Каменовање патријарха

Ако смо се пре неки дан и запитали да ли су дојаве о бомбама у школама биле организоване или спонтане – 78 основних, 37 средњих и неколицина музичких школа у Београду, потом то исто и у Новом Саду и Сомбору – одговор смо добили овог петка кад је дојављено да су такве бомбе подметнуте и у болницама и Зоолошком врту у Београду, на факултетима у Новом Саду, тржним центрима…

Биће да иза свега тога, ипак, не стоји неки ученик који је само хтео да избегне контролни.

А то значи да све ово дојављивање, заправо, чим није стихијски спонтано, јесте организовано. Што надаље подразумева и да мора да постоји организатор. Који има своје мотиве да овако нешто уради, и циљеве које жели да оствари.

Што се непосредног циља тиче, видљив је по ефектима који се производе; укратко, ненормализација свакодневног живота, уз растезање државних ресурса надлежних да провере има ли бомби, срећом, нема их, али, ко би се усудио да не провери… Речју, дестабилизација нашег друштва и државе.

При чему су ови подмукли напади дојавама на најрањивије, на децу и на болесне, утолико гнуснији што се догађају након трагедије у "Рибникару" на Врачару. Зашто дојава није било задуго пре, него, одједном, након масакра? Зато што је организатору тих дојава масакр, заправо, добро дошао да појача ефекте свог бестидног, деструктивног деловања.

Наравно да и то говори о његовом карактеру, и то нипошто не смемо да изгубимо из вида. Суочени смо са изузетно поквареним људима.

Али ко је тај непријатељ наше државе и друштва? Који употребљава, значи, злоупотребљава, и децу и болесне и све наше емоције да би остварио своје циљеве…

То уопште није тешко докучити, само се треба сетити да су те дојаве о бомбама, као метод деловања против нас, почеле да се користе пре нешто више од годину дана. Најпре да би се спречили авионски летови на релацији Београд-Москва и назад, а онда су, као и сад, на ред дошле и школе и болнице. Да нас казне што летове ипак нисмо обуставили као што је од нас онако лепо затражено.

Председник Србије Александар Вучић, иначе, тада је изненађујуће отворено рекао да "то раде обавештајне службе две земље. Једна је земља из Европске уније, а друга је Украјина". Иако је данас веома популарно да се Вучићу потпуно не верује или потпуно верује – као да ништа између не постоји па утолико горе по све који не припадају ни једном од тих зараћених табора – ову је његову тврдњу било освежавајуће једноставно ставити на тест истине и без располагања било каквим обавештајним подацима.

Ствар је у томе што сами себи то нисмо имали разлога да радимо, Руси још мање из разлога који су евидентни, што ће рећи да преостаје само трећа страна, то јест, интерес Запада и они са задатком да га спроведу у дело.

Другим речима: то са бомбама није пријатељски, него непријатељски чин. Не бацају на нас те дојаве о бомбама пријатељи, него непријатељи. Непријатељи су они који би да нам распарчају државу, за разлику од пријатеља који нам помажу да је сачувамо. Знамо и ко су једни и ко су други, уосталом, није то ни тешко разазнати.

Исто се односи и на њихове домаће сараднике.

И управо ту сад долази до интересантних синхроницитета који нас и уверавају да смо нападнути специјалним ратом. Кога најпре морамо да постанемо свесни да се води да бисмо уопште имали шансу да се од њега одбранимо.

Наиме, исти они који траже да Србија уведе санкције Русији – подношена је у том смислу чак и резолуција у Скупштини – што их у симболичком смислу чини политичким крилом оних дојављивача о бомбама у школама и болницама, сада се истичу и нападима на патријарха српског Порфирија због тобожње мизогиније.

Из тих истих кругова, иначе, својевремено је подршка пружена и каменовању патријарха Павла које је било проглашено за уметничку инсталацију. Па су у одбрану те промоције насиља били потезани и аргументи о секуларној држави; као да би било какве наше државе уопште и било, да није било те цркве да око себе окупи народ кад ничега другог није било да га окупи.

