Сеновито вече у Кракову, чудан, магловити зверињак лута по снежном ободу града. Капље са стреха, одбројава.
"Ја не могу сутра у Аушвиц", шапуће ми пријатељица док лутамо између леденог дрвећа што капље. Недељу дана раније, заклопила је очи преминулој мајци. "Ја морам", кажем.
Рекли су ми да кад Аушвиц једном уђе у тебе, никада те не напушта. Ујутру сам у логору Аушвиц, који су совјетске трупе пре осамдесет година, 27. јануара 1945, ослободиле. Аушвиц би био спаљен, као други део логора, Биркенау, али су совјетске трупе дошле брже него што су то нацисти предвидели.
За мање од четири године, нацистичка Немачка у Аушвицу је убила више од 1,1 милион људи. Скоро милион од њих били се Јевреји. Они који су депортовани у логор били су убијени гасом, изгладњивањем, принудним радом, медицинским експериментима. Тетоважер бројева у Аушвицу сећа се да је Менгеле често пролазио поред њега певајући неку оперску арију и шапутао му:"И на тебе ће доћи ред..."
Поред Јевреја, међу осталима који су изгубили животе су Пољаци, Роми и руски ратни заробљеници. На догађање поводом ослобођења нацистичког логора из Другог светског рата Аушвиц, Русија није била позвана. На ову годишњицу нису били позвани чак ни ослободиоци логора или њихови рођаци.
До тренутка када је совјетска Црвена армија ушла у Аушвиц 27. јануара 1945, остало је само око 7000 преживелих затвореника. Писац Примо Леви, један од најславнијих преживелих, лежао је у логорској болници, оболео од шарлаха. Сећао се лица руских војника:"Пружали су ка нама руке, лежали смо беспомоћно...у очима сам им видео јад...ужас...и стид...нису нас поздравили нити су се смешили...деловали су као да их мучи тешко бреме мешавине саосећања и осећања кривице што овакав злочин уопште постоји..."
(Књижевник Примо Леви пример је да Аушвиц убија и ако се преживи. Будућност увек поседује прошлост и Леви је четири деценије касније, пао у смрт са прозора у Торину. Још један преживели из Аушвица, Ели Визел је тада рекао:"Примо Леви преминуо је у Аушвицу четрдесет година касније.")
Јутро у Аушвицу. Ватирани мук мрзлог јутра. Водич пита :"Одакле сте?" ,"Београд", кажем. "Да је Хитлер успео у својој намери, ми данас не бисмо разговарали. Словени су после Јевреја и Рома били следећи на списку за уништење."
Године 1942. нацистичке вође су се састале у јануару да координишу покољ- то су назвали "коначно решење јеврејског питања", а подразумевало је уништење јеврејског становништва од 11 милиона људи, ликвидацијом и присилним радом. У Аушвицу, који је првобитно био пољска касарна у јужном делу земље, примећујем бујно дрвеће, чије гране љуља ветар храпав од сећања на дим. "Гледате у дрвеће? Нигде на свету није на овај начин бујно", каже ми водич. "Ђубрено је људским пепелом." Фаунална фантазија листова постаје хералдички симбол смрти.
Пет деценије по ослобођењу Аушвица, птице нису долазиле овамо. Вратиле су се тек пре неколико година. На брезама су никла мала чуда нових, модрикастих гнезда. Нових. Птице су отишле "тих година када је небо мирисало на спаљено људско месо." Први затвореници усмрћени гасом били су пољски и совјетски затвореници, у септембру 1941. године. До 1944, 12.000 Јевреја је било убијано свакога дана. На обележавању 50. годишњице ослобођења , Ели Визел је изјавио да су нацистички злочини у Аушвицу "произвели мутацију космичких размера, утичући на снове и поступке људи."
Ходам. Тетурам се и сударам са утварама егзекутора, сенкама џелата, и крилатим сенима затворених. Бараке су исте као у доба док се овуда, болестан од глади и температуре, вукао аустријски неуролог и психијатар Виктор Франкл, што је у глави састављао књигу "Доктор и душа", коју је понео у рукопису у логор, али је изгубио.
"Када ми је било најтеже, замишљао сам себе у добро осветљеној сали, топлој, где држим предавање студентима о својим искуствима у логору." Неким чудом више пута је избегао смрт и оно што је замишљао се и догодило.
Франкл је аутор чувене књиге "Зашто се нисте убили" и оснивач логотерапије, тј. терапије смислом. (Његов стан у Бечу, претворен је у музеј. Поред бројних фотографија, рукописа и богате библиотеке, посетилац још са врата уочава опрему за планинарење- до краја живота, Франкл се бавио психотерапијом и екстремним спортовима, а на радном столу лежи грумен земље. Кашасти, злослутни грумен је донео из Аушвица.
Бараке су само наизглед пусте. Али у њима шуме гласови. Дан је замрљан маглом. Овде је, за малим столом, у центру "географије зла", седео тетоважер из Аушвица, Лудвиг Ејсенберг (касније ће у Аустралији живети под именом Лале Соколов, покушавајући да заборави индиго боје крви и кише, ужасан запах дима из крематоријума).
Године 1942. имао је 26 година и уместо у крематоријум, послали су га да тетовира бројеве логорашима. А онда се у његову руку спустила надланица боје млека, ледена од страха. Све што је знао неколико минута касније је да његова животна љубав, мотив, молитва- носи број 32407. Тетовирао је машином са две игле, након што се метода утискивања бројева показала неефикасном. У овој фабрици смрти, тетовирао је стотине хијада затвореника.
