Носталгија боје степе

Ове године навршиће се деведесет година од како је по први пут руски писац, Иван Буњин, постао лауреат Нобелове награде за књижевност. У Русији, генији као да иду у паровима: Достојевски и Тостој, Софија Губајдулина и Галина Уствољска у музици, Ирена Немировска и Нина Берберова у изгнаничкој књижевности, Ана Ахматова и Марина Цветајева у поезији.

Но, Буњин, Тургењев и Чехов сачињавају "блиставу трилогију великих песника руске стварности".

Буњина открих случајно,у двадесетим, једног зимског јутра, тек сам била изашла са универзитета. Било је неко преподневно читање и ја сам отишла…

Читали су се "Тавни дрвореди". Глумица која сада сања високо на једном брегу и више нема година, полако је читала одабране пасусе. Зграбих књигу и затворих се на недељу дана. Када је падао мрак, те недеље нисам палила светлост. Књига је сијала:"Ноћи су биле топле и мрачне, кроз мркли мрак пловиле су, светлуцајући светлошћу боје топаза црвенкасте муве, звониле су жабе као стаклени звончићи…".

Сећам се да сам се загрцнула када је у "Тавним дрворедима" вољену одбеглу жену, тражио муж официр, и пошто је схватио да је пребегла другом, обукао је војничку униформу, попио флашу шампањца, испио кафу са шартрезом, без журбе попушио цигарету, вратио се у своју собу, легао је на кревет и испалио себи у слепоочнице из два пиштоља…" Два пиштоља?!?

И док су у Београду пуцали у разум тих деведесетих, а ноћу би се каткад чули мафијашки обрачуни и на Славији (фијук метака лако научите да разликујете од осталих шумова у ноћи), мене је обузела страст према овом писцу код кога су се "на небеским висинама отварали зелени волшебни понори и палили се препотопни громови…Све је то пажљиво посматрао касни Месец…".

Од тада, до данас - срећна сам што понеко још "Тавне дрвореде" сматра једном од десет најлепших збирки приповедака написаних на руском језику у двадесетом веку. Писао их је писац у тренутку када је већ спискао новац од Нобелове награде – никада и није знао да га штеди и чува... Беше из праве племићке породице.

Рођен је у време злогласног племићког "осиромашења" у Русији. Зваће га последњим од оних који су "опевали" племићка гнезда што су пропадала, осипала се, нестајала заувек. Потом ће Чехов описати лепоту вишњевих башти, са чијих се стабала тихо круни позлата старих времена.

"Родио сам се у осиромашеном племићком гнезду", писао је Буњин.

Завидео Ноју

Он и Чехов годинама су били блиски пријатељи. У "Успоменама" Буњин ће написати да завиди праоцу Ноју, пошто је у животу преживео – само један потоп:"Ја сам се сувише касно родио. Превише много нам је судбина дала историјских догађаја. А Ној…Свега један потоп му је био суђен. И какав је солидан, удобан ковчег имао, и какве богате намирнице: целих седам пари чистих и два пара нечистих, јестивих створења…".

Ове редове, Буњин пише у емиграцији. Он је једини аутор из емиграције чија су дела без прекида читана и цењена у СССР-у и његов опус ужива дубоко поштовање у својој земљи свих ових година.

У Русији, пре одласка, имао је утеху јер се дружио са себи сличнима. Сергеј Рахмањинов и он препознали су се одмах: "Од првог тренутка проводили смо ноћи у разговорима о прекрасном, вечном и о високој уметности. За вечером смо седели један поред другог, пили шампањац абрау-дирсо, настављајући разговор о оном опадању поезије и прозе у то време у руској књижевности, неприметно смо сишли на обалу, на моло, било је већ касно, сели смо удишући мирис катрана и ону некакву сасвим посебну свежину, сећали се одломака из Пушкина, Љермонтова, Тјутчева, Фета, Мајкова…Тада је он узбуђено, полако почео да рецитује стихове Мајкова, на које је, већ тада написао или само маштао да напише музику…".

Буњина и славни сликар Рјепнин зове код себе у летњиковац, у Финску, да дође да му позира за портрет. Светло јутро, дивно двориште, мраз. У дворишту Рјепнинове виле је дубок снег, на вили сви прозори отворени. Рјепнин је тада био страствено одан вегетаријанству, здравом животу. У његовом атељеу беше ледено, као и напољу. Буњину је рекао: "Ево, овде ћу Вас сликати ујутро, а затим ћемо доручковати како Бог заповеда: травицу, травицу! Видећете како то чисти и тело и душу, и чак ћете проклети дуван ускоро оставити". Буњин је промрмљао да мора одмах назад, због неодложних послова у Петербургу.

