Србија против насиља

Једва да је нешто пажње привукла "Политикина" вест, пука забелешка заправо, да самосталном народном посланику Александру Јерковићу, изабраном на листи коалиције НАДА, у суботу у Ташмајданском парку на протесту "Србија против насиља" није било дозвољено да се "обрати присутнима и говори о страдању Срба на Косову и Метохији".

Није за ову прилику од нарочитог значаја да ли је и шта тачно посланик желео да каже, колико је важна сама та околност да се о поменутом страдању Срба на Косову и Метохији на београдском протесту против насиља у Србији збиља не говори ништа.

Замислимо, само, како би одјекнула – у свим регионалним и западним медијима који о протесту извештавају с упадљивом количином искреног ентузијазма, као да нам желе нешто боље од онога што су нам одувек желели када су Србију оптуживали за све насиље на овим просторима – како би дакле одјекнула порука оноликог броја окупљених грађана да нису забринути само због састава РЕМ-а, двеју националних фреквенција и садржине ТВ програма, него да истовремено брину и због страдања својих суграђана на Косову и Метохији.

Тим пре што то страдање вероватно није мање од страдања каквом су изложени Београђани кад на телевизији виде нешто што им није по истанчаном укусу; призори маскираних албанских специјалаца са исуканим оружјем и оклопним возилима под прозором дечје собе у Зубином Потоку, наиме, макар су подједнако потресни.

Никакве примедбе због насиља над Србима на Косову и Метохији, међутим, нема на списку жалби протеста "Србија против насиља". За то насиље та Србија није надлежна.

Што нас води и до врло важног питања: Ко је формулисао тај списак жалби и захтева? То јест, ко су организатори протеста? Будући да су управо они и формулисали те захтеве, обезбедили неопходну инфраструктуру, озвучење и сва пропратна техничка помагала, осмислили читав сценарио у виду блокаде "Газеле", људског прстена око РТС-а, цвета у руци… Јер све ово није производ било какве стихије, или изјашњавања незадовољних грађана које је потом преточено у списак њихових захтева, већ нечије организације. Која, истичући једне захтеве и изостављајући неке друге, каналише очигледно незадовољство великог броја грађана у складу са својим потребама.

При чему, наравно, то циљано каналисање незадовољства има више шанси за успех у мери у којој је количина незадовољства пропорционална његовој оправданости. Другим речима, све грешке тако долазе на наплату.

И питање је само ко ће наплатити рачун. Незадовољни грађани који исказују своје оправдано незадовољство поводом бројних нагомиланих проблема, или онај који се већ показао као довољно способан, и оперативан, да то њихово незадовољство многим проблемима стави у службу својих захтева које је прогласио за њихове? Па је насиље на телевизији тако и постало већи проблем од насиља на Косову и Метохији које изгледа није никакав проблем, јер га нема на списку захтева Србије против насиља.

Или то, можда, Косово и Метохија није Србија?

Овако селективне скупове против насиља, елем, организује група "прозападних опозиционих политичких партија", како је то лепо рекла репортерка њиховог медијског јавног сервиса, то јест, да их не набрајамо, оне опозиционе партије које су с влашћу хтеле да преговарају само уз присуство посредника из Европског парламента. Па су их онда друге опозиционе партије, које нису прозападне, с пуним правом критиковале јер призивају страно мешање у наша унутрашња политичка питања; што по природи ствари не може да буде добро за нас зато што ти странци нису ни задужени за наше него за њихово добро.

Представници ових прозападних партија пре неки дан су били у америчкој амбасади на састанку са амбасадором Кристофером Хилом и сенатором Крисом Марфијем. Ни за њих двојицу Косово и Метохија није Србија па, следствено, ни насиље на Косову и Метохији не сме да буде проблем Србије. А кад смо код тога, вреди подсетити и да је амбасадор Хил у Рамбујеу 1999. тражио да НАТО преузме контролу над српским медијима с националном покривеношћу, те је потом у то име и бомбардован РТС, а и сада се против насиља у ужој Србији боре тако што траже контролу над њеним медијским простором и националним фреквенцијама.

Све ово, разуме се, не мења чињеницу да је незадовољство и те како нагомилано. Макар у једном делу овдашњег грађанства, то јест, бирачког тела. А рекло би се да, посредно, ту непријатну оцену своје владавине признаје и председник државе Александар Вучић, који уочљиво настоји да о окупљеним грађанима не говори на начин на који говори о организаторима тих њихових окупљања.

У том погледу поставља се питање колики је тај незадовољни део бирачког тела у односу на укупно бирачко тело. Зато што евентуално наметање воље бучне мањине тихој већини, свакако, не би представљало демократску тековину. А то ваљда нико не жели, зар не?

