Паја Јовановић: Узвичник васионе

Из зимским сунцем ошамућене свежине парка, лако налазим овај елегантан стан, смештен у сам пазух Улице краља Милана. До легата на четвртом спрату старинске зграде, где плешу по зидовима сенке боје слеза, вози полако прастари лифт, сав од металних волута и са тако танким подом, да је препорука да се њиме вози само по једна особа.

Лифт путује кроз време и враћа у доба када још увек уметност у Србији није била трајно појефтињена.

Врата овог салонског стана бледа су као дах. Ово је бечки дом великог српског и европског сликара Паје Јовановића(1859-1957), који је, по сликаревој жељи, после његове смрти пресељен у Београд, заједно са комплетним намештајем, 45 слика из приватне сликареве колекције, предметима различитих стилова.

Овде се љубавно мешају каснојесењи занос љубичастих, мермерних камина, ћутљиве столице, обли сточићи, секретери са тајним фијокама, свећњаци што се јављају алтовима и лампе које се шире и скупљају као медузе. Сећање плави ове собе, а на зидовима се пене урамљене руже боје злата и лаве. Стилови који преовлађују су бидермајер и Луј петнаести, портрети на зидовима се тихо и сопрански дозивају. Актови ћуте. Са тела једне жене време никада неће успети да саструже страст.

Паја Јовановић, који се заједно са Урошем Предићем сматра најзначајнијим представником реализма у Србији, волео је Београд, геме и каме његових светлости зими, на Калемегдану, у оне касне поподневне сате, када дан целива сјај.

Сањао је да има поред бечког и свој београдски атеље, али Други светски рат то није дозволио.

Године 1950, сликар је започео преписку са управом Музеја града Београда око отварања легата. Београду је желео да остави "оно што би вредело чувати" од његовог рада и алата. Најдрагоценији део поставке су слике Паје Јовановића, неке од њих је ретко или их никада није излагао. На њима су најчешће румене и чиле усне Муни, његове друге супруге. Бог је цртао њено лице када је био ведар.

Обилазак легата Паје Јовановића улазак је не само у царство преко 800 предмета које је завештао легату, већ и у кругове сјаја једне блиставе каријере дуге седам деценија.

Још као седамнаестогодишњак, Јовановић је отишао у Беч, да учи сликање у класи цењеног Кристијана Грипенкерла. У Бечу је упознао Климта, Егона Шилеа, Оскара Кокошку. Сваки од њих стварао је кутију својих снова. Све ће те кутије бити отворене, жудњом.

Дело Паје Јовановића биће препознато за сликарева живота. Кад ступи као младић у Беч, упамтио је очаравајуће чипке на медној кожи младих девојака што су се извечери јатиле око тада модерних кафеа у Маријахилферштрасе. Понекад би са неком од њих провео ноћ, шетајући уз ћутљив, набујао Дунав, преводећи како је дрвеће путовало поред вагона док је одлазио из Вршца и бунцајући о влажном азуру мајског неба у Банату. Ујутру су се растајали, као бродови.

Када је почео да учи код професора Карла Милера, на крају прве године, изложио је на завршној годишњој изложби дело "Рањени Црногорац". За овај рад добио је друго место и стипендију за наставак школовања. Професор Милер га је препоручио власнику лондонске галерије "Френч".

Сликао је теме из живота Црногораца, Херцеговаца и Албанаца. Цену слика је сам одређивао. Године 1898. изложио је у Бечу "Борбу петлова" и добио златну медаљу. Осећао се као узвичник васионе, повери је пријатељу. Постао је изузето цењен академски сликар аристократских кругова. Бечлијке му радо позирају. Портрет једне од њих, насликан у свим нијансама меда, са малим осмехом који поручује да је све могуће, јер ништа још није откривено, налази се у београдском легату. Са двадесет и девет година постао је члан Српске краљевске академије (данас САНУ). У београдском легату налазе и његове бројне дипломе, признања и медаље.

Ниједан српски сликар тога доба није толико и страсно путовао као Паја Јовановић. Опседао га је Египат, где је срп месеца оглодана кост изнад пустиње, желео је да се тамо пресели, да у оазама гледа ретке пустињске цветове, сличне разнизаним ројевима мехурова од сапунице. Волео је Мароко, чај од менте са пињолама, све нијансе оболелог тиркиза на женама што су се мало љуљале у ходу, са ситним бисерима црног сјаја у очима.

Његов бечки учитељ га је одвраћао од селидбе у Африку: "Не морате стално узбрдо, млади колега. Имате ваш Балкан, то чудо културне мешавине, где у дну бљешти грмљавина Оријента... Ту тражите одговоре. Ту сањају Ваше музе..."

И Паја Јовановић га је послушао. Данас су на Сотбијевим аукцијама, његове слике најскупље слике српских сликара. "Одмор Башибозука" плаћен је 350.000 евра. Слику је купио Музеј града Београда. Сам сликар сматрао је за своје најраскошније дело "Фурор теутоницус", платно грандиозно и по величини и по вредности.

