Постоји скривена жудња о којој се не говори данас много, али је и даље свеприсутна: то је дубока, страствена потреба за књигама. Киш је тврдио да се разликују мирис и дах француских од руских или немачких издања.
У једној библиотеци, у провинцији, када сам била сигурна да ме нико не посматра, затворила бих очи и спуштала прсте на хрбате књига. Тамо где би се рука зауставила, значило је да чека књига за коју је време да је прочитам. Тако сам открила Бетелхајмово генијално "Значење бајки" и много других дела, што бирало их је несвесно у мени.
За књигом је вазда, од раног детињства, жудео Иво Андрић. Он се сећа:
"Дечак у трећем разреду гимназије, ја сам патио од праве жеђи за књигом. Та жеђ је била утолико већа што се до књига теже долазило. А, књига у нашем тадашњем животу била је ретка и скупа, готово недостижна ствар. У нашим сиротињским становима није било књига, осим уџбеника или неког убогог календара. Школа је пружила мало или ништа, а о куповини није могло бити говора. У тадашњем Сарајеву постојале су три или четири књижаре, и свака од њих је поред књига продавала, наравно, и канцеларијски и школски материјал. У ствари, боље би било то казати обрнутим редом, јер су књиге биле споредан, а канцеларијски материјал главни артикал. Највећа и најбоља таква 'књижара и папирница', својина неког досељеника, била је једина која је, поред нешто наших, имала и доста страних књига. Пред тим излогом провео сам, у раним ђачким годинама, многе часове. То је био мој први и за дуго једини 'прозор у свет', моја 'веза' са великом светском књижевношћу (тако сам мислио!) о којој ја ништа нисам знао осим то да мора негде да постоји, а о којој ми нико, па ни наш наставник књижевности, није ни тада ни доцније могао ништа да каже."
У кишним поподневима, дечаци Андрићевих година чезнули су за нечим новим и узбудљивим, желећи да дају храну духу и машти, храну која им је потребна исто као хлеб и вода, а коју им у тадашњим приликама ни кућа ни школа ни друштво нису могли да пруже, Андрић је сам често напуштао породичну невеселу собу и стрмим сокацима, по излоканој крупној калдрми, слазио у равни и лепши део града, право до књижаре и стајао дуго пред њеним излогом, на коме је примећивао сваку и најмању промену и радовао јој се.
"Али осветљени излог није било лако заборавити. У ноћним дечачким сновима и полусновима он је блештао и кружио у фантастичним преображајима; то и није био више обичан градски излог са књигама, него васионска светлост, део неког сазвежђа коме сам тежио са силном жељом, али са болним сазнањем да ми је недостижно."
Можда је највише књига написано о двема темама, варкама и чаролијама: љубави и детињству. О љубави, јер не постоји на земљи сила јача од Ероса, који, каткад, успева да превари и саму смрт, и о детињству, јер нема периода коме се толико често враћамо, о коме толико мислимо, говоримо, који тако редовно походи наше снове, као што су то ране године.
Фројд, у чијој су се богатој библиотеци налазила и дела Чарлса Дикенса, која је пред спавање читао деци, тврдио да се у првих пет година живота формира читаво наше будуће биће, за читав живот. Немогуће је не поставити питање да ли ће данашња деца из раних година памтити плаве екране са сликама које се, без реда, мењају, популистички подстичући површни конзумеризам, јефтину забаву, "пренкове" уместо шала, порнографију уместо љубави...
Најлепшу књигу о одрастању и првим годинама живота написао је Набоков, на два језика, енглеском, па руском, где осветљава своје вољене младе године, проведене у раскоши и богатству предреволуционарне Русије, закључујући како је касније све што је дошло у његовом животу – суров живот у емиграцији, успони и падови књижевне каријере, могао да поднесе управо захваљујући сећању на срећно детињство. Памтио је приче које су му дадиље казивале док је тонуо у сан под сеновитим, снежним падинама чаршава. Прву реч написао је на енглеском језику. Била је то реч: какао. Драгоцена билингвална детињства чинила су од деце префињене душе, каткад и нобеловце (Пастернак).
Овогодишња добитница највишег признања за књижевност Хан Канг као прво сећање памти сиромашну кућу са књигама уместо намештаја. Писац је био отац, литерата је био и брат, а Астрид Линдгрен, ауторка "Пипи, дуге чарапе", била је њена омиљена списатељица. Касније, Набоков, коме су се у ноћима детињства кроз прозор привиђале чудне, бледуњаве звери које лутају по језерским пејзажима, прославио се пишући о недозвољеној љубави са дванаестогодишњом девојчицом. "Толико сам тога написао, а читав живот ме храни и издржава једна девојчица, Лолита", говорио је.
