Нормализација односа

Пре извесног времена британски Би-Би-Си јавио је с одговарајућом дозом обавезног саосећања да корпорација "Унилевер", власништво гигантских инвестиционих фондова "Блекрок", "Вангард" и "Стејт стрит", зарад "веће инклузивности" избацује реч нормално из описа својих козметичких производа.

Нормално, јер они и постоје због идеологије политичке коректности а не због профита својих власника. Или ипак не?

"Њујорк тајмс" је прошле године писао да ова велика тројка инвестиционих фондова – не знају се имена њихових власника – "контролише превелики удео светске економије". Укупно 22 билиона – хиљаде милијарди – долара. Поређења ради, БДП Америке износи отприлике толико, 23 билиона, а Си-Ен-Ен је пре три године јавио да су ова три фонда највећи власници 88 одсто компанија које чине берзански индекс на Волстриту. Укључујући и цитирани "Њујорк тајмс" и Си-Ен-Ен.

Али ствар је озбиљнија него што делује. Наиме, ако ништа није нормално, све је ненормално. И обрнуто, ако је све нормално, ништа није ненормално, јер зашто би било који, на пример, Наполеон међу нама имао мање права на нормалност од особе која се идентификује као 2С, то јест two spirit, јер сматра да има две душе у себи.

Дефиниција шизофреније, узгред буди речено, каже да је то душевна болест која оболелој особи онемогућава разликовање стварних (реалних) од нестварних (нереалних) догађаја и искустава, што нарушава њено, или његово, или како год, друштвено функционисање.

Па су у том циљу друштвеног функционисања у Канади, у провинцији Онтарио, извесни Кристина Вонг-Тем, који за себе користе личне заменице у множини а ми се трудимо да то применимо и у пракси упркос граматици српског језика јер та пракса стиже и овамо, представили предлог закона за успостављање зона око 2СЛГБТКИ+ догађаја у којима ће у кругу од 100 метара бити забрањено исказивање неслагања с тим догађајима.

Кристина Вонг-Тем су, иначе, посланици у провинцији Онтарио у којој, упркос множини с којом се идентификују, располажу само једним посланичким гласом. Лидер већине у покрајинској скупштини Пол Каландра исказао је разумевање за њихове захтеве, поступак је стављен у процедуру.

У процедури која је супротна овој процедури, председник Републике Српске Милорад Додик најавио је ових дана закон којим ће 2СЛГБТКИ+ пропаганда бити забрањена у околини школа и вртића. Амерички државни секретар Ентони Блинкен тим поводом је Додика упоредио с председником Русије Владимиром Путином, а сви знамо да тежа оптужба од те не постоји, док су независни медији чију независност купују УСАИД, Национална задужбина за демократију, Сорошева Фондација за отворено друштво и други трговци независношћу и филантропијом, Додика оптужили да се понаша као мађарски премијер Виктор Орбан. Још једна тешка оптужба.

Разуме се: није овде проблем у 2С и осталим Наполеонима него у овима, а видимо који су, што би да нас натерају да прихватимо као нормално све што смисле да би спровели неку своју агенду. При чему је и сама помисао да су поступци Џорџа Сороша или Ентонија Блинкена вођени човекољубљем и филантропијом безнадежно наивна, отприлике, колико и идеја да су власници "Блекрока" посвећени заштити радничких права, а не сопственом профиту.

Што ће рећи да није ни чудо да и "Блекрок" учествује у истом овом пројекту. И не можемо а да не будемо сумњичави према било чему што агресивно натурају, нормализују, најкрупнији светски капитал и најмоћније политичке силе западног света које свет нису покориле својим човекољубљем већ њеном супротношћу.

Уосталом, где је до јуче било то 2С? И шта ће бити сутра, нека 3Ч или тачка и зарез (;)? Наиме, зашто бисмо се ограничавали само на бројке и нека слова, није лепо дискриминисати знакове интерпункције.

А један паметни Рус Николај Трубецкој још пре 100 година упозорио нас је на ову замку. У питању је, наиме, чист расизам: нису универзалне вредности које Запад заговара заиста универзалне па зато сви треба да их прихватимо, него све туђе вредности на Западу сматрају мање вредним од њихових. Те их у име тога, милом или силом, треба елиминисати у корист тих њихових вредности, које тек под тим условима могу да постану универзалне, дакле, наметнуте читавом свету. Зато се та њихова демократија и испоручује бомбама и обојеним револуцијама, укључујући сад и све боје дуге.

Па у том смислу, док онако приљежно нормализује бројке, слова и математичке операције – оно плус на крају те скраћенице која је све дужа – Канада се истовремено истиче и својом подршком Украјини која је, уз помоћ сатаниста и разних других нациста, видео-снимци обишли су свет, прешла и на отимање православних цркава.

Ништа чудно, баш све је повезано. Заменица канадског премијера Кристија Фриленд, Украјинка пореклом, никада се није оградила од наслеђа свог деде који је сарађивао с нацистима; штавише, ено је, поносно се слика с црно-црвеним симболима украјинских нациста и тог свог деде, и честита Православној цркви Украјине која уз помоћ власти избацује Украјинску православну цркву из њених вековних храмова зато што су део руског света, од Кијевско-печерске лавре надаље.

И тек ћемо видети како ће проћи тамошњи Мираши Дедеићи, околности су специфичне, али намера је поприлично идентична оној коју су исти инспиратори покушали да спроведу, али нису успели, у Црној Гори. Јер им српски свет представља исту опасност као и руски свет, с тим што Руси поседују и нуклеарно оружје.

Баш тај неуспели покушај у Црној Гори, елем, покренуо је реакцију народа која је, на концу, напокон довела и до коначног слома Мила Ђукановића. Па је зато и победа Јакова Милатовића прослављена уз онолике српске заставе. Које су до Мила Ђукановића биле и црногорске.

Да би се избегло разочарање, не треба сад Милатовића оптерећивати превеликим очекивањима, већ и зато што је Црна Гора – НАТО чланица, а то значи територија сасвим ограниченог суверенитета. Која не сме да ради оно што хоће већ мора да уради оно што јој се каже.

А то даље значи да Јаков Милатовић свој највећи квалитет – чињеницу да није Мило Ђукановић – сме, може и мора да преточи у дело само тиме, довољно је за почетак, што ће малигно Ђукановићево антисрбовање скренути у правцу нормализације односа са Србима, Србијом и сопственим, дакле, српским наслеђем.

Другим речима, да заустави досадашњи процес ненормализације односа у коме је, у кључном моменту одвајања Црне Горе Мила Ђукановића од Србије, функцију надзорног органа вршио Мирослав Лајчак. Врло прецизно: свега 2.095 гласова превагнуло је тада на ону страну. А притом је ОЕБС, у накнадном извештају, открио више од 21.000 гласова који су уочи референдума убачени у бирачки списак, надзорнику Лајчаку то је изгледа промакло.

Тај исти Мирослав Лајчак, ето још једног прилога за тезу да све јесте повезано, сад руководи поступком нормализације односа Србије и Косова кога у то име ослобађају звездице и фусноте. Наравно, није то нормализација него још једна ненормализација, али шта је нормално у том свету у коме ништа није ненормално, и обрнуто.

Добра вест, приметила је оним поводом из канадског Онтарија Марија Захарова, састоји се у томе што ми оном кругу од 100 метара – не припадамо. Говорила је, разуме се, о Русији, а не о себи у множини, али једнако се њене речи односе и на Србију.

Осим ако, нормализујући разноразне односе по мери захтева Мирослава Лајчака, сама не упадне у тај њихов круг од 100 метара…