Јовановић је, чинило му се, као никада пре, приказао борбено поље, сјај и суровост битке, одсев штитова, флауте кључних костију које пуцају... Слику величине 20 метара квадратних, која је приказивала победу Германа над Римљанима у 9. веку н.е. је откупио Музеј из Сантјаго де Чилеа, а пре тога је излагана и награђивана у Паризу, Сент Луису и Салцбургу. Али била је 1940. година и платно је кренуло у нову домовину бродом. И заувек нестала. Био је Други светски рат и илегална трговина уметничким делима је цветала. Трећи рајх је за замишљену вечност на све начине, често и нелегалне, прикупљао велика дела светске уметности.

У Легату је остала хелиогравура овог великог дела из опуса Паје Јовановића.

За разлику од многих других уметника, Паја Јовановић би је признат и славан за живота. Није било српске куће која није имала на зиду неку од његових репродукција – "Крунисање цара Душана" (слика где је једно лице у дну платна загледано право у посматрача – сликарево, постоје тврдње да  је то минијатурни аутопортрет Паје Јовановића), "Сеоба Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем", "Кићење невесте", "Гуслар", брзо су постале део колективног несвесног и поетичке меморије ових простора.

"Крунисање цара Душана" добило је златну медаљу на изложби у Паризу. Ова слика коју одликују невероватна техника и смисао за детаљ и данас се налази у Легату и сматра се врхунцем његовог стваралаштва. Вешто је ослушкивао сензибилитет епохе и сликао је како слике са историјском тематиком, тако и портрете Обреновића, Карађорђевића, дама из високог друштва.... 

Године 1947. у Беч је Паји Јовановићу стигла наруџба да наслика портрет Маршала Тита. Он тада има 88 година и у дневнику, који је водио на наговор научника Милутина Миланковића, записује: "Ове године зимско доба сам лепо провео, радећи у двору портрет Маршала. Баш ми је било мило што су и мене Србина позвали на ту утакмицу, мада су начин тог конкурса и начин портретисања били апсурдни. Било ми је симпатично Маршалово стрпљење, којим се потчинио том досадном седењу. Сваки дан је с великим прегоревањем, пожртвовањем од 10 до 12 ч мирно седео. Мора да се доста чудио резултату те његове жртве, а нико му не може замерити ако је нашао да су све његове фотографије боље од такозваних уметничких дела. Лепа, баш дворска понуда закуска, вина, ликери, ракија и кафа, чинили су да са задовољством одлазим на Дедиње, а за мене као старог човека, била је то лепа разонода."

Из ових сесија, настала су три портрета Јосипа Броза, које је Јовановић начинио у свом атељеу, по скицама, јер светло у двору где је седео Маршал није било добро изабрано.(Маршал је седео у фотељи, у великој дворани, а на њега је падала само светлост с тавана, апсолутно неупотребљива за портрет, сећао се сликар.)

Током живота, Паја Јовановић је овековечио сликара Симингтона, вајара Ђоку Јовановића, лингвисту Александра Белића, Софију Дунђерски, бароницу Ерлангер, али и црногорског краља Николу, Александра Карађорђевића (портрет се чува у Вршцу), цара Фрању Јосифа, Михајла Пупина...

Ипак, слике које је чувао у свом стану, често су префињени портрети жена сублимне лепоте. Једна, покривена зеленим велом, са очима прозирним као две капи меда и уснама рембрантовског сјаја, изложена је у београдском легату. Овде је и портрет краљице Марије, замишљене, у хаљини  боје загаситоцрвеног лишћа липе.

Радећи портрете, Паја Јовановић је нарочито обраћао пажњу на очи модела, сматрајући да је душа најприврженија оку и да се ту налази њен одраз налик провидној, сјајној опни. Сликар је посебно волео да слика своју другу супругу, Хермину Муни Даубер. Њено тело имало је сјај пути вољене жене. Три њена импозантна портрета са црвеном тканином на самом улазу у музеј, показују да је била не само супруга и муза, већ и оса његове стваралачке концентрације. Целе зидове заузимају Мунини актови, њено тело боје сенке облака, груди покривене желатинозном материјом која само стиче фину путеност и сву мистерију њене нагости, откривају да је сликареву руку, често водио Ерос. Муни је молила да њени актови не буду изложени пре њене смрти.

Њена жеља је поштована. Сада њено тело на сликама у легату сија у крви светла.

Мало је познато колико је Паја Јовановић волео цвеће. Олујна светлост жутих ружа чест је мотив на његовим сликама. Понекад, њих у рукама држи лако Муни, каткад су заборављене на столу, оранж звезде положене на заслепљена огледала времена што капље. Последња слика Паје Јовановића, када је већ убрзано губио вид и више је мислила рука но што су назирале очи, беху – жуте руже. Меко, импресионистички блистају на зиду одмах поред улаза у стан, њихов сјај сећа на расплинуте светиљке у ноћи, дестилат звезда из олупине лепог, вечног вршачког лета.