Српска те зове, или: Ко се (није) одазвао

Напад Ирана на Израел, и потоњи одговор Израела Ирану, осим што су успоставили радикално нов однос снага на Блиском истоку пружили су и драгоцену информацију Србији. Зато што Србија и Иран, свако на свој начин, имају заједничког непријатеља, наравно, Америку.

Дакле, шта се то догодило? Америка је свом највећем непријатељу – Ирану – дозволила да нападне њеног највећег пријатеља, Израел. И онда је поврх тога Израелу забранила да одговори Ирану на иоле озбиљнији начин, па се одговор за сада свео само на пар дронова који су једини ефекат произвели насловима у медијима.

Видећемо још како ће се ова ситуација развијати – потенцијал за ескалацију је раскошан колико и застрашујући – али, шта год да уследи, сигурно је једно: није Америка почела мање да воли Израел, и да воли Иран, па јепоступила тако што није поступила у виду моменталног и разорног удара на Иран кад се овај већ усудио да удари на Израел.

Нити је Америка постала мање крволочна него што је била. А није ни престала да жели да буде хегемон на Блиском истоку, уосталом, као и у читавом свету.

Него је на онакву реакцију без преседана – у виду њеног фактичког изостанка – Америка била принуђена из простог разлога што нема вољу, а то значи, снагу и могућност за још један рат. Док заузврат наспрам себе има одлучног, решеног противника. Тако да је своју трајну жељу да Иран буде поражен свела на своју преосталу могућност да измоли Иран да на Израел не удари прејако, па да Америка онда буде приморана да уђе у рат који неће зато што зна да не може да га води а још мање да га добије.

Какве ће закључке из овако успостављеног стања ствари на Блиском истоку тамо извући сви који су досад веровали да је Израел недодирљив баш зато што је иза њега Америка? Да би се испоставило да је доживела озбиљан стратешки пораз чим се суочила са својом жртвом која је одлучила да то не буде. О тим закључцима ћемо, што се Блиског истока тиче, бити обавештени тек кад се и сви преостали амерички савезници усуде да поразмисле колико им се исплати да то буду на своју штету кад Америка ни свог највећег савезника није могла, смела и хтела да сачува од ударца какав до јуче није могао ни да се замисли. Уосталом, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати већ су са Ираном у БРИКС-у…

Али за нас, овде, на Западном Балкану, важнији је закључак који ћемо ми извући из овог случаја. Закључак је, уосталом, сасвим јасан: Америка не може све што хоће чак и кад мора. А то што иначе хоће а не може и дефинитивно неће кад се суочи са оним ко хоће да се томе супротстави скроз до мере до које је то неопходно.

Па је у том смислу ово значајна иранска лекција и за Србе с обе стране Дрине да одговоре на истоветан начин. Разуме се: не у облику дронова и ракета него с једнаком решеношћу да се бранимо од оне врсте напада којој смо ми изложени. Тако да им напад на нас постане неисплатив као и освета Ирану, која је баш због тога и изостала.

Реч-две о нападу коме смо изложени, тек да би се утврдило да је то објективна чињеница а не параноја или теорија завере.

Увлачење такозваног Косова у Савет Европе. Укидање динара на Косову и Метохији. Убацивање обавезе о дефакто признању самопроглашеног Косова у Преговарачки оквир Европске уније и Србије, чиме то постаје и формални услов даљих српских  евроинтеграција. Демонстративно допремање тешке НАТО артиљерије на Космет и у Босну и Херцеговину. Узурпатор Кристијан Шмит који у Босни и Херцеговини почиње да (зло)употребљава бонска овлашћења високог представника. Најзад, резолуција о Сребреници у Уједињеним нацијама која их и нарочито одаје јер нема ни непосредног повода нити било какве округле годишњице да се сад, уз све што се догађа у свету, на то одједном обрати пажња…

А све ово истовремено, све уперено против Срба, и све то форсирају исти Американци. Да, нажалост, овај синхронизовани напад на све српске државне и националне интересе јесте чињеница.

Најзад, управо је у ту сврху, и то управо сада, у процедуру у америчком Сенату и ушао закон циничног назива о демократији и просперитету Западног Балкана.

