Црна хроника

Ниједно дете није тражило да се роди. Свако се дете родило само зато што смо ми тако одлучили. Они су наша одговорност.

Убијена су деца. Убица је дете. И један млади човек, ни 48 сати после трагедије у Основној школи "Владислав Рибникар" на Врачару. Још једно масовно убиство, околина Младеновца. Смрт је на све стране.

Србија је у жалости. И у шоку. Шта нам се то догађа?

Као да се налазимо у грађанском рату са собом у коме, баш зато што га водимо сами са собом, и не може да буде победника. Победа може да буде само да тај грађански рат са сопственим животима, који се окончава оваквом смрћу на све стране – престане.

А то може да се догоди само ако успемо да схватимо како смо уопште доспели у ово стање перманентне црне хронике.

Наиме, зашто сада има онога што није било никад раније у нашем колективном искуству? Одговор се можда крије у самом питању. Негде смо, изгледа, скренули погрешно на путу из прошлости у светлију будућност.

Проблем је, наравно, већ и то што ћемо се, чак и хладне главе а камоли сад, тешко усагласити где смо то погрешно скренули, или се чак налазимо на потпуно погрешном путу, или је то у ствари ћорсокак а на његовом крају литица…

Па ипак, кад се сав овај ужас оголи, није могуће избећи неспоран закључак, ма колико се баналним чинио док се о њему мало подробније не размисли, да у корену свега стоји мањак, а не вишак љубави. У најширем значењу те речи које укључује и пажњу, и доброту, и солидарност и остале племените појмове и осећања који се у данашњем свету чине тотално превазиђеним.

Нису убице постале убице зато што су доживели вишак, него мањак љубави.

Наша је дужност – ето још једне важне, лепе и превазиђене речи, сад сви само имамо нека права – наша је дакле дужност према нашој деци, а сви смо ми нечија деца и ниједан родитељ не сме више да оплакује децу због оваквих повода, те зато морамо, дужни смо им, то је наша једина и најсветија обавеза, да из оног, наоко тривијалног закључка о мањку а не вишку љубави, извучемо врло конкретне поуке о животима које живимо како бисмо децу заштитили.

Можда тиме, ако извучемо поуке, нешто и можемо да постигнемо. У супротном сигурно нећемо постићи ништа.

Родитељи: деци је само потребно да их волимо. Да их загрлимо и да их чујемо. Иако су мали, њихови проблеми њима нису мали. И неће постати мањи ако их не слушамо. Можда, да је неко на време слушао оно дете, убицу, оно то не би постало.

Уместо тога је то дете било одлично и паметно и ишло на многе активности и сигурно су због тога могли да се похвале. Али нису деца ту да би нас чинила поносним него су ту да бисмо их ми волели; није њихов задатак да остварују наше амбиције него је наш задатак да децу пустимо да буду деца. Пошто смо их већ донели на овај свет зато што смо ми то хтели, а не они.

Уосталом: нису без разлога Кинези још пре пар година донели регулативу ”двоструког смањења” чији је циљ да се деца растерете ваннаставних активност а родитељи финансијских издатака, како би се ублажио притисак и на децу и на родитеље.

Хајде зато да учимо децу да буду добри другари а не да се исцрпљујемо измишљањем термина као што је вршњачко насиље, као да термин може да реши неки проблем. Научимо их да помажу једни другима, да једни према другима буду добри а не сурови, забога, није човек човеку вук. А камоли они човечуљци којима је природни нагон само да се смеју, сви смо криви ако престану да се смеју.

Кад смо код тога: а зашто и ми, одрасли, не бисмо пропустили понеку прилику да се нервозно наљутимо на онога ко нам се тако намести? Уместо псовке, на пример, осмех. Па ће тај који је добио осмех уместо псовке то можда продужити даље, и замислите да то постане заразно. Уосталом, сваки је дан састављен од неких малих тренутака, и сав живот је тако саткан, и који тачно разлог постоји да у њега не убацујемо честице нечег доброг и лепог уместо лошег.

Неће због тога свет постати тежи за нашу децу, може само да буде обрнуто. Има таквих ствари које можемо да урадимо, ништа не коштају а могу да помогну, и немамо право да макар не покушамо. Дужни смо то свој деци.

Има, наравно, и превише онога што сами не можемо. Али може држава ако држава служи нашим потребама. Није овде реч о политици него о ономе што је нормално.

Ево једног доброг примера који је, наравно, остао непримећен. У Русији су одлучили, сетили су се, да пораде на подизању стандарда и друштвеног статуса учитеља и наставника, уз образложење, подсећање, да је реч о особама које подижу и васпитавају нашу децу. Колико је то важан позив, заправо, нема много важнијих.

И заиста, кад се само мало размисли, зар је нормално да ти учитељи и наставници, који нам васпитавају децу, имају по неколико пута мање плате од, рецимо, неких менаџера који служе само својим корпорацијама, као да је корпоративно добро важније од државног, то јест, општег.

Нема новца за то? А зашто га нема? И – за шта га има? Или не да ММФ? Утолико горе по ММФ.

И из Кине још један згодан пример. Нису само строго ограничили број сати дозвољених за играње видео-игара, него су и забранили видео-игре у којима играчи могу да бирају да ли ће бити добри или зли ликови. Није свеједно, и таква врста изједначавања добра и зла сматра се недопустивом. Образлажу: и видео-игре морају да промовишу "праве вредности". Једна од забрана односи се и на промоцију онога што се и код нас некада с презиром сматрало среброљубљем а сада су то неке успешне особе на које се и наша деца угледају.

С тим вези, у Кини забрањују и селебритије који међу кинеском децом и омладином шире ”нездраве вредности”. Остале би празне све оне фарме у којима обитавају наше ријалити звезде.

Зашто да не буде забрањено оно што је лоше. И детету је забрањено оно што је за њега лоше – за његово добро. У таквом смо тренутку, у црној хроници, и зато ово није ограничавање слободе него заустављање анархије.

И тако даље, могло би о свему овоме да се распреда унедоглед, поента је у томе да нешто морамо да предузмемо јер нас је непредузимање и довело у сву ову црну хронику.

Последњи је час да се позабавимо својом моралном и менталном хигијеном. Да више не буде онога чега није ни било пре него што смо тамо негде скренули погрешно. Морамо да се вратимо на прави пут.

У супротном нам прети будућност наше деце која у школи неће да стрепе због контролног из математике, него да ли ће из ње изаћи жива.

Да ли је то будућност коју желимо?