Изабрано царство слабих

Седмог новембра (два дана после датума рођења уметнице), отворена је у Музеју савремене уметности у Београду изложба "Дуалност Милене Павловић Барили", која ће трајати до 17. марта 2025. године. И дело и живот једне од највећих српских сликарки у првој половини двадесетог века јесу непрекидна борба опречних сила.

Сама је увек ишла "против струје", као и сви највечи уметници и њен живот највише је личио на обрушавајући, кратак лет. Рођена је у Пожаревцу, у грађанској, у белој омаланој кући са бројем 14, у улици др Воје Дулића – некада се звала Душанова, године 1909. Преминуће у Њујорку, 1945, у тридесетшестој години, док је огромни месец горео међу небодерима.

Расла је између Пожаревца и Парме, играла се у пожаревачкој башти пуној илуминација и сенки, ту су владале перголе ружа, божански каледиоскоп цвећа, које се провлачило кроз решетке од кованог гвожђа, што украшавали су велику капију зидану циглом и надсвођену луковима. Ово је готово довршена слика. Но, уметница у којој су шампањизирале две крви - по мајци је била Павловић, Српкиња, по оцу, Бруну Барилију, Италијанка, читавог живота сматрала је да пут од палете до платна представља пут искушења.

Противречност у њеном стваралачком опусу била је непрекидно присутна. Њен рад у сликарству ослањао се на ренесансу и античку митологију, али садржи и надреалну атмосферу и метафизичке елементе. Kолорит њених слика пун је бљескова ћилибарских гроздова из Србије, капела од модрог и љубичастог лишћа, до "мрзлог и звезданог бездана", на крају када је смрт била на четири откуцаја срца од ње.

Била је и сликарка и песникиња (писала је поезију на шест језика, али најрадије на шпанском).Такође, на њеним сликама су меланхолични, интровертни дубоко интроспективни тонови, као да се све на платнима дешава по водом, али су истовремено присутне и светле форме, велови и лепезе који етерично лепршају, заносни и нерањиви јер нису од овога света.

Сликала је низ аутопортрета, али и портрет Рудолфа Валентина, звезде тога доба. Неке од њених слика заувек су изгубљене - постоји фотографија Барилијеве са портретом краља Петра који је насликала у Америци, али слика је - нестала. На њену изложбу у Риму почетком тридесетих година бануо је Мусолини и тражио да је упозна. Руковала се и побегла – високо образована, интелигенто интуитивна - знала је унапред да ће Европа горети.

Године 1939. одлази у Америку. На жалост, то ће бити пут у једном правцу. Мајци је писала да се заједно са њом, на брод укрцало и тридесет монахиња у одорама. На њеној последњој, недовршеној слици, насликана је монахиња са стигмама на рукама.

Милена Павловић Барили бавила се истовремено високом уметношћу и модом и комерцијалним дизајном. Насликала је насловну страницу и данас најугледнијег модног часописа на свету, "Вога", али и насловнице за "Таун енд кантри", часопис "Мода" и "Југенд". Радила је током америчког периода и за театар - нацрте костима за балет, али и као модна илустраторка и дизајнерка, да би себи обезбедила средства за живот.

Илустрације које је радила за часописе беху изразите лепоте и финоће, где Милена употребљава колоратурну палету свог детињства - вермер плаво, анђели имају лица боје слонове кости, модре руже у огледалима блеште засићеним сјајем. Но, најболнија противуречност можда је била изван њене уметности. Јер морала је да бира између домовине у којој је нису препознавали (покушавала је да се запосли као наставница цртања, али за њу, већ тада угледну европску уметницу није било места ни у Пожаревцу, ни у Штипу, Велесу, Тетову) и великог света, заводљивог, моћног, али далеког и бешћутног (јер "тамо је сувише тамо, овде је сувише овде").

У њој су се сударале две крвне струје - мајчина меланхолична и молска и очева- јарка, авантуристичка. Kад није компоновао, њен отац, Бруно Барили је био и новинар и ратни извештач. Иако је Бруна упознала док је у Минхену учила соло певање, на Kонзерваторијуму, после Милениног рођења, Даница Павловић је била – мајка девојчице која је очито рођена као вундеркинд.

