Иако вероватно није баш све време тога баш сасвим свестан, што га додуше и чини идеално употребљивим, председника Америке Џоа Бајдена поново су кандидовали за ту функцију идеално употребљивог председника Америке.
Па су га у том својству пре неки дан послали у Јужну Кореју да и тамо зазвецка нуклеарним оружјем, и тамо је добио лист папира, пушкицу коју је неопрезно држао у руци пред камерама па је непланирано отуда и доспела до јавности.
А на пушкици фотографија новинарке ”Л.А. тајмса”, њено име и презиме све са изговором – Субрамејнијан, није ни лако изговорити – и питање које ће му она поставити. И поставила га је, наравно, и Бајден је успешно одговорио, и све је деловало јако спонтано када је председник прозвао ту Кортни Субрамејнијан да га нешто пита.
А на снимцима се, уз пушкицу с њеним именом, презименом и питањем у руци, види и да је Бајден имао слушалицу у увету.
Кад је ова брука објављена ”Л.А. тајмс” је саопштио да нису они доставили питање Белој кући унапред да се Бајден припреми, што подразумева да преостаје оно непријатније од та, једина два могућа објашњења. Значи, да је обрнуто: Бела кућа је ”Л.А. тајмсу” унапред доставила питање које жели да ”Л.А. тајмс” постави Бајдену, па је тако и учињено.
Као да медији који се представљају као независни од владе заправо кришом дејствују у сагласју с том владом на спровођењу њених циљева… Што очигледно није демократска тековина, него њена супротност.
И била би то само једна непријатна епизода, која чак није ни вредна труда да се подробније коментарише јер је ситуација у којој су сад ухваћени на гомили ипак безазленија од многих других у којима су хватани, да Такер Карлсон, аутор најгледаније политичке емисије у Америци, није управо отеран и то без објашњења са независне и приватне телевизије којој је доносио и гледаност и профит.
Он је објаснио зашто све то, чему је симбол она пушкица у Бајденовој руци, није нимало безазлено.
”О важним темама, које ће одредити нашу будућност, нема буквално никакве дискусије”, опоменуо је. И, у том смислу тема које ће одредити будућност, на првом месту споменуо рат. Зна се на који рат мисли, то је онај који НАТО води против Русије у Украјини а Такер му се противи.
”Када сте последњи пут чули истинску дебату о томе?”, наставио је. ”Такве дебате нису дозвољене у америчким медијима. Обе политичке партије и њихови донатори постигли су консензус о ономе што је њима у интересу, и активно раде, у дослуху, да угуше било какво преиспитивање тога. Сједињене Државе делују као једнопартијска држава.”
Тако каже Такер Карлсон, и додаје: ”Нико им заиста не верује (…) и зато ово не може да потраје. Они то знају, зато и јесу хистерични и агресивни. Плаше се; зато и одустају од убеђивања, и прибегавају сили.”
Такеру, уосталом, треба веровати. Зна о чему говори јер је то осетио на својој кожи. Америчка тајна служба шпијунирала га је пре две године зато што је тражио интервју од Владимира Путина, сад су га, ево, и отпустили.
Све нас ово доводи и до нашег случаја. Одбор за спољне послове Европског парламента, наиме, усвојио је Нацрт извештаја о Србији овлашћеног известиоца Владимира Билчика.
Ко је њега, дакле Билчика, ко год нам он био, никад ми за њега нисмо гласали, уопште овластио да доноси судове и пресуде о нашој земљи? Питање је, на жалост, само реторичко, одговор знамо сви.
Али баш у томе и лежи сва гадост овог случаја.
Зато што, с поменутим овлашћењем које је добио од узурпатора наших овлашћења, штавише, нашег демократског права да се сами питамо о својој земљи, Билчик не тражи да се и он пита као било ко од нас са држављанством и правом гласа у овој земљи, него би Билчик да се пита само он. То јест, они који су га на ту функцију поставили, укратко, исти они што су ”Л.А. тајмсу” доставили цедуљицу с питањем за Бајдена, и успут отерали Такера Карлсона јер није дао да му се достављају такве цедуљице.
А споменута гадост је и утолико већа што је, у исти мах, тај одбор за спољне и мешање у наше унутрашње послове усвојио и извештај којим се такозвано Косово ”похваљује због својих достигнућа у демократизацији”. Само пар дана након што је успешно одржало изборе без бирача, додуше, Срба, па нема везе.
Али да не дужимо. С поменутим ауторитетом достављача цедуљице Билчик захтева да се у Србији укину и РТ Балкан и Спутњик, што изазива занимљиво питање зашто им толико сметамо, односно, чега се то плаше па би да нас нема. Него да буде само њих и тих њихових цедуљица с питањима и одговорима, док је осталима засад дозвољено само да ућуте.
