Ана Франк: И последњи ће бити први

 У тренутку када се широм Европе обележава осам деценија од хапшења Ане Франк, њен споменик у Амстердаму у Холандији је у јулу 2024. вандализован графитом "Газа," који је написан црвеном бојом, саопштила је полиција. Споменик који представља девојчицу што под левом руком држи школску торбу, а у десној цегер са стварима (страхотан симбол избеглиштва који обележава двадесети, али и овај век), представља Ану Франк која је кренула у склониште од нациста, где ће се скривати две године, а 1944. ће бити ухапшена, депортована у логор Берхн Белзен, где ће убрзо преминути са петнаест година. Из склоништа су преживели само - Анин отац и- дневник.

Градоначелница Амстердама, Фемке Халсема, није крила тугу због инцидента:"Овај акт вандализма ниједном Палестинцу неће помоћи. Ана Франк нас и наш град свакога дана подсећа на хуманост и благост и у најтежим околностима."

И овог касног лета, Амстердам је као од сомота, цеди се светлост са прозора који немају завесе. Не тражим никакав пут, нису ми потребне мапе. Читала сам толико пута имена улица којима је она овуда ишла, једног раног јутра, двоструко мокра – од зноја и кише, пошто је на себе навукла две поткошуље, два пара панталона, једну хаљину и једну сукњу. Мислила је да ће се угушити. Напољу се цедило влажно, спарно јутро, њене очи још увек беху вреле од температуре наде.

Растала се од мачке, Морће, пољубила је ону белу пегу између ушију. Никада више неће видети Морће. Али тада то не зна. Тек на улици, још сузна од растанка, пита родитеље куда иду: "Тамо", одсечним шапатом каже мајка.

Планирано је да ово изгледа као јутарња шетња, али су она, отац Ото и мати Едит, носили торбе, напуњене тако да су једва успели да их затворе. Вукли су ствари. Ходају пола часа. Њој тече ледени зној низ кичму, иако је спарно јулско јутро.

А онда, наједном су испред фирме њеног оца. Улазе без речи. Њена сестра је већ ту. Грле се, између бројних кутија са залихама хране, све је у нереду новог почетка. Потпуно су мокри, од страха, зноја, кише, ужаса да их не пресретну и не претресу, пресвлаче се. Док седи на једној од кутија, Ана се сећала да је претходног дана, као да су били протекли векови, седела на балкону стана са дечаком који јој се допадао. Тог јутра, рекао јој је да не наликује ни на једну другу девојчицу на свету. Није ни знао колико је у праву.

Истог поподнева, схватили су да морају кренути пре 16. јула, као што је био план, јер је сестра добила позив за радни логор. Полицајац је дошао у недељу поподне. Она је отворила школску торбу и ставила унутра реликвију – дневник, затим школске уџбенике, стара писма, марамице, чешаљ, папилотне за косу...

Журим, у води се, као у огледалу одражавају дуге колоне облака - вагони. Скупља се по угловима мрак – згуснуто сипино мастило. Стојим пред зградом, то је други по посећености музеј у Холандији. Људи ћутке стоје у реду. Ево ме, после свих деценија читања и грозничавих замишљања, што су ми мутили трзав сан. Ово је место где се крила Ана Франк. До тог дана, деценијама сам читала најразличитије описе куће Ане Франк, али нисам наилазила на задихану журбу, на дах девојачких сенки које су туда лутале, на описе ноћних паника којих је, мора бити, било, на динамит ваздуха у коме бејаху експлозије расцвата младе Ане, али и страха од смрти, жудње за светом, вирења кроз прозоре ноћу, у месечева изненадна замрачења, у те дуге, тајанствене паузе на небу.