Током Милениног школовања по свету (Ница, Линц, Београд, Грац, Минхен), мајка је прати, спавају у истом кревету зими- да се згреју, понекад сув хлеб умачу у кафу и то је једина храна...Али Милена не одустаје... Kасније, мајка ће мислити да она сама беше "црвена боја, љубав, да је одозго био њен муж, као жута са палете страсти и да су коракнули заједно у другу димензију – зелену, авантуру духа, а онда – у пакао".

Милена беше неми сведок пада. Без ње, дом у Пожаревцу изгледао је као "празно гнездо које исмева само себе". Милена је писала мајци: "Знаш мамо, на дну моје душе има један пламичак, као кандило које се никад не гаси, увек је живо и трепери, а то је моје српско порекло. Свет је диван. Земље лепе, људи интересантни, али ни једну варош не волим као што Београд волим рано ујутро. И нигде ми није небо лепо као ноћу из наше пожаревачке авлије. Ни у Шпанији, ни у Италији"!

Милена Павловић Барили, уз Надежду Петровић једно је од најблиставијих имена у српском сликарству XX века. Но, и њено пролеће беше кратко. На изложби у Музеју савремене уметности представљено је око 150 њених дела- слика, цртежа, поезије, модних илустрација. Милена је током живота излагала у Паризу, Риму, Лондону, Београду, обожавана од родитеља, а непрепозната од гомиле, јер уметници увек имају дужи корак, свет – Ахил, никада неће стићи биљурну, сањарењем обузету корњачу –уметника.

Иза Милене остало је толико лепоте, толико радости, пенушави океан туге и толико питања…Много безгласних, прећутаних суза, као целац од црног снега тишине што влада и њеном скромном, пожаревачком кућом, набијеном успоменама као динамитом.

Први Миленини цртежи беху пилићи, мајушни, запитани, на неком свом, тајанственом путу, нежни, правилних облика, што журе у непознато. Ово као да беше знак несвесне слутње вечног ахасферства и номадског живота. Прва њена писма су мајци, из болнице: "Мамо, дођи по мене одмах. Ти не знаш како је овде ноћу…" То, како је ноћу, када се млечна белина мути и тамни, Даница Павловић учиће читавог живота. За њу, њена кћер биће извориште највеће радости и љубави и бунар најстрахотније патње. Јер, Милена се никада није вратила свом извору, кући у Пожаревцу, где је "њено сликарство било њена интимна, унутрашња прича о виру њеног унутрашењег бића…" Па ипак, мајка је чекала. Прво Милену, затим писма од Милене. А после њене смрти, чекала је и даље. Ноћу, у сну, осећала је цветни запах и једна крилата сенка би минула меко преко Данице.

"21. јуни 1941. Њујорк
Моја драга, драга мама,
Често се молим за вас, сигурна сам да ће вас Господ заштитити, а и мене због вас и да нас не заборавља, док се сваке вечери пре спавања молим, хиљаду пута у току дана, за ваше здравље и ваш спокој. Желела бих да те питам о хиљадама ствари, о кући, о псима, о родбини. Често сам у мислима са вама, целом својом душом. Пазите на своје здравље, нарочито када почне јесен, а то значи да се не прехладите и да останете здрави и јаки за мене. Осећам толику потребу и жељу да вас видим, писала сам ти врло често, али су се писма можда изгубила…

Kад пишеш тати, додај неколико речи за мене. Ако се мери усамљеност, утеши се мислећи да се и ја осећам све више ужасно сама, без вас, али се надам да ћемо се видети поново и да ћемо живети заједно и срећни, свим својим бићем и срцем, то осећам. Много нежних пољубаца ујаку и теби, грли те снажно, снажно, снажно, Твоја Милена".