А сада се, у погледу насиља против наше цркве, иде и корак даље за оним уметничким каменицама, хорским псовањем и јавним говором мржње против патријарха Порфирија. Што је најгоре, сви ти добри, лоши, зли или само глупи, што би да се нарочито истакну својом мржњом јер се ваљда тако стиче популарност у том друштву, нису чак ни духовити. Па је читав перформанс утолико отужнији, на трагу уметничког значаја оне инсталације с патријархом и камењем, иста је то врста довитљивости.

Уосталом, да иза свега сад заиста стоји покварена намера, а не искрено негодовање због речи патријарха Порфирија и брига за жене, показује већ и то што нико од оних што негодују и брину, макар интелектуалног поштења ради, ни споменуо није да су "наше мајке и жене и сестре светиња", што је патријарх такође рекао.

Или пак о покварености тих намера понајбоље говори оно подметање кукавичјег јајета у виду саме те лажне вести да је патријарх говорио лоше о свим женама, а не о једној конкретној особи на (пара)политичкој функцији која се игром случаја идентификује као жена. Није патријарх Порфирије њој замерио због тога што је жена, него због онога што ради.

Док се патријарху Павлу чак ни на нечему таквом није могло замерити. Па су га свеједно каменовали.

И све је то потпуно логично. Зато што су оба српска патријарха, као и сваки други патријарх српски, баш зато што су то што јесу, згрешили на исти начин. Тиме што су рекли једино што и могу да кажу: Косово је срце Србије.

Патријарх Павле јавно је гласао за Устав Србије у који је то уписано, патријарх Порфирије потврдио је то још једном овог петка са свим архијерејима Српске православне цркве, рекавши да не долази у обзир ни посредно ни непосредно признање независности наше јужне покрајине.

Наравно да то никако не може да одговара онима који би да нас приморају на супротно. Тим пре ако оваквим својим ставом патријарх и архијереји чине и сасвим немогућом било какву другачију одлуку државног врха. Ако пак још и заједно раде на истом задатку, све је још и теже.

Па стога и цркву и државу и пре свега народ у таквом ставу треба поколебати, то јест, дестабилизовати.

Цркву – вербалним каменовањем патријарха. А друштво и државу сејањем страха и конфузије оним бацањима дојава о бомби и, истовремено, константним подизањем тензија. Откуд, на пример, одједном оно јавно префарбавање мурала Ратку Младићу? Или Дражи Михајловићу, такође баш ових дана, не би ли се подгрејала и та српска подела кад само слога Србина спашава? Или захтеви да се забрани концерт Баје Малог Книнџе, али не због атака на чуло слуха, најзад, о укусима не вреди расправљати, него због неприхватљиве политичке позадине његовог уметничког имена.

На страну сад та потреба овог света, тог споменутог политичког крила оних достављача дојава о бомбама по школама и болницама, да свој демократски капацитет изразе забранама, него, као да неко намерно покушава да испровоцира реакцију друге стране. Што може да нас уведе у спиралу насиља са раскошним разорним потенцијалом.

Такав modus operandi већ је виђен, ко зна када ће се Сирија и Либија опоравити од тога што нису на време препознале шта им се спрема, и ко им то спрема.

А сада се већ отворено објављује и да "постоји план" за наставак протеста против насиља у чијем су првом реду, однекуд, управо они који предњаче у нападима на патријарха српског и провокативно, јавно и то баш сада, уништавају мурал Ратку Младићу.

Тајминг их одаје. Можда је и сувишно нагласити, али свеједно: Ово може да обрадује само наше непријатеље. И оне који им служе.

Уосталом, поједине у том друштву америчке дипломате денунцирале су својевремено у депешама које је потом разоткрио "Викиликс" – одавали су им детаље Акционог плана Владе Србије против самопроглашене независности Косова, који је тада имао статус државне тајне – други су на седници Владе Србије гласали да се прихвати она британска резолуција о геноциду у Сребреници, трећи су подносили иницијативу да то буде усвојено и у Скупштини Србије.

Знамо у чијем је све то било интересу. Никаквог доказа немамо за сумњу да истом интересу служе и сада.