Чудо је спасло и њега и девојку са бројем 32407. После рата су отишли у Аустралију и венчали се. Тек после њене смрти испричао је причу о њеном броју. И о томе да није протекла ниједна ноћ, а да Гита није имала мору. Јер сећање је поплава. И као црна плима се улива у снове. Ако нас неким чудом не убије зло, оно нас укаља, зарази , отупи. Или нам заувек сломије кичму.
Психоаналитичар, Бруно Бетелхајм, аутор најбоље књиге о бајкама у 20. веку, због јеврејског порекла, провео је три године у логорима. Трећу у Аушвицу. Иако мудар, бритак, способан да другима помогне да дођу до светла, једног је јутра осетио да му се ледена вода пење до грла. И изабрао добровољну смрт.
Да ли је уопште могуће изаћи из Аушвица, питам се, газећи по блатној стази, док пада коса киша? Да ли нас зло обележава заувек? Да ли се стидимо јер су нас дотакли, унизили, посрамили, ранили зли? Да ли себи икада можемо да опростимо близак додир са тренутком када нас је зло озрачило? Ходам по Аушвицу као по Чернобиљу. Овде су душе озрачене болом. Заувек.
У једној од соба иза стакла је тона женске косе. Најежене, уздрхтале коврџе, на смрт препаднуте плетенице, врисак заборављених, мајушних, млечних детињих шналица које уједају за срце. По ослобођењу Аушвица, пронађено је седам тона женске косе, од које су прављени ћилими, власи вире, урлају из штофа...Косом су пуњени јастуци и јоргани, мадраци...Овде људи беху роба и у смрти. Сировина. Није потребно фотографисати. Ова слика остаје заувек тетовирана на души, баш као и павиљон затрпан протезама, ортопедским помагалима, коферима, оквирима за наочаре, стргнутим са бројева које су одвлачили у брзу смрт.
Први пут у историји човечанства, људи су масовно убијани отровом против пацова, злогласним циклоном- Бе. Једна лименка је просута...тупо зурим у нешто мефистофеловски плавичасто... И видим, збиља видим наге људе које гурају у гасне коморе "на туширање", где су им кроз отворе на таваници сипали отров и онда чекали да утихну и последњи крици. Непрекидно се радило на убрзању егзекуције, зло је у сталној акцелерацији и на крају је било потребно око пола сата да премину у најстрашнијим мукама одрасли , а за нешто мање времена деца.
А пепео? Иза сваког бића остајало је око два килограма пепела. Испрва је пепео просипан у реку, а затим су њиме храњене рибе у рибњацима, ђубрено је дрвеће. О зашто сте оволико високе, брезе, због чега џиновски храстови, зашто први пут у животу не могу, не смем, стрепим да загрлим дрво?
Лутам. Одмах иза логорског зида је кућа, некада је ту била башта, мали базен, језеро...Овде је са петоро деце, супругом и слушкињама живео командант логора, Рудолф Хес.(Прошле године је филм о овој кући и Хесу, "Зона интереса" Џонатана Глејзера, освојио два Оскара, за најбољи међународни филм и за најбољи звук.) Командант Хес са супругом Хедвигом, и децом, живели су тик до логора понашајући се као да логор не постоји- људска способност за самозаваравање је неограничена.
Чули су се пуцњи док су деца играла жмурке, допирао је дим из крематоријума, али они због тога нису прекидали купање у језеру. После рата, Хес је обешен. Сенка вешала наслућује се негде испред мене. Повијено је, труло, до њега воде четири степеника. Подигнуто је близу гасне коморе и крематоријума. Пресуда је над Хесом извршена априла 1947, он није показивао било какво кајање, осим "што је превише себе дао послу, а мање породици". Његова једна смрт спрам смрти милион људи делује као још једна од милион увредљивих неправди на овом месту где се непрекидно осећа подмирис туге, што плута по избораном ваздуху.
Пијем горку светлост. Сепијаст је сат у дану у коме време не постоји. Ово место укида сва осећања осим ужаса и онемелости. У посебној просторији су цртежи деце пронађени у логору, где се поставља питање да ли су деца на једноставним цртежима, телеграмима бола, сликала дим из оџака родних кућа или крематоријуме. Овде је сачувана и одећа логораша – сва та округла туга дугмета и бескрајно дуге, сузне, избледеле пруге. Зурим у фотографије деце са луткама, балонима, лоптама, која нису знала да их фотографишу као евиденцију за примање у логор и која се на сликама осмехују држећи у рукама имена, написана великим штампаним словима: Естер, Ана, Самјуел...
Ваше очи сударају се овде и са самотним, слепим вагонима који су превозили Јевреје, баш као и са предметима нађеним у Аушвицу. Дечје играчке интонацијом свог ћутања оптужују.
А онда, у посебној одаји, изложена је гомила ципела скинутих са оних који ће ући у гасну комору. Ципеле су преживеле, нацисти просто нису знали како да их употребе. Беле сандале наде, црне мокасине које желе да жуде, мале црвене чизмице, безброј распарених ципела, које гласно траже свој пар, као људи. Ове ципеле чувају у себи шум корака, трептај жеље, унутрашњу фотографију оне железничке станице на којој су се у воз попели последњи пут.
И дише у вас мирис преплашене људске коже, бола, хладноће. Мислим на речи песме на јидишу Мојсија Шулштајна: "Ми смо ципеле. Ми смо последњи сведоци. Ми смо ципеле унука и њихових дедова. Из Прага, Париза и Амстердама и зато што смо направљене само од тканине и коже а не од крви и меса, свака од нас преживела је стихију паклене ватре." Ми смо људи начињени од крви и меса. Стихија паклене ватре увек може да букне.