А онда, сетих се да се "праве куће сећања, у које нас враћају снови, куће богате верним ониризмом, одупиру сваком опису. Описати би значило другима омогућити да уђу." Ова кућа већ је оскрнављена када су у њу ушли фашисти, 4. августа 1944. После тога, она је заувек затворена за језик и време. Овде почиње млин вечности. Дневник је добила на поклон од оца, за рођендан,једног светлог петка, 12. јуна 1942. године. Овај поклон био је нешто што је жарко желела и њен отац је то знао. У недељу је била права прослава рођендана и стигло је читаво одељење – Ана их је све позвала. Пошто је јеврејској деци већ било забрањено да иду у биоскоп, Анин отац је на кинопројектору, код куће пустио филм "Рин Тин Тин и чувар светионика" (главни јунак је био немачки овчар.)

Убрзо, Ана је наставила живот у Тајном анексу. Ту ће живети све док се 4. августа 1944. три наоружана мушкарца, са упереним пиштољима, не упадну унутра. На вратима сам склоништа у коме је Ана провела тачно 761 дан. Врата Тајног анекса беху покривена великом полицом са класерима. Бацих поглед на бројеве година на регистраторима – 1943, 1944, 1945. Дакле, ове фасцикле су виделе Ану и њену породицу. Ствари немо сведоче.

Када се отвори полица, на вратима се са друге стране угледа ручка, њоме су становници Тајног анекса отварали врата, увече и викендом када у фирми није било никога и силазили из загушљивог анекса у већи простор.

Прво што се осећа у скровишту је мирис, снажан дах , "као јеврејски крзнени калпаци пред високим водопадима светле материје." Запах заустављеног живота. И снажна рука која вам стеже срце – страх. Јер овде је само једна за полутон прегласно изговорена реч, само корак више у пантофли – беху забрањене ципеле у Тајном анексу, могао да донесе смрт. Примећујем да се свима око мене скраћује дисање. Јер тако смо близу смрти која се овде прејела наде и осећамо се као саучесници догађаја , чија је сценографија ту, пред нама. Готово да видим осам становника овог склоништа, како збуњени и немоћни, са тешким фолијантима књига у рукама, дочекују изненадни упад. Овде су живели Ана са сестром Марго и родитељима, Петер са родитељима и господин Фриц Пфепфер. Ана ће са њим морати да дели собу.

Степенице су дрвене и уске, а високе. Пењемо се на други спрат.Ту су се налазиле две мале собе за породицу Франк и Пфепфера, као и лавабо и тоалет за осморо станара. Сваки од станара увече је имао своје време за употребу просторије. Анино је било од 21х до 21х и 30. Оно што одмах скреће пажњу је одсуство намештаја. Јер сваку ствар су, по њиховом хапшењу, Немци депортовали у Немачку, сваки орман, сваку преплашену столицу. У углу је бокал који су окупатори заборавили.

То је типичан бокал од белог емајла, са насликаном ружом. Самује у углу, обузет сопственим морама. Трећи спрат на који се пењемо већ збиља гуши. Плућна крила се смањују. Од‌једном сам свесна одсуства прозора и свежег ваздуха. Укућани су дисали један у другог и мора бити да је то било и повезујуће и непријатно.

На трећем спрату тајног боравишта била је породица Ван Пелс, Петерови родитељи и Петер, који је једини имао собицу само за себе. Њихова спаваћа соба истовремено је била и дневна соба и кухиња. Године 1943. ту је донесен радио.

Викендом су, када у фирми није било никога, могли да слушају вести и музику. И касно ноћу. Изнад трећег спрата налазило се поткровље, где је Ана често долазила. Јер после недостатка ваздуха свуда, овде је постојало немериво чудо – прозор. Он је у сада одшкринут. Ана Франк је кроз њега могла да види кестенове крошње и птице, али ја уместо кестена сада видим црну, монашку, небеску хаљину. Мислим да је кестен, као у Кишовим Раним јадима, одавно посечен.

Стојим у ноћној плими ваздуха, на истом месту где је Ана са Петером започела детињу љубав, доживела први пољубац са лицем пренатопљеним сузама, пролазност је марширала кроз њих, историја је оштрила ножеве о њихове кичме, али они су лежали у загрљају и гледали у то мајушно парче свода, неми као звезде.

