Памтим сцену осветљену једним рефлектором (негде, иза прозора, дисао је у тами Њујорк) и мишићаво, витко тело, које би се наједном нашло у ваздуху, летело је напред, затим би исписао савршену арабеску, да би се затим нашао коленом на поду, опружених руку, у предивној пози. Био је одраз саме суштине мужевности,истовремено и мачје грациозан.
Ни ја, ни он, ни новинар који га је интервјуисао нисмо знали да је већ смртно оболео од болести која још није имала име. И да је то један од његових последњих снимака. Шестог јануара ове године навршило се тридесет година од смрти Рудолфа Нурејева, јединог наследника Вацлава Нижинског, кога су звали осмим чудом света.
Нурејев је успео да на Западу постане популаран колико и Мик Џегер и први пут у историји, његовом фатуму захваљујући, балет је постао део популарне културе. Стигао је да пријатељује са Елизабет Тејлор, Џеки Кенеди и принцезом Дајаном, а појавио се чак у Мапет Шоуу, изводећи „Лабудово језеро“ са Мис Пиги.
Није био никада сентименталан, нити баналан. Просто, Бог је на њега ставио прст. Заправо, спустио је руку на кичму брзине. Јер Нурејев је рођен у трансибирском возу, марта 1938, док је његова мајка путовала ка Владивостоку, где му је отац, политички комесар Црвене армије, био стациониран.
Његова породица делила је девет квадрата са још једном у Иркутску. Колико је то квадрата по члану домаћинства у овом животу немогуће је израчунати. Нурејев ипак памти дане детињства као дане светлости.
"Лабудово језеро" као судбина
Са судбином се судара ненадано. Његова мајка са једном пропусницом успева да 31. децембра 1945. уведе на "Лабудово језеро" и њега и две сестре. Напољу је вејало. На сцени су се појавиле лебдеће хетере, у хаљинама од оне материје "од које се шију пахуљице".
Питао је мајку да ли су богиње или анђели. Насмешила се и шапнула: "Помало од обоје."
Тог тренутка лептир у њему развио је крила. Балетску школу је завршио за само три године, а толико је вежбао да је развио доњи део тела, постао је трајно јачи него горњи, који је остао грацилнији. Његове ноге, бедра, били су челични. Већ је вежбао косе скокове и лебдење на сцени. Професорка балета се бунила, желећи да обузда његов жесток темперамент. Залуд.
Генијалност није подложна дресури. Кад оде у Лењинград, одиграће шеснаест главних улога. (А професорку ће видети пред смрт, када са педесет и четири дође у Русију. Имала је близу стотину лета. Готово слепа, миловала га је по коси и шапутала: "Мој дечак..." )
Карика у ланцу
Но, чудо Нурејева заправо је наставак низа генијалних стваралаца које је руски балет изнедрио. Чајковски, Стравински, Прокофјев беху аутори балета, Петипа. Фокин, Јакулов – либретисти. Наталија Гончарова беше декортерка, а балерине Ана Павлова, Маја Плисецка, Галина Уљанова, Тамара Карсавина. Нурејев је стао између Нижинског, Лифара и Баришњикова.
Но, најславнија личност у свету руског балета, на почетку двадесетог века, беше Сергеј Ђагиљев (1872. Новгород). Он је означио револуцију у историји балетске игре. У свет балета, унео је оно што до тада никада није било виђено у театру: раскошну егзотику ("Жар птица"), сензуалност истока (Ида Рубинштајн у "Шехерезади"),експлицитно приказивање жудње ("Посвећење пролећа"), снажан еротизам (Нижински у "Поподневу једног фауна"), уплитање спорта (Дебисијеве "Игре").
Заједничка црта ових балета је "јединство музике, покрета, сликарства и поезије, декор и костими постали су толико значајни колико и музика и кореографија.“ Ђагиљев на сарадњу позива Пикаса, Матиса, Брака. Костиме ће радити Коко Шанел.
Турнеја Руског балета коју је Ђагиљев организовао изазвала је светску револуцију балетске игре. Наступали су у "Казину", најславнијем позоришту на Азурној обали (једино позориште на планети које је пола коцкарница, а пола театар.)
Ђагиљев из ложе "Моцарт" гледа свог љубавника, Нижинског, који плеше тако изазовно да је половина публике у делиријуму, а друга половина констернирана. Све спасава Аполинер, који се управо вратио из рата са завијеном главом. "Да није било њега, жене би нам прибадачама избиле очи", рећи ће касније Кокто.
Пут у једном правцу
Тај жар и жустрину, снажан еротизам и исијавање на сцени имао је и Нурејев. Када први пут гостује са трупом из Лењинграда у Паризу, Нурејев је најављен као совјетска сензација. (Заправо није био ни планиран за путовање због бунтовничог духа и слободног понашања, али када се главни играч Кирил балета, Константин Сергејев повредио – у авион за Европу је улетео Нурејев.) Ово је било путовање у једном правцу.
Критичари после његових наступа пишу да је Париз доживео своје чудо. Фасцинација је узајамна. Нурејеву се допада Париз, плеше до јутра на забавама и управа ансамбла одлучује да га врати и не дозволи му да путује даље, на гостовање заказано у Лондону.
Нурејев на париском аеродрому тражи политички азил. У Лењинград стиже само његов кофер. Он у року од седам дана потписује уговор за улогу у "Успаваној лепотици". Годину дана касније, плеше у Лондону, у "Жизели", уз примабалерину Маргот Фонтејн. Последњи пут ће наступити када он буде имао педесет, а она шездесет девет година. "Ромеа и Јулију" играли су пуних четрнаест година.
Нурејев се није штедео, уздајући се у јачину тела и снагу мишића, у које је заувек ушла музика. После операције бубрега, наступио је са катетером. "Плесао је и он заједно са мном. Не умем да се зауставим и не желим то ни да научим..."
Жаклина Оназис шаље тајно по њега хеликоптер да би попио чај у Белој кући, фотографишу га са Робертом Кенедијем, Ентонијем Перкинсом...
Лејди Дебора Макмилан у документарном филму посвећеном Нурејеву, каже: "Гледати на сцени њега, било је као гледати нешто што није са ове планете. Постојао је енглески балетски стил, који је био изузетно углађен и рафиниран, а онда се појавила ова крајње анималистичка особа и од тада, па надаље – лествица је била подигнута."
Нурејев је плесао докле год је имао и најмањи атом снаге. Када је схватио да ХИВ побеђује, написао је опроштајно писмо у којем је навео да је са другим играчима "делио умор, радост, тишину, зној, а да је музика његовим рукама дала крила, животу смисао, онда када су му мишићи постајали речи и поезија."
Остаје питање зашто је баш Русија изнедрила толико обдарених за игру и балет. Доминик Фернандес каже да се руска школа балета разликује од француске по томе што велику пажњу придаје горњој половини тела, раменима и рукама.
Маја Плисецка је у "Лабудовом језеру" извела први, чувени кружни покрет рукама и то је касније понављано у читавом свету игре. До данас. Скокови Нижинског, нека врста левитације у ваздуху, постали су легенда.
Нурејев је плешући исијавао дивљу и тако привлачну снагу. Фернандес истиче: "Као борба духа са телом, игра исказује жељу човека да узлети, што је непрекидно обележје руске културе. Игра је у Русији нешто много више од пуке разбибриге, то је потреба душе која нестрпљиво жуди да се ослободи терета материје..."