Можда би било корисно кад би Доналду Трампу неко дотурио резултате истраживања јавног мњења које је Србе ставило тик изнад Руса на само дно европске лествице на чијем су врху Данци, Финци и њима слични Швеђани, Норвежани и Немци. Они би, само да су могли, у процентима изнад 80 и 90 одсто гласали за Камалу Харис против Доналда Трампа. Насупрот њима, за Камалу Харис најмање би гласали Руси и Срби, а за њима и Грузини и Мађари - сви већ уобичајени сумњивци – док би насупрот томе они углавном, а Срби и двотрећинском већином, гласали за Трампа.
Постоји и други део истраживања који каже да скоро 80 одсто грађана Србије, иначе непогрешивим геополитичким инстинктом, сматра да је за Србију боља Трампова од победе Камале Харис. Уз њих и 47 одсто грађана Босне и Херцеговине, значи, практично, читава Република Српска.
Велика је вероватноћа, наравно, да никад нећемо сазнати да ли је Трамп имао увида у поменуто истраживање, и да ли је сазнао шта који Европљани мисле о њему па да то остави последице по његово понашање. А опет, имајући у виду његово понашање – довољно ексцентрично за једног политичара да би чак могло да буде и аутентично – јасно је да нам тако нешто не би шкодило.
Па не би било згорег да учинимо све дипломатске напоре за које смо способни, и да организујемо да нови председник Америке види да су Срби навијали за њега кад су сви НАТО савезници Америке били против.
А требало би да смо способни да то организујемо. И ту се заправо крије онај детаљ који највише обећава у читавој причи. Наиме, предстојећа Трампова је америчка власт којој ће Срби имати највише приступа, ваљда, још од Михајла Пупина и Вудроа Вилсона. Доналд Трамп Јуниор који је недавно био у Београду, Трампов зет Џаред Кушнер – све и ако га неће бити у новој администрацији биће га на неком породичном ручку – Ричард Гренел поврх свих њих… Још ако смо их збиља корумпирали као што многи сумњају (у најширем значењу те речи, и не нужно подложно кривичном гоњењу), то би стварно могло да се покаже као изузетна инвестиција у геополитику наше будућности.
Тим пре што нисмо заборавили да је у време првог Трамповог мандата Доналд Јуниор јавно флертовао са идејом о повлачењу америчке војске с Косова; узгред, није ни чудо што се Срби нису понадали онима што су нам Косово окупирали, него Трампу који би оданде могао да се повуче.
Разуме се: све су ово само могућности које се пред нама отварају. Прилике каквих, међутим, сасвим сигурно не би ни било да је било као што су се надали Данци и Финци, па већ и та околност представља освежење у односу на досадашњу праксу. Тако да сад једино преостаје да Трамп успе све оно што није успео у свом првом мандату; да преузме власт од оних који му је не дају, а да притом не преузме и њихове циљеве.
Другим речима, Трамповим уласком у Белу кућу не постају нам Американци савезници, али се отвара шанса да нам постану не-непријатељи. Да нас, на пример, оставе на миру и да гледају своја посла, како отприлике и гласи најсмисленија Трампова политичка мисао. А и нама ће то бити сасвим довољно пошто много других заједничких интереса и нарочито лепих сећања и немамо.
*
Остављање на миру за којим вапи наш државни и национални интерес – као подношљивија мера наших односа са њима од досадашњих – постаје и утолико нужније чим почнемо да увиђамо колико је малигног утицаја на све нас имало оно што су нам урадили до сада. Не мислимо само на осиромашени уранијум, него и на друге видове њихове помоћи коју плаћамо крваво.
То је на један нарочито подмукао начин дошло до изражаја приликом трагедије у Новом Саду – амерички УСАИД нам је, наиме, помогао у писању реформског Закона о планирању и градњи који је тако лепо убрзао процедуре планирања и градње да су, у име брзине, да не ометају, елиминисане (за)старе(ле) обавезе статичких и других прорачуна. Који постоје да би објекти били безбедни грађанима за употребу. Али поједностављене и убрзане, ефикасне процедуре не служе безбедности грађана него ефикасности инвеститора. Наша се заблуда састоји у томе што смо, као што смо као деца веровали у Деда Мраза, веровали да смо им ми важнији од њих самих.
