Раскринкавање.рс, или: Да ли ће Вулин дозвати Хила

Штета је што више пажње овдашње јавности није привукло раскринкавање једне америчке (пара)медијске организације чији утицај стоји у обрнутој сразмери у односу на оно што јавност сме да зна. Али у томе се и састоји тајна успеха те јединице за специјалне медијске операције под оперативним називом ОЦЦРП – Пројекат за извештавање о корупцији и организованом криминалу, као да томе заиста и служи.

Штавише: раскринкавање ОЦЦРП-а, највећег светског конзорцијума такозваних истраживачких медија, партнера најутицајнијих медија на Западу а присутан је и на нашем геополитичком тржишту кроз организације домаћих колабораната, раскринкава и знатно ширу заверу агената страног утицаја који не желе да знамо шта нам раде. Јер само под тим условом и могу то да нам ураде…

Публици РТ Балкан је, наравно, ОЦЦРП познат од раније, јер смо и раније указивали и на његове финансијере повезане са ЦИА и на званично признање Беле куће да ОЦЦРП сарађује са ЦИА. А и Репортери без граница, са својим сличним до истим спонзорима, нашли су за сходно да се наљуте на нас јер смо ОЦЦРП довели у везу с дотичном обавештајном службом која није постала злогласна зато што се залагала за независност медија и слободу приступа информацијама од јавног значаја; али сви ти репортери без граница стида једино су и могли да гунђају пошто ништа од наведеног нису могли да демантују. Из простог разлога што је све тачно, и притом поткрепљено доказима.

Заједничко истраживање неких другачијих новинара из Француске, Италије, Грчке, Немачке, Америке… донело је пак сада два значајна податка. Прво, да највећи део новца ОЦЦРП-у за деловање даје америчка влада, углавном преко УСАИД-а. И друго, да из тога проистичу и извесне обавезе у погледу деловања ОЦЦРП-а.

То се у Србији зове чије су паре његова и музика и, изгледа, ето зашто се онако насумично раскринкавају баш углавном они разни покварењаци који стоје на путу спровођењу неких интереса америчких финансијера ОЦЦРП-а. Да се склоне са тог пута, или да им се објасни да им је јефтиније да поступе у складу с наведеним америчким интересима а не сопственим, укључујући сопствену земљу и народ.

Рекосмо већ да је ОЦЦРП кроз мрежу својих колабораната присутан и на овдашњем тржишту информација, лажних вести, полуистина и малигног утицаја. А читавом мучном али зато ослобађајућем утиску додатно доприноси и то што Друа Саливена, оснивача ове организације плаћене за сарадњу с ЦИА, у корпоративним медијима на српском језику који се лажно представљају као независни лажно представљају само као новинара. Чиме, очигледно, саучествују у прикривању свих осталих аспеката његовог идентитета који су релевантни за оцену веродостојности онога што има да нам саопшти. Разуме се да и тиме што не показују лепо показују чему служе: да нам замажу очи.

*

Ствар је, међутим, и знатно шира од ОЦЦРП-а и осталих средстава јавног (дез)информисања – ово стога што нема разлога да се понадамо да исти спонзори других организација са њима поступају ишта другачије. Него смо по аналогији дужни да претпоставимо да и оне морају да ураде како им се каже зато што су плаћене. Што нас и доводи до Закона о посебном регистру агената страног утицаја који је у скупштинску процедуру увела партија потпредседника Владе Србије Александра Вулина.

И у овом нашем и у свим другим сличним случајевима – од Русије, преко Мађарске до Грузије – већ је употребљаван необорив аргумент да знатно драстичнији закон о регистрацији страних агената у Сједињеним Државама постоји још од 1938. године. И да га усвајају широм Колективног запада. И да следствено томе и сви други ваљда имају једнако право да исту материју уреде на исти начин. А да америчка забрана таквог третмана говори све што треба да знамо о том светском поретку који би да очувају по сваку цену ако ћемо је ми платити. И коме тај поредак служи а ко има да му служи…

Па су се са те позиције, припадајућим наредбодавним тоном, против предложеног српског закона изјаснили и амерички Стејт департмент и њему потчињена Европска комисија.

Ништа неочекивано, међутим, постоје у свему томе и извесни детаљи. Наиме: шта то заправо доноси овај закон кад им толико смета већ и у форми предлога закона?

Најпре о ономе што не предвиђа. А то ће нам онда открити и све остало што ће помоћи да схватимо чему служе они који се томе противе, или само не смеју да подрже.

Закон, дакле, не предвиђа забрану агената страног утицаја.

Такође: закон не предвиђа да домаћи агенти страног утицаја открију било шта о свом финансирању што државним органима као што је Пореска управа већ није познато. Јасно, ако нису криви за утају пореза, али то подлеже неком другом закону.

Док овај закон искључиво налаже да о томе што зна Пореска управа – ко агентима даје паре – буде обавештен и остатак народа. Транспарентно. У супротном исходу, ако закон не буде усвојен под притиском: то свеједно није тајна, али од народа мора да остане сакривена.

Из тога и закључак да оно што хоће да сакрију од народа није добро за тај народ, колико год нас убеђивали у супротно. Антинародно деловање самозваних невладиних организација, цивилног сектора само утолико што је експонент цивилних а не војних обавештајних органа, зато сад постаје и још очигледније. Краће речено: ево чему служе, шта год радили. Нарочито кад нам се учини оправданим, јер иначе не би ни били уверљиви. Уосталом, нека се амерички амбасадор Кристофер Хил одазове позиву Вулинових социјалиста да објасни да није тако, ако може…

Исто се односи и на све који се (више или мање отворено) противе доношењу Закона о посебном регистру агената страног утицаја. И они служе истом антинародном интересу. Или из бројних разлога, међу којима су неки и разумљиви, само не смеју да се супротставе.

Регистровање страних агената отуда се мора разумети и као процес ослобађања од њиховог малигног утицаја. Њихово раскринкавање је корак на нашој слободи.

Разуме се, у том случају нам за казну прети грузијски сценарио обојене револуције. Али такав је избор пред којим се налазимо, хтели да признамо или не. За утеху, и то је боље у односу на алтернативу – румунски сценарио у коме ће НАТО тајне службе поништити изборе ако се усудимо да гласамо погрешно. А онда ће нам већ неки ОЦЦРП објаснити да је баш то исправно како би агенти страног утицаја на миру могли да наставе да раде посао за који су плаћени. О коме не смемо да знамо ништа све док од тога не настрадамо.