Иначе, једна српска влада својевремено је усвојила медијску стратегију да се направе беле листе подобних јавних личности које ће у средствима информисања спроводити пропаганду европских вредности ради повећања подршке приступању Србије Европској унији по сваку цену, ту цену иначе плаћамо ми.
Постојање белих листа, разуме се, значило је да постоје и црне листе. И не треба да погађате него само да се сетите кога тад није било нигде у медијима, а неки тадашњи Билчик из Европског парламента у томе није видео никакав проблем.
Али знамо како им је то прошло – није им прошло – те зато сада Билчик и његове колеге саопштавају да су ”забринути због тренда смањења подршке јавности чланству Србије у Европској унији”.
И бележе следећу дијагнозу у саопштењу: ”Ово је резултат дуготрајне анти-ЕУ/проруске политичке реторике која се надалеко шири кроз медије које контролише влада, као и владини званичници.”
Дакле, не треба да ућуте само РТ и Спутњик него и сви са том склоношћу за проруску реторику, значи, оних 80-ак одсто грађана Србије који подржавају Русију.
А још би им боље било да их натерају да тако нешто уопште и не помисле; да ревидирају, као својевремено на Голом отоку. Голи оток је, изгледа, следећа међустаница на путу српских ЕУ интеграција. Треба ли подсећати да је онај немачки посланик Андреас Шокенхоф, кад је у Србију донео списак услова за европске интеграције, од нас тражио и промену свести. Није само вербални, него и мисаони деликт, Џорџ Орвел је то квалификовао као зломисао а сви су нас убеђивали да он то тамо пише о Совјетском Савезу.
И поново су сигурни да ће им медији помоћи да утерају Србе у пожељно стање свести. Па у ту сврху са исте онакве адресе, која се за ову потребу налази у Министарству спољних послова Украјине у Кијеву, и редакцијама у Србији стиже цедуљица, упутство о ”исправној терминологији о руској агресији против Украјине” у којој се поред осталог објашњава и да се сваки Рус има сматрати кривим док им, ваљда, не докаже супротно. И то се дефинише као ”исправан наратив”.
Љиљана Смајловић лепо је приметила да су, од свих који су добили то упутство, само ”Новости” нашле за сходно да обавесте јавност о овом захтеву.
Остали су поступили као ”Л.А. тајмс”. Али исто је било и када је америчка амбасада у Београду на сличан начин тражила од медија у Србији да амбасадора Кајла Скота зову Скат јер то буди мање ружне асоцијације. Медији су и тада прећутали, а они независни као ”Л.А. тајмс” су и поступили по наређењу.
Но, разуме се да у читавом том прегнућу нису медији циљ сами по себи, већ средство за остваривање циља који се састоји у елиминисању зломисли сваког појединца што се дрзне да мисли, на пример, својом главом.
Британски Би-Би-Си, с тим у вези, с одобравањем наравно јер изгледа да и Би-Би-Сију достављају неке цедуљице, извештава о случају чешке учитељице Мартине Беднарове. Она је из једне основне школе у Прагу отпуштена зато што је јавно оспорила онај исправни наратив о Украјини, али ни то није довољно па је сад и кривично гоне. Прети јој шест месеци до три године затвора.
Учитељица Мартина, иначе, настрадала је тако што је њене речи тајно снимио неки ученик који је претходном операцијом (лоботомије) успешно ослобођен свих зломисли. Па је свој снимак пријавио родитељима који су то проследили надлежним органима.
Би-Би-Си још са одобравањем појашњава да чешка влада снажно подржава Украјину, као и шира јавност, али да нови председник Петер Павел, претходно на положају другог по рангу у НАТО команди, ”упозорава да ће толика подршка неминовно бити умањена током времена”. Па би да то спречи, на заједничком задатку са својим некадашњим земљаком Владимиром Билчиком из Словачке.
Тако да дилеме нема. Оствари ли Владимир Билчик своје намере, сви смо ми у опасности да постанемо учитељица Мартина из Прага. Или, још горе, онај ученик што ју је пријавио.
Но, поручује Такер Карлсон као да хоће да умири све слободне људе овог света, ”неће успети. Кад поштени људи изнесу истину (…) они постану моћни. У исто време, лажови који су покушали да их ућуткају дрхте и постају слабији. То је гвоздени закон Универзума. Истина побеђује… Докле год можете да је чујете, има наде.”
Да, чујете нас. Дакле, има наде. У страху су они. И то са добрим разлогом.