Да не буде никакве забуне: све ово не значи да ишта мања одговорност за новосадску несрећу почива на беспризорном јавашлуку, некомпетенцији и којечему другом што за собом повлачи и кривичну и политичку одговорност свих надлежних. Али значи да су свему наведеном онаква законска решења УСАИД-а омогућила да дође до изражаја на тако трагичан начин.
И још нешто истим поводом.
Оно ломљење Градске куће и остало насиље у Новом Саду – које подсећа на напад на Скупштину Београда прошлог децембра – не служе ничему осим сејању хаоса и дестабилизацији земље. Шта је идеја? Да се изазове прекомерна реакција друге стране? Па да онда, не-дај-Боже, (још) неко страда, и да уђемо у спиралу сукоба који никоме од нас ништа добро не могу да донесу? По сценарију какав је већ успешно примењен на кијевском Мајдану.
Уосталом, зашто овакав гнев ови што су овом приликом гневни нису исказивали и приликом ранијих грозних несрећа у Новом Саду, у кафићу ”Лаунџ” и у дискотеци ”Контраст”?
С тим што – да не остане недоречено – разлога за гнев, нажалост, и те како има. Те одговорност за потенцијалну дестабилизацију земље сносе и већ поменути виновници јавашлука, некомпетенције и свега осталог што захтева кривичну, политичку и моралну одговорност, а који су својим чињењем и нечињењем криви за новосадску трагедију. То је дестабилизовало државу (и) тиме што је створило предуслове за злоупотребу ове трагедије. Којој се, као прилици која се не пропушта, обрадовао сваки искрени непријатељ ове земље, колико год се правио тужним због изгубљених живота који му иначе не значе ништа.
*
Али вратимо се УСАИД-у и његовој помоћи.
А можемо с истим разлозима да се осврнемо и на сву осталу помоћ страних инвеститора који су овде дошли да зараде на наш рачун.
Тај цех ћемо, нормално, платити сви ми. Укључујући и предвидљиви цех због мучне ситуације без ишта боље перспективе у три главне гране немачке индустрије о којој пише ”Фајненшел тајмс”. Ако ”Фолксвагену” предстоји затварање три фабрике у Немачкој и отпуштање десетина хиљада радника, уз смањење зарада преосталима, колико ће тачно времена протећи док све то исто не почне да се тим истим компанијама догађа и овде?
Или ће се, у тек нешто бољој алтернативи, показати да су зараде овдашњих радника довољно бедне да профит инвеститора још не трпи… У обе варијанте евидентно је да се на страним инвеститорима и осталим сличним Данајцима који дарове доносе не може градити било какав наш напредак. Него преживљавање у најбољем случају, то јест кад се због њихове ефикасности не одвали нека надстрешница и док им не постану прескупе и овдашње прилично бедне зараде.
И у случају УСАИД-а и у случају свих тих инвеститора модел је идентичан. Корист је, наиме, њихова; штета – наша. Ако је за утеху, нису ништа бољи ни сами у односу на себе, и тамо су профите банака спашавали њихови порески обвезници, али то већ није наш проблем.
Наш је проблем што у оквиру таквог система ништа бољу будућност, коју стално очекујемо, немамо права да очекујемо.
Али нека будућност увек неумитно стиже, и биће другачија од оне која нам је представљана као једина могућа. О томе сведочи и повратак Доналда Трампа у Белу кућу.
Можда ту буде и нешто боље за нас. Нешто до знатно боље за нас постоји и у следећем светском поретку који у Валдају описује Владимир Путин. Али за то сами морамо да се изборимо. А то сигурно нећемо учинити будемо ли своју државу наставили да градимо по нацртима УСАИД-а. Укључујући и надстрешнице на железничкој станици.