Усхићен Толстојем

"Изљубио сам се са домаћином, а онда из све снаге појурио на станицу, а тамо у бифеу, бацио се на вотку, жедно запушио, ускочио у вагон, а из Петербурга сам следећег дана послао телеграм са извињењем". Ипак, на западу, Буњину је пресудила реченица из Жидовог дневника: "Смета ми Буњинов култ према Толстоју, као и његово презирање Достојевског".

Буњин јесте од детињства живео усхићен Толстојем. Његов отац је са Толстојем играо карте, у опседнутом Севастопољу. Буњин се сећа првог сусрета са Толстојем:”Корачајући, изроњава неко велик, седобрад, помало кривоног, у широком, као џак сашивеном огртачу и истим таквим панталонама… Брз, лак, страшан, намрштених обрва, иде право на мене, дланом горе баца велику руку и њоме обухвата целу моју…". Толстој му каже:"Буњин? Јесте ли на дуже у Москви? К мени? Млад писац? Пишите, пишите, ако то јако желите, само имајте на уму да то никако не може бити циљ живота…Молим Вас, испричајте ми о себи…Неожењен? Ожењен? Са женом можете живети као са супругом и не смете је никада оставити… Хоћете да живите простим, трудбеничким животом? То је добро, само немојте вршити насиље над собом, не стварајте себи од тога обавезу, у сваком животу може се бити добар човек…". У том часу, зашуштала је свила, погледао је, тргао се и устао: из гостинске собе полако је ишла крупна и лепо одевена у црну, свилену хаљину дама живих, црних очију: "Леон…ти си заборавио да те чекају…".

Тако је Буњин упознао Софију Толстој. За дугих шетњи уз обалу, када је већ одавно емигрирао, супрузи Вери спомињао је Чехова, њихов сусрет и Чеховљеву малу исповест: "Био сам код Толстоја, у Гаспри, још је лежао у кревету: Кад сам кренуо, рекао ми је да га пољубим и онда ми је шапнуо на уво да је Шекспир писао лоше драме, а да је пишем – још горе…".

Прорачанство Чехова

Буњин се сећао да му се једном Чехов поверио да ће га читаоци читати још седам година, али да ће он живети још шест. Живео је још једну. Сам Буњин био је присиљен да емигрира. После 1918, Из Москве је отишао на југ Русије, која је прелазила час у руке црвених, час белих. Емигрирао је прво на Балкан, прошао и кроз тадашњу Југославију, а затим се зауставио у Француској. Ту је написао већину најважнијих дела. "Живот Арсењева", дело са много аутобиографских елемената (критичари сматрају да му је управо овај роман донео Нобелову награду – писац Константин Паустовски пише да је ово једно од најбољих дела светске књижевности), још увек као да није пажљиво ишчитано у Европи.

Али Буњина у Француској и у Европи откривају сада, девет деценија по добијеном Нобелу. Ево написа критичара о Буњиновом "Животу Арсењева": "Какав укус, каква књига о лепоти и љубави, слике читаве некадашње Русије ређају се и промичу у овој повести о детињству и младости: вечити летњиковци са похабаним софама, торжествене литургије, чак и у малим црквама, непрегледна поља и равнице, бескрајни хоризонти, избе са сламнатим кровом, путовања кочијом или у железничком вагону са окнима замагљеним од мраза, прве устрепталости под крзненим бундама којима се огрћу младе гимназијалке, дугих посребрених трепавица, отапање снега, опадање лишћа…Јединствена мешавина идеализма и сензуалности, сетног нехаја и неутољивог уживања у животу…"Тавне дрвореде", књигу чија је насловна приповетка прво објављена у Њујорку, а приче су настале у Француској, написао је за време Другог светског рата.

Када Буњин оде у Немачку 1936, хапсе га и претресају – "ово је мој први коси судар са нацизмом". Последњих двадесет година живота, од добијања Нобелове награде 1933, Буњин је живео сиромашно.

"Тавне дрвореде" написао је тако што се закључавао у собу и то је књига коју је сам писац највише волео. Иван Буњин сахрањен је на руском гробљу Сен Женевјев де Буа у Паризу. На гробу који је огроман бели крст у који је урезано много мањих, написано је - Иван Буњин два пута: ћирилицом, на руском, па на француском.

Сада се Французи питају: Зашто нас руски писци тако распамећују својим изливима среће и дивном носталгијом безграничних равница, промашених судбина, краткотрајним озарењима која преображавају читав живот? Чини се да је дошао тренутак да у светској литератури Буњин заузме место које му припада - уз Тургењева и Чехова.