Детињство и прве године школовања Данило Киш назвао је кратко: "Рани јади". Ова раскошна књига, која обилује бојама, цвастима и аромама најразличитијег биља, заправо је књига о расту крилате детиње душе. И као дечак, Киш се није одвајао од књига. Његова учитељица из мађарског села где се породица због очевог јеврејског порекла крила за време Другог светског рата, упамтила је да је од његове мајке стигла цедуља: "Данас Данило Киш неће доћи на наставу. Пао је снег, а он не поседује ципеле."
Но, иако је сафирске барице газио бос, његова грандиозна проза одјекнуће светом.
У његовој библиотеци увек су се налазила и три писца: Андрић, Крлежа и Црњански. Борхеса је волео. За Набокова је сматрао да ће једини бити геније. У педесет осмој години, Борхесовим светом потпуно је завладала тама. Био је слеп попут Милтона и Хомера. Сам Борхес сопствено слепило сматрао је "божанском иронијом". "Бог ми је дао књиге и ноћ", говорио је.
Једина боја, сећа се Алберто Мангел, данас чувени писац, а у младости један од Борхесових читача, коју су Борхесове очи могле да препознају, била је жута. Због тога су му пријатељи често за рођендан поклањали дречаво жуте кравате. Борхес је, на такве поклоне, са осмехом цитирао Оскара Вајлда: "Само би глув човек могао да носи овакву кравату."
Сам Борхес у стану није имао никада ниједну сопствену књигу. Када му је једном приликом поштар донео луксузно издање његове приче Конгрес, сећа се Мангел, где су примерци били обележени, а свака страница илустрована тантричким цртежима, Борхес је замолио Мангела да му књигу опише. Када је млади читач то учинио, писац је узвикнуо: "Али то није књига, то је бомбоњера", и књигу поклонио збуњеном поштару.
Борхес је тврдио да је Бог писац који је створио две књиге – Свето писмо и – свет.
Цветајева је расла у московској соби облепљеној тапетама са златним пчелама. То је била њена детиња жудња за – Наполеоном. Као млада гимназијалка, бријала је главу и носила стално капу. Ту глатку главу миловаће један песник, крупан и ведар, заљубљен, Максимилијан Волошин. Делиће све, осим књига. Наиме, Цветајева је читала једући трешње. Ако би хтела од Волошина да позајми књигу, сваки пут би морала да обећа да ће је вратити без мрља.
Писци и сви љубитељи писане речи страсно воле и непрекидно увећавају своје библиотеке. Понекад не само из литерарних мотива. Познато је да је млади Јосиф Бродски у Петрограду живео са родитељима у "соби и по" (о овоме пише у књизи есеја "Удовољити сенци"). У тренутку када је желео више приватности и заклоњеност од родитељских погледа, Бродски је почео да додаје књиге на велики орман-преграду од дела родитељске собе. На крају је на све те књиге ставио и неколико кофера и направио комплетну замену за зид. "Тако сам направио барикаду", пише Бродски и додаје: "а Маријана је могла да открије више од својих груди".
Библиотеке су постојале и у концентрационим логорима. У логору Биркенау, саветници који су чували децу, кад год би успели да избегну надзор, причали су им приче. Дечја библиотека у логору садржала је од осам до десет књига, међу њима и "Кратку историју света" Херберта Џ. Велса, која је, парадоксално, у Трећем Рајху била забрањена.
У концентрационом логору Берген –Белзен међу затвореницима је кружио "Чаробни брег" Томаса Мана. Један дечак је тврдио да је моменат када би добио књигу био за њега најсрећнији тренутак у дану. Млади Пољак, такође жртва нациста, тврдио је да осећа да су му књиге које је читао у логору дословно спасле живот, имао је осећај да му свака шапуће – ниси сам. (Хан Канг каже да од младости сматра да су књиге полужива бића. Мислим да је овој мисли потребна мала корекција – нису полужива, већ више него жива.)
Зло је неписмено, а смрт само сриче урезана имена на гробљима које време изравнава. Плаши ме време у коме је све мање књига, у рекламама, у филмским кадровима, у излозима, у становима, пуни су језе они ветрови који хује у празним библиотекама.
Можда је тачна Борхесова мисао да само Бог постоји, а да смо ми ти који не постојимо. Ипак, и даље верујем да књиге које читамо, заправо читају нас. Уколико заиста јесмо, као што нам то и Борхес често сугерише, само слова у бескрајној књизи, онда смо слова која имају илузију да су нешто више од онога што јесу. Чини се да наши животи нису наш, већ сан неког другог бића, које спава трзавим и немирним сном. У тим сновима има веома много огледала и лавирината где партије шаха са бесмислом управо почињу, е2-е4, са ветром који руши фигуре и пролазницима који кроз ову слику дана пролазе равнодушно и нечујно, као кад пада снег.
Да ли сте посетили Сајам књига? Тамо нека књига увек чека на нас и исти бледи океан чежње дрхти и у нама и у њој. У материјалној оскудици и даље имамо право на интелектуално обиље. Макар толико дугујемо души, овако деградирани и усамљени.