Херувим из Минесоте

Недавно се у биоскопима појавио филм "Боб Дилан: потпуни странац", где главну улогу игра Тимоти Шаламе, глумац који се пет година припремао за ову улогу и све музичке нумере у филму бриљантно сам изводи. Филм је режирао Џејмс Манголд, режисер награђен Оскаром за филм о Џонију Кешу ("Ход по ивици".). Сам Дилан похвалио је Шаламеову улогу, инсистирао је да прочита све дијалоге и извео их је пред Шаламеом. Као да је на овај начин сам Боб Дилан филм одобрио.

Глумица Ел Фанинг оживела је велику Диланову младалачку љубав (њој је посвећивао љубавне стихове чекајући је да се врати из Италије где су је родитељи послали да га заборави- као да је то могуће), а Моника Барбаро одиграла је болно и уверљиво Џоан Баез, славну певачицу која је током читаве каријере на концертима изводила увек и песму "Дијаманти и рђа", једну најлепших рокенрол балада свих времена.

Боб Дилан (Роберт Зимерман, стигао у Гринеч вилиџ ниоткуда- из рударске забити у Минесоти), био је инспирација за ову песму.

Баез и Дилан  (овај филм и о томе говори) беху пар, љубавници, саучесници, но у време када њихова заједничка фотографија изађе на Дилановом другом албуму, већ више нису били заједно. Али неке љубави немају способност да прођу. Разум одлучи, али тело памти. Срце заиста вара разум увек, као што то тврди Кабала. Овај филм, где главни глумац оригинално свира и пева Диланову музику, који описује његов метеорски успон и прве деценије његове каријере, ипак је најбољи у секвенцама када слушамо нумере Боба Дилана. Јер није могуће снимити филм по великом роману или о истински великој личности. Оно вибрантно, неухватљиво, вилинско, херувимско, дивље, опоро, племенито а снажно и сирово- што је Роберта Зимермана (право име Боба Дилана) учинило не звездом, већ живим митом, филм тешко може да пренесе. Слушање Диланове музике је налик вођењу љубави (душа се обраћа души), филм је често тек пука копулација.

У Дилановој музици слути се горки талог искуства који га је обликовао, чује се све- опори ветар у Одеси одакле беже његови бака и деда по оцу, јер су Јевреји, а антисемитизам се осећа у ваздуху, трује плућа при сваком удисају, наслућује се се рабиново шапутање налик на ружу пузавицу, али и пустиња провинције, мртвачнице касапница чија врата зјапе, бесконачна спорост живота који брзо протичу у забитима Америке...Знао је да одатле мора да побегне брзо, јер ланци од сомота, које је најтеже пресећи, везују се ту око наших руку одмах по рођењу и ... Његов слух је одлучио...Биоскопи и радио апарати- два лека против усамљености и лудила ако живите у недођији су му показала пут.

У биоскопу је обожавао "Дива"- филм где главну улогу игра Џејмс Дин који никада није стигао да филм погледа-смрт је била бржа, тркали су се, она је победила, али Дилан је препознао да Дин није само прворазредни глумац, бунтовник против свих чамотиња овог света, већ "став" и он га је усвојио.

На зиду држи постер Џејмса Дина. Његов отац улази у собу једне вечери и цепа постер. (Очеви су често или добри богови или куће које се руше.) "Немој", каже му љутито Дилан. Отац је подерао лепо Диново лице. Све је ово учвршћивало Диланову одлуку да побегне. Знао је да су сви облици виталности облици брзине.

Још у Минесоти, у Хибингу, смислио је своје уметничко име. Боб је било скраћеница од Роберт. А Дилан? У многим књигама пише да је Дилан Томас био његов омиљени песник, али- истини је ближа прича да је девојка коју је тада волео, у тренутку када јој је говорио о љубави, држала на крилу  књигу Дилана Томаса и лако листала странице.

Из пустиње празних биоскопа и самоубилачких недељних поподнева, Дилан је аутостопом отишао у Њујорк. Желео је да упозна Вудија Гатрија- идола, ментора, узора. У тренутку када Дилан стигне у Њујорк, Вуди Гатри је у Њу Џерзију, у болници. Отишао је да обави озбиљан посао – умирање. И Дилан одлази у болницу. И свира. Гатри ће му поклонити амајлију- своју усну хармонику. Поред Гатријевог кревета је гитара. На њој је налепница где пише: "Ова машина убија фашисте."

У болничкој соби су седели њих троје: Дилан, Вуди Гатри и смрт. Дилан је певао, проповедао, рецитовао, шапутао, дозивао, претио, тумачио... Истовремено беше и "херувим и манекен убогости, мешавина Оливера Твиста и Хитклифа."

Враћа се у Њујорк и почиње да наступа по клубовима. Ту среће Сузи Ротоло – њој посвећује стихове који као да су исписани на кожи. Открио га је Џон Хемонд. Још увек није најјасније како га је препознао- Дилан тада још увек свира музику других музичара, има мало својих песама. Први пут је снимљен као извођач на усној хармоници, на плочи Харија Белафинтеа.