Али, срце увек вара разум. Нису се видели поново и нису живели срећни заједно, свим својим бићем и срцем, јер то на земљи просто није дато. Ако се толико жели, не догоди се, кажу Руси… Даници је измакла она земаљска Милена, остала јој је она стваралачка, бесмртна и зато је пажљиво сакупљала сваки цртеж, сваку слику, сваку цедуљу, све што је имало везе са њеним смртним телом и бесмртном душом ватре.

Мајка је сачувала Миленине прве ципелице, од преврнуте коже, меке, руком шивене, са дугим пертлама којима се могу везати велике машне. Оне су време које прећуткује предугу причу. Веома подсећају на оне које је Ван Гог насликао, ово су ципеле ахасфера, луталице, некога чија је душа скитајућа. Унутрашњост им је бела као јагњеће руно, али споља одају све ране путева који на Милену чекају. Почев од раних аутопортрета, па све до оних пред крај живота, увек је мир на њеном лицу, иако је у очима сјај хиперборејске меланхолије.

Својим аутопортретима слика нам крхотинасту животну причу. Kористила је најразличитије сликарске технике, мењала стилове- умела је, могла, а у кући у Пожаревцу остала је заборављена кутија пастела. Примећује се да је страсно употребљава сијена жуту, беж, тиркизно плаву, тамноцрвену- рубински сјај голубије крви. Непрекидно је у Пожаревцу остављала драгоцене предмете са својих уметничких ходочашћа: шпански чешаљ, италијанске минђуше, лепезу из Севиље – о, вечна слава гнезду у коме смо рођени, рече Леонардо.

На изложби у Београду, публика дуго посматра велики, раскошан портрет мајке са шеширом, у боји умбре која као да са слике повлачи сву материју и светлост истичући у први план мајчину чулну, префињену лепоту (на дну њене чулности је очај), а мајка се на слици осмехује оним смешком који Милени као да обећава надљудску издржљивост, али без напора, благо.

Портрет Миленине велике љубави и љубавног усуда, пијанисте Гонзалеса, као да је од материје која жели да буде светлост, пена, он је на рубу небеског и земаљског, где се читавог живота и мучио: светац или човек, љубавник или уметник… "Девојка са лампом" слика је пред којом посетиоци дуго сањаре - лампа сједињује светло и тамно, божанско и хтонско, овај и оне друге светове. Постоље је од белог мермера са насликаним лотосовим цветом и дубоко зеленим листовима. Горњи део лампе је у облику стаклене лале, која се никада није отворила. То је – заустављена женственост, замрзнут живот, прекинута егзистенција, Милена која никада није стигла да до краја процвета у пуној раскоши свог страственог бића. То је тај свеприсутни "материјални траг тајне" на њеним платнима.

Сва њена писма, написана лепим, женственим рукописом, чувају се у Милениној пожаревачкој кући, где су и њени албуми са фотографијама, углачани од додира мајчиних руку, на којима је Милена махом окружена сликама и сликарима и смеши се осмехом онога који зна да неће остарити. Ту су и њене елегантне ешарпе од греж свиле, са црним и црвеним бордурама, спремне да заведу сваки ветар, огрлице, еротичне, пенасте, морске, кутија за накит у облику јајета коју је сама осликала, где се налазе девојачке ситнице – једна минђуша, два-три бисера, конац од свиле.

У углу су и вртоглаво високе, златне сандале, ципеле за плес са језгром ветра, које је носила на отварању неке од изложби. Ово обиље боја на њеном девојачком аксесоару, открива да је одувек мислила – колористички и да се лако бавила модном илустрацијом. Али милујући све ове перле, бисере, злато, сјај, не допиремо до Милене. Она беше чувар метафизичке тајне, а њена поетичка меморија простор олујне сете, последњи лавиринт у коме је њено сликарство још било могуће.

Тајну о свим љубавима, пријатељству са де Kириком, кишним ноћима крај арсенала, мистерије о депресијама, екстазама, преиспитивањима, прераној смрти, понела је са собом некуда, онако крилата, како ју је извајао Немања Митрић. Та сензуална биста Миленина, моћна у њеној женственој благости и снази, приказује још једног војника у изабраном царству слабих.