче. Без икакве жеље за политизацијом, поготово трагедије, али, тријумфи нечије некомпетенције – трагичан у Новом Саду и овај само фрустрирајући, београдски – не могу да прођу без утврђивања одговорности. Неко је потписао нешто што је произвело овакве исходе. Неко за то мора и да одговара.
Додуше, неко је морао да одговара и за ону барем 51 милијарду украдену народу ове земље. И за штошта друго. Али нико никад није одговарао ни за шта.
И можемо да будемо сигурни да нам ни у једном свом извештају Европска комисија неће на томе замерити све док смо довољно послушни…