Његов кључни део налази се у Одељку 3, под тачком 7, где се (поред осталог) исказује подршка хитном уласку у НАТО оних држава Западног Балкана које тамо већ нису а желе да буду и за то су квалификоване. Таквом опису тренутно не одговара нико; једни јер то не желе, други зато што нису квалификовани пошто не спадају у категорију државе. И у једном и у другом случају проблем је српски фактор – у Босни и Херцеговини због противљења Републике Српске даљим НАТО интеграцијама, у случају самозваног Косова због околности да га Србија упорно не препознаје као независну државу. Па се зато, узгред буди речено, у Одељку 11, члан 4 овог закона, експлицитно и захтева формално узајамно признање Србије и њене јужне покрајине.

У сваком случају, како је њихова потреба за свим нашим уласком у НАТО онако хитна да је то уписано и у закон, ето и откуд баш сад све побројане акције које воде истом том циљу: од ”Косова” у Преговарачком оквиру и Савету Европе до Сребренице у Уједињеним нацијама. И биће их и још на разноразне хибридне начине, јер се истим овим законом о америчком просперитету на Западном Балкану одвајају и средства за деловање оних невладиних организација на које би се односио закон о страним агентима кад би га Србија имала, као и независних медија који имају сличну функцију…

Укратко, њихова хитна потреба за проширење НАТО-а на читав преостали простор Балкана значи и њихову хитну потребу за коначним обрачуном са српским фактором који томе представља препреку. И сви који то покушавају да оспоре, или да нам пажњу скрену на неке друге проблеме којих увек има довољно, раде у корист нападача јер, слабљењем свести да смо нападнути, одакле смо заправо нападнути и да нам је то тренутно најургентнији проблем, слабе и нашу способност да се од тога одбранимо. Сада је време да се бранимо, после ће бити времена да се свађамо.

Управо зато је и важна лекција оног иранског одговора истом нападачу у одговарајућој форми одлучности да му се одговори тако да му више не падне на памет да нападне као што би волео.

Срећом, нама сад за то нису потребни дронови и ракете него проста одлука да се бранимо уместо да се предамо, и јединство у тој одбрани.

Зато је и било важно што су се у Бањалуци, на скупу ”Српска те зове”, окупили државни врхови Српске и Србије. И што ће се заједно са врхом наше цркве ускоро сабрати на Васкршњем сабору. А једнако је важно, због унутрашње стабилности и снаге нашег одговора, и то што у јасном противљењу њиховом нападу на нас не учествује само власт него и опозиција. То јест, њен државотворни део.

Што се осталих делова опозиције тиче, ако им је власт изговор да не стану уз државу и народ кад су нападнути, онда је то и најпоузданији знак да их држава и народ не интересују, него власт. А то је истовремено и знак да не раде за ову државу и народ него, свесно или не, за неку туђу власт. Што ће рећи и да није чудо кад једни другима пружају подршку они из Србије који су тражили да Сребреница буде проглашена за геноцид, и они Срби из Босне и Херцеговине који су гласали да Косово независно од Србије уђе у Савет Европе.

Најзад, док смо још код тога, постоји и један сасвим једноставан начин да утврдимо да ли је све ово напад на народ и државу, или на власт. То је, наиме, питање: да ли би сви ти напади престали када би Србија и Република Српска имали другачију власт? Одговор је, као што је познато, не, о чему сведочи и континуитет њиховог деловања од Слободана Милошевића, преко Зорана Ђинђића, Војислава Коштунице и Бориса Тадића, ево, до Александра Вучића. Сви су они били различити и међусобно супротстављени, а све време наши противници раде исто ово што сад хоће још и да убрзају.

Њихова моћ да нам то учине против наше воље, међутим, постала је изузетно скучена. Поготово кад наиђу на одговор какав им је пружио Иран, мерено одлучношћу тог одговора а не бројем испаљених дронова и ракета. Исту методу одвраћања даље агресије, сад кад су видели шта треба да раде, морају да примене и Срби с обе стране Дрине јер су сви и нападнути без обзира на своја политичка расположења.

И нека додатно охрабрење у том погледу буде и то што Иран зна исто што и ми: да је Косово Србија и да се у Сребреници није догодио геноцид. На нама је да заједнички не дозволимо да нас убеде у супротно. А онда ће већ доћи и моменат кад ће морати да престану да нас убеђују. Јер ће, као и у случају Ирана, и сами себи престати да буду убедљиви…