Љуби, љуби Србина, или: Мисија амбасадора Хила

Зашто текст о (наводном) српском наоружавању Украјине треба читати отпозади, и какве то везе има са европским фудбалским првенством
Љуби, љуби Србина, или: Мисија амбасадора Хила© РТ Балкан

Када су, у септембру прошле године, навијачи Румуније скандирали да је Косово – Србија, фудбалска утакмица Румуније и такозваног Косова морала је да буде прекинута. Играчи су изведени са терена а прекид је потрајао чак 45 минута, као читаво полувреме. На крају је Румунија победила 2:0, али је заузврат због слогана о Косову у Србији – баш као што и пише у важећој Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација – УЕФА казнила Румуне једном утакмицом без навијача и поврх тога новчано с 52.000 евра.

На утакмици Албаније и Хрватске на европском првенству у Немачкој навијачи две репрезентације сложно су запевали, можда, љуби, љуби, Србина, па утакмица није била прекинута.

Али да се не заваравамо. Нормално, ако је то нормално, да они нису викали љуби Србина, него уби(ј) Србина. Но свеједно утакмица није прекинута.

Заједничко убисрбовање наших албанских и хрватских комшија, од кога се орио читав стадион у Хамбургу, на делу је показало да Јасеновац или, на пример, Клечка нису били случајни инциденти него искази, такорећи, тисућљетних тежњи. Те су зато Срби с Косова и Метохије и доживели судбину Срба из некадашње Републике Српске Крајине. Нема за Србе места изузев у Јасеновцу или Клечки, што нам је сад потврђено и на фудбалском првенству.

Убиј Србина значи да је за њих смрт пожељно стање Србина. Укључујући и другосрбијанце који овим поводом углавном нису нашли за сходно да се принципијелно огласе, на пример, негодовањем због позива на масовно убијање Срба, поново. Него се скандализују што на њихово убиј Србина не узвраћамо радосним мирдита, што ће рећи да политички коректан принцип представља толеранција за убијање Срба, не и за саме Србе.

Узгред, за злочин у Клечки, баш као и за етничко чишћење Срба из Крајине и са Косова и Метохије, нико није одговарао; нема злочина, нема ни казне, а етничко чишћење није злочин када су му жртве Срби. Те је зато нормално – у мери у којој је нормално убити Србина – што је за тај јавни позив на масовно убиство кажњен само Фудбалски савез Албаније с 25.000 евра због "преношења провокативних порука неприкладних за спортски догађај".

Стварно?! Румунима прекид утакмице, празан стадион и 52.000 евра због "Косово – Србија" што пише и у важећем документу Уједињених нација, а за убиј Србина само 25.000 евра. Отприлике, као да су у кафани платили музици за омиљену песму.

И још једно вредно запажање поводом овог случаја. Срби су били једини учесници Европског првенства у фудбалу који су били мете оваквог говора мржње. Само је нама то намењено. И Европа није на то реаговала макар колико елементарна цивилизованост налаже. Ћутање је одобравање. Убисрбовање је оно што нам сви заједно желе сви они који су нам то заједно желели и, рецимо, 1941.

Имајући то у виду, нарочито се скандалозном чини недавна тврдња лондонског "Фајненшел тајмса" да Србија прећутно дозвољава извоз своје муниције у Украјину да је употребе за убијање Руса. Да подсетимо: то је оно што је иста та уједињена Европа, само с изузетком Срба, радила и поменуте '41. до '45.

Индикативан детаљ пак састоји се у томе што је овај текст о српској издаји Руса објављен 22. јуна, да, баш на годишњицу почетка Операције Барбароса, кад су Руси, разумљиво, нарочито осетљиви на вести о онима који их и сад убијају или им у томе помажу. Можда се овакав тајминг Енглезима само омакао…

Елем, тврде они да је Србија преко трећих страна Украјини извезла муниције чак у вредности од око 800 милиона евра, те да, штавише, "дискретно повећава продају муниције Западу, која на крају завршава као подршка одбрани Украјине".

Овакве текстове, међутим, треба читати до краја. Још боље, од краја. Јер тамо, пред крај, пише да заправо не постоји ништа што потврђује оно што се тврди у наслову и читавом остатку текста – нити има званичних података о српској продаји муниције за Украјину, нити има, што је много значајније, било каквих трагова овакве српске активности. А нису, наводи се експлицитно, забележени икакви докази о системском српском доприносу у овом смислу. Муниција у вредности од 800 милиона евра морала би да остави бар неког трага.

Одакле, уопште, та бројка? "Фајненшел тајмс" само каже да је реч о "проценама које су подељене" с тим листом; такве процене, као што је ваљда јасно, спадају у домен обавештајних служби. Којима у опису посла није информисање него дезинформисање противника, то јест употреба информација и дезинформација за постизање жељених циљева.

Другим речима: зашто би, и то без било каквог видљивог повода, западни обавештајци сад раскринкавали Србију ако ради оно што јој је речено против Русије иза њених леђа?

И то недуго након што је окончана – чини се, веома успешно – вишедневна посета Русији званичне српске делегације на чијем је челу био потпредседник владе задужен за питања безбедности Александар Вулин. Који се тамо састао са, практично, свим битним званичницима из своје сфере интересовања и са представницима руске војне индустрије приде.

Одговор на овај принудни парадокс могао би да се налази у самом тексту "Фајненшел тајмса", који пише и да "Европа и САД годинама раде на дистанцирању Вучића од Путина", те да је амерички амбасадор Кристофер Хил "кључни играч" и да је, штавише, "његова једина агенда да удаљи Београд од Москве".

Да ли је то – сејање смутње и стварање раздора између Београда и Москве – прави циљ овог текста из "Фајненшел тајмса"? Па је баш зато без повода објављен баш тог, осетљивог, 22. јуна…

При чему, на жалост, нема сумње да се српска муниција спорадично заиста користи за нападе на Русију. Један такав случај, подсећамо, забележен је за српски Дан државности. Руси су тада у томе препознали (цинични) енглески рукопис.

У сваком случају, једно је ако српска муниција заврши тамо где не сме зато што не можемо да спречимо да тамо заврши, а нешто сасвим друго ако тамо завршава зато што смо и сами у томе саучествовали иако нисмо ни '41, а ни за Видовдан '43. кад је започела Стаљинградска битка.

Ако је сад ишта другачије него што је било тада, ако сада са онима који убијају нас убијамо оне који нас од убијања бране, онда је прикладно и да се загрлимо с комшијама и да сложно запевамо убиј, убиј Србина

image