Облаци су им тамно домахивали. А они одбијаху да се предају фуги смрти која је од‌јекивала са сваке улице, из сваких вести, из свих разговора са пет помагача који су их посећивали, лежали су ту "раскриљени као младе дивље руже", са толико живог жара наде у срцу. Али тела беху малаксала. Тела су знала.

Можда је, ипак, најстрахотније у овој кући-музеју-скровишту-алхемији жеље за животом, знак који је остао на зиду спаваће собе Аниних родитеља. Отац Ото је раст и ње и њене сестре Марго више пута мерио током скривања у Тајном анексу и на зиду, на тапетама су остали урезани трагови – трагови мерења Марго су са десне стране, Анини са леве.

Марго је у скровиште ушла са шеснаест година и мерили су је свега два пута. Анин раст је провераван чешће, тако да се јасно види да је за време боравка у склоништу Ана порасла 13 сантиметара. Апсурдно је што агенти нису веровали да се њих осморо крије у скровишту више од две године. Да би их уверио, Ото, Анин отац, показао је ову, у тапете урезану скалу.

Такође, док су паковали драгоцености, агенти су угледали и Отов војнички кофер. Запањено су чули објашењење - Ото је у Првом светском рату ратовао на страни Немачке и имао чин официра. Анин дневник спашен је случајно. Она га је крила у очевој актен-ташни. С обзиром на то да су агенти одлучили да ту спакују све што може бити скупо продато, истресли су на под све што је било у њој. Ана је гледала како њен дневник, са раширеним корицама, као да се предаје, лети на под.

Дневник је увек писала у својој соби, где су остале залепљене слике које је волела. Није мало чудо што је поред фотографија филмских звезда, Грете Гарбо,четрнаестогодишња девојчица одлучила да залепи и фотографију Леонардовог аутопортрета, изрезан из новина Рембрантов аутопортрет, као и снимак Микеланђелове Пиете. Ово указује да није случајно њен дневник постао једна од најчитанијих књига на свету.

Ана Франк желела је да постане новинарка и светски славна списатељица. Поред дневника, у Тајном анексу започела је и роман о животу њеног оца. Писала је и кратке приче и шаљиве комаде које је изводила после ручка. Та глума шапатом, широко раширени прсти, лагано додиривање пода… Глума у пантофлама, да се пригуши сваки звук. Желела је да од дневника начини књигу која ће сведочити о животу за време скривања од нациста. Искрцавање савезника побудило је велику наду у њима. Марго је тврдила да ће "у октобру опет бити у школи."

Сачуван је папир са исписаним јеловником за једну свечану вечеру. Красниопис Анине мајке заувек је остао забележен. Лист је као најтања кожа времена, налик на људску, а провидан као јапанска хартија. У Тајном анексу славили су и дечјег Светог Николу и Анин рођендан. Добила је много слаткиша на поклон и књигу о Грчко-римској митологији. Овде се много читало и учило, свакога дана је Ото држао часове Ани, Марго и Петеру, а свакога петка су помагачи достављали и храну за тело, али и ону за дух – књиге, часописе, уџбенике.

Док лутам по овом месту где је преко две године осморо људи одбијало да престане да се нада и прави планове за будућност, чујем најтише гласове. Певају  песме шкрипаве степенице, шуште под невидљивим налетом ваздуха фотографије са зидова Анине собе, сви углови су тамни, црни, као незарасле ране, а свуда немо плеше "бадемооока сенка" Анина. Станари су присутни. Ми смо непозвани у гостима. Они се крију. Зато их не видимо. Намештај се увукао у зидове, све је нестало и поново ће се објавити у равни времена, чим напустимо овај театар са живим луткама, од којих, осим оца, ниједна неће преживети логор.

Изађох у ноћ као у потоп. Океан шумова дисао ми је у глави. Ово празно гнездо и даље крије крилати, величанствени живот. Ана са фотографија гледа мило и гордо, блистају звезде зеница. По инстинку пастернаковском, као ласта, она је око свог гнезда- скровишта развила пуну имагинацију. И успела да постане славна списатељица. И последњи ће бити први, увек.