Али Дилан има "оно нешто" што Хемонда интригира. Он је чиста чаролија- гарави плавооки анђео, бунтовник са млечним, допадљивим гласом, певањем које је благо и бунтовно и назално, али увек моћно. Никада неће бити "заражен отровом комерцијализације." Уговор за прву плочу потписује пре него што га је Хемонд чуо, јер Хемонд је слушао интуицију, то пасивно знање и схватио да је пред њим уметник који ће се храбро кретати по минском пољу елитизма, без способности да одустане од изврсности. Хемонд је први открио и Били Холидеј, Каунта Бејзија, Арету Френклин...

Први албум Дилан снима за два новембарска поподнева, коштао је 402 долара. Сиви дани олујне светлости беху над Њујорком. А са Џоан Баез станује у Челзи хотелу. У соби су се цепале тапете зелене као водено растиње. У зору, зурио је у уснулу Баез целом душом. И седао да пише.

Она се сећала да је имао способност аутоматског писања, оно што је је одликовало надреалисте и да је писао песму за песмом. Будио се пре зоре, сјај неразговетних уличних светиљки треперио је негде изван те собе- мита. Радио је, а ваздух је сјактао,помешан с пахуљама снега. Певали су у дуету и онда када се веза распадала.

Дилан постаје славан. То га је застрашивало. "Исуса су разапели зато што је био примећен. Зато ја све чешће нестајем." Једне ноћи, у кући Баезове, звони телефон. Прекида писање и јавља се. С друге стране је Дилан, дивна утвара.

Прошло је десет година. Али време не постоји. Чим спусти слушалицу, она пише песму "Дијаманти и рђа", о томе како му је пре десет година купила манжетне (Дилан је одевао стихове у мирис меда и барута, није имао много времена да мисли о сопственој одећи), Баез сузно и без патетике пише суров кардиограм њихове љубави, спомиње угаљ који се оплеменио и метал који је кородирао, смеђе лишће, снег у коси и осмех који памти са прозора хотела који се спотиче, распада на тргу Вашингтон. Глас с друге стране је нежан, сањив, нуди само љубав, дијаманте и рђу...У песми она исповедно каже да је све то већ "платила." И мисли на очи "плавље од црвендаћевих јаја." Много година касније, 2024, Баез је "Дијаманте и рђу" певала у београдском Дому синдиката.

Тада је отпевала да му је купила манжетне пре - педесет година. У публици је био мук. Тихо су зазвечали кавези ребара. Душе су хтеле напоље, у октобарско небо, пурпурно и пуно лавине облака. Инспирисати на писање поезије више је него поезија, тврдила је Цветајева. Дилан је вешт у оба чина.

До данас, Боб Дилан је у винил урезао четрдесетак албума, продао 125 милиона плоча, објавио књигу експерименталне прозе "Тарантула" и мемоарско дело "Хронике", добио Пулицерову и Нобелову награду за књижевност године 2016, за "стварање нових поетских изражаја унутар велике америчке традиције песама."

У част одсутног Дилана, на церемонији доделе Нобелове награде појавила се Пети Смит, панк-рок икона, која је извела његову песму "Hard Rains A Gonna Fall".

Диланов говор био је прочитан на традиционалном банкету Нобелове награде: "Усвојио сам језик улице. Научио сам ту реторику. Ништа ми није промакло – средства, технике, тајне, мистерије – и упознао сам све забачене путеве којима је тај језик путовао. Могао сам све то да повежем и да се крећем низ струју времена. Када сам почео да пишем сопствене песме, свакодневни језик је био једини којим сам располагао и који сам користио. Али имао сам и нешто друго. Имао сам учитеље и сензибилитет и просвећен поглед на свет. Имао сам га већ неко време. Све сам то научио у гимназији. Дон Кихот, Ајванхо, Робинзон Крусо, Гуливерова путовања, Прича о два града и остало – типична гимназијска лектира која ти пружи поглед на свет, разумевање људске природе и стандард помоћу кога мериш ствари. Све сам то понео са собом када сам почео да пишем текстове песама. Теме тих књига пробиле су се у многе моје песме, свесно или ненамерно. Хтео сам да пишем песме какве нико никада није чуо, а те теме су биле темељ. Неке књиге су ме пратиле откад сам их прочитао у гимназији: Моби Дик, На западу ништа ново и Одисеја."

Дилан и данас, "три миље од чистилишта", не престаје да буде инспиративни мит у покрету, песник, шпилман, ахасфер, жонглер, сенка...Деведесетих година у једном граду на крају света, док је пљуштала хладна жива кише, Диланова музика давала је смисао нашој ведрој, опорој младости. Заувек смо научили да живети значи бити на путу, трпети ударце и умирати од музикалног смеха, док дурска, улична светла, клизе у молску даљину.