Најусамљенија божија творевина
Крај је августа 1942. Цврчци су прегласни. По њега долазе на кућну адресу. Пита да га сачекају десет минута. Пристају, њима је познат исход посете. Окупао се, обријао, везао шарену, париску кравату, пољубио мајци руку и отишао из породичне куће у Шиду, не осврћући се.
Стојим пред истим, ољуснутим вратима кроз која је последњи пут прошао Сава Шумановић када су га усташе спровеле у Сремску Митровицу, где је стрељан два дана касније са још сто педесет Срба.
Шид је тада био део НДХ. На усташко укидање ћириличног писма одговорио је тако што је престао да се потписује на платнима која је свакодневно сликао. Уместо потписа, сада је на сликама само уписивао годину када је платно настало.
На сликарском штафелају, када је одведен, остала је његова последња слика, неосушена – део триптиха "Берачице". На тој слици грожђе и жито зрели су истовремено, као у предсказању краја времена у Библији.
Сава Шумановић послао је писмо доктору Арновљевићу, из болнице у Београду где је лечио ослабљене нерве, у коме је предсказивао распад Југославије и, осам година пре своје смрти, написао: "Убиће ме 1942".
Рођен је 22. јануара 1896, оба родитеља припадала су угледним, грађанским породицама. Отац Милутин, шумарски инжењер, наменио је сину адвокатску каријеру. Када је Сави било четири године, прешли су у Шид и до смрти у 46.години, Сава ће га сматрати својим градом, а његову околину лепом, скоро као предграђе Париза где је одлазио на школовање. Одувек је волео дубљи, етерични пејзаж предграђа.
"И срећа може да рани"
Прекретницу Шумановићу доноси боравак у Паризу - Њујорку Европе. Његово око, та "најусамљенија божија творевина", у Паризу доживљава бљесак евиденције. Отишао је у Лувр и заплакао пред главом "непознате принцезе".
Учи код Андреја Лота, припадао је струји аналитичког кубизма. У том кругу креће се и Пикасо. Шумановић у овом периоду слика најзначајније слике нашег посткубистичког сликарства.
Када се врати у домовину, тражи место ликовног педагога у Уметничкој школи у Београду. Није потребан. "Зашто просто не сликаш мртве природе?", пита га колега. "Зато што нису мртве", одговара.
А онда се догађа чудо. Адвокат Дорић откупљује двадесет пет његових слика и он опет може у Париз. Не спава од радости. Пише пријатељици: "И срећа може да рани."
За време другог боравка, излаже на Јесењем салону 1926. Француска влада откупљује његову слику "Акт", која је сада изложена у музеју у Монпељеу. Исте године учествовао је у осликавању чувене париске кафане "Купола" - на једном стубу насликао је четири женске фигуре. (Реплика овог стуба данас се налази у Галерији слика "Саве Шумановића" у Шиду.)
Изложбу Шумановићевих дела у овом локалу 2019. француски "Вог" сврстао је међу пет најзначајнијих изложби у главном граду Француске те године.
Најзначајнији догађај 1927. године била је слика "Пијана лађа", импозантно дело које је Сава Шумановић насликао за седам дана и седам ноћи, инспирисан истоименом Рембоовом песмом и Жeрикоовом сликом "Сплав медуза".
"Пијана лађа" сликана је не само бојама већ и неуронима, жилама, има силовиту снагу обрачуна светлости у сну, калцификовано знање из колективно несвесног.
После ове слике, Шумановић је опустошен. Спас ће потражити у београдској болници и пријатељу Растку Петровићу, писаће тужна и претећа, а затим писма пуна извињења. Доктор који га је лечио рекао је да је криза побеђена, када је уметник почео да слика вождовачке пејзаже.
Шумановић се враћа у Шид и припрема за велику изложбу, када је у Београду изложио четристо десет слика, са великим успехом. Сјај једног тако чудног и чудесног ума био је признат.
Враћа се у Шид и упловљава у нову фазу стваралаштва. Слика румене и чиле усне берачица грожђа, пејзаже и купачице, Шидијанке.
За цикус слика пристала је да му позира само једна девојка – Словенка. Њено плавокосо лице понавља се на свим сликама – у очима има нешто од водене лептирице.
Током последње деценије живота насликао је шест стотина слика, а њих четристо седамнаест налазе се у галерији, у Шиду. После његове смрти, мати, Персида, поклонила је породичну кућу и целокупну уметничку заоставштину општини Шид испунивши синовљеву вољу да у граду чију је лепоту толико волео да слика, буду изложена његова платна.
Галерија "Сава Шумановић" је монументална, попут најлепших париских галерија. Посебно су издвојене купачице, у огромној сали, где трепери њихова сензуална лепота. Овде су и нацрти за "Пијану лађу", бројни портрети и пејзажи Шида или оних париских, којих се сећао. Кућа Саве Шумановића је потпуно сачувана - унутра је старински намештај, дрво орахово, стил сецесија, све наручено из Беча.
Ту је и Шумановићев прибор за купање – посуде од мајолике, као и пећи са плочицама налик на печујске, жолнај. На столовима су сребрне посуде у облику лађа. На штафелају је слика, палета, четкице и боје. Окачен је и Шумановићев лаки, летњи шешир.
Галерија и кућа су пусте. Нема екскурзија, нема посетилаца, иако је улазница за музеј само двеста динара. Можда дан када сам походила Шид није био добар за културна догађања. Али не знам који је то дан у овом делу свету резервисан за уметност.
"Симбол декаданције и трулог капитализма"
Овде се прича о Сави Шумановићу не завршава. По оснивању Музеја савремене уметности, код директора, сликара Миодрага Б. Протића дошао је Коча Поповић и затражио "Пијану лађу" као поклон маршалу за рођендан.
Протић је знао да маршал за слике не мари сувише и да ће највећа слика наше модерне уметности тако бити изгубљена заувек. Пробдио је ту ноћ и ујутру сачекао партијског функционера спреман. На питање да ли је слика припремљена за транспорт, Протић је имао одговор: "Никако, друже. 'Пијана лађа' је симбол декаденције и трулог капитализма. Маршала ћете разљутити. Боље одаберите неку мртву природу из опуса Моше Пијаде." Тако се и догодило...
Крећемо назад. Шид лебди у ултрамаринској ноћи. Око пола шест пали се први низ мајушних светиљки – вена од жада која показује пут у тами.