Председник Новог ДСС-а Милош Јовановић предложио је опробан колико и ефикасан рецепт за излазак из експлозивног стања оволике нагомилане напетости. То су избори, као вентил за попуштање друштвеног притиска и егзактан начин да се пребројимо и сходно томе видимо који је заправо списак наших захтева.

Не, одговорио је Милошу Јовановићу Павле Грбовић из Покрета слободних грађана после оног састанка у америчкој амбасади. Захтеви протеста, каже, па тек онда избори.

Штавише, поручују организатори Србије против насиља, нема ни разговора с Вучићем док не буду испуњени сви њихови захтеви. Не треба ни образлагати колико је овакав став опасан. И каквом би сценарију могао да води, уосталом, то смо већ имали прилике да видимо кроз сопствено невесело искуство. Због чијих је разорних последица Србија и угледала спасиоце у онима које је као штеточине отерала 5. октобра.

Тада се није веровало Слободану Милошевићу који је упозоравао да не нападају Србију због Милошевића него Милошевића због Србије, Вучић сад тврди да није он мета него је мета Србија, те да је од "наших сестринских служби са Истока" добио упозорење да су "ово покушаји обојене револуције".

С тим у вези, засигурно није безначајно приметити и да је директор српске Безбедносно-информативне агенције Александар Вулин прошле недеље у Москви учестовао на безбедносном скупу чији су учесници били и водећи безбедњаци Русије и Кине. Потребна је само елементарна (гео)политичка писменост да би се разумело коме оваква, и то демонстративно јавна, сарадња Србије са Русијом и Кином никако не може да буде по вољи.

Један од захтева организатора Србије против насиља је из неког разлога и смена Александра Вулина, коју је иначе затражио и Европски парламент у оној резолуцији донетој пре трагедија у "Владиславу Рибникару" и Младеновцу. А Радомир Лазовић, један од челника ових протеста организованих захваљујући тим трагедијама, у загребачком "Јутарњем листу" стоји над насловом интервјуа: "Србија је спремна да се ослободи Вучића и Русије".

Можда и јесте, али, то нас враћа на споменуто решење у виду избора као најбољој методи да утврдимо за шта је то Србија спремна. Најзад, и сам Вучић то јавно нуди, и то под условима на које су прошли пут већ пристале и оне опозиционе странке које су с њим хтеле да разговарају само уз посредовање странаца.

Коме, онда, може да смета овакав, релативно елегантан излаз из кризе која је очигледна колико и опасна, а најопаснија по оне који су и најизложенији насиљу, а то су Срби преостали на Косову и Метохији? Управо онима који тај елегантни излаз кризе не желе, што само може да значи да желе кризу и њено продубљивање.

Прошлог петка је "Нова" изнебуха објавила интервју са Иваном Маровићем, једним од лидера покрета "Отпор", који отворено говори да протести против насиља "нису потпуно спонтани" и дели практичне савете за њихово спровођење. Кад смо код "Отпора", вреди подсетити да је "Вашингтон пост" још 11. децембра 2000. писао да су "активности ЦИА (биле присутне) на рубовима кампање" те да су, цитирамо, "консултанти финансирани из САД играли кључну улогу иза сцене у буквално сваком сегменту антимилошевићевске кампање". И поврх тога је, наставак цитата, "свака реч" у склопу те кампање била разматрана с поменутим консултантима.

Тада то нисмо знали, сад знамо.

Иван Маровић је сада извршни директор Међународног центра за ненасилни конфликт из Вашингтона. Председник тог центра Харди Мериман је виши сарадник Атлантског савета кога финансирају НАТО, читав амерички војно-индустријски комплекс и Национална задужбина за демократију која, речима њених оснивача, ради јавно оно што је ЦИА радила тајно. Док је оснивач Међународног центра за ненасилни конфликт из Вашингтона, сад покојни Питер Ејкерман, био поред осталог и у Глобалном саветодавном одбору "Ајрекса" међу чијим је званичним спонзорима и обавештајна служба америчког Стејт департмента, Биро за обавештајне послове и истраживања. "Водећу улогу имали су Стејт департмент и УСАИД", открио је ономад "Вашингтон пост" о позадини 5. октобра које ни 4. ни 5. октобра нисмо били свесни.

Док је обојена револуција у Грузији 2003. године, која им је донела Михаила Сакашвилија, остала упамћена као револуција ружа. И тамо су том приликом носили по цвет у руци, знамо како је потом Грузија прошла са Сакашвилијем.

Кажу да паметан учи на туђим грешкама, будала на сопственим, али, како се назива онај који ништа не научи ни из сопствених грешака? Надајмо се да то нећемо сазнати на личном примеру. И уложимо своје напоре да своје суграђане с Косова и Метохије заштитимо од насиља. И они имају децу.

А ми најпре морамо да имамо државу, и да је сачувамо, да бисмо могли да је уредимо. По мери својих а не туђих потреба.