Ја сам књижевност

Пред смрт, Кафка , писац чији је Праг град, због узнапредовале туберкулозе гркљана није могао више да узима храну ни течност и морила га је ужасна жеђ. Тада је оцу из санаторијума у Кирлингу, из собе украшене цвећем, писао да жуди да заједно попију "по чашу доброг пива, као што су то некада чинили код Градског купалишта."

Праг јесте град писаца: Кафка, Чапек, Кундера, Хашек, Храбал... Кафка је највећи, "он је писао као што је гледао. Кафка не обмањује. Кафкин живот, каквим га он сам исписује, јесте врхунска књижевност. Заправо, тако ваља и разумети његову изјаву вереници: ја сам књижевност."

Ту, у пасажима куда је хитао Алфонс Муха са блоковима пуним сјаја сецесије, где беху и цртежи за витраже цркве Светог Вида, сада је Музеј секс машина, као и Музеј страве и пивница где пиво точе роботи. Али стари део града као да је утонуо у хибернацију.

У Државној опери која се није много променила од Моцартовог живота и на Карловом мосту, сниман је филм Милоша Формана, "Амадеус". Редитељу је мајка  убијена у Бухенвалду, отац у Аушвицу. Али он је преживео.  У Прагу је студирао сценографију. Овде је снимио неколико филмова: "Љубави једне плавуше", "Црни Петар", "Гори, моја госпођице"... Али када су совјетске снаге 1968. ушле у Праг да би прекинуле Прашко пролеће, он је већ био у Паризу, где је уговарао свој први амерички филм. Добио је отказ у Прагу због одсуства из земље. Није имао куда, осим у сусрет слави.

"Лет изнад кукавичјег гнезда"освојио је пет Оскара, а "Амадеус" осам. Наравно, филм о великану класичне музике, за чији је сценарио послужила драма Питера Шефера, представља плод маште. Шефер је само читао Пушкина. Гласине према којима је Салијери (1750–1825), подстакнут љубомором, испланирао Моцартову смрт, потичу из Пушкинове новеле "Моцарт и Салијери".

Те  гласине су стручњаци одбацили. Салијери и Моцарт у животу нису били противници. После Моцартове смрти Салијери је подучавао његове синове, а недавно је у Прагу откривена партитура коју су заједно написали Моцарт  и Салијери, за коју се одавно веровало да је изгубљена. Реч је о музици за либрето Лоренца Да Понтеа. Пронађена је у депоима Музеја музике.

Моцарт је више пута боравио у Прагу јер је у то време чешка територија била у саставу Аустроугарске. У Прагу је 29. октобра 1787. одржана светска премијера његове чувене опере "Дон Жуан", чији либрето је написао италијански песник и либретиста Лоренцо Да Поне (1749–1838).

У самостану Страхов налазе се барокне оргуље на којима је Моцарт свирао. Поред Моцарта, овде су стварали и Сметана и Дворжак. У Дворжаковој кући је и његова свечана одора у којој је примио почасни докторат на универзитету Кембриџ. На зиду, изнад концертног клавира, Дворжак је држао заједно Бетовенов портрет и – распеће.

У Сметанином дому, на самој обали Влтаве је његова диригентска палица и ако сте сами у Музеју, можете да диригујете на Сметанину музику. Бејах сама у Музеју.

С друге стране моста, осећам Кафкину сенку. Одсуство јесте најдубљи облик присуства, учили су нас и Дикинсонова и Пруст. Храбал, који је четрдесет година живота провео у Прагу, написао је "Строго контролисане возове", по којима је Јиржи Менцел снимио истоимени филм и освојио Оскара.

Педесетих година 20. века Храбал је, иако дипломирани правник, радио у челичани. Не беху то срећне године. Кад радници раде као судије, а судије као радници, земља личи на циркус. И тај тужни циркус, увек горак смех, карактерише чешку књижевност прошлог века.

Храбал је тврдио да је надреализам суштински и до краја научио док је био радник у челичани, додирујући сваког дана ледени челик и бесмисао. У Прагу је  седео у кафеу "Код златног тигра", водио дуге разговоре или сатима ћутао са Вацлавом Хавелом. То беху она лековита ћутања пријатеља… Храбал је преминуо 1997. године. Званично је пао са петог спрата прозора болнице док је хранио голубове. Но, Храбал је становао на петом спрату и у његовим делима спомиње се самоубиство скакањем с петог спрата. Није он хранио голубове, само је тог 3. фебруара са прозора отпловио ка небу од шкриљаца и залеђене тишине.

Истина је да "митски градови нису градови генерала и краљева, већ градови писаца". Прашким улицама и даље од‌јекује сечиво гласа Кафкиног оца: "Франц, влажно је. Унутра!" И младић од двадесет година је сагињао главу, напуштао пријатеље и улазио у кућу, касније пишући Милени Јесенској о дивном дану када му је, једног поподнева пуног сунца, показала млечни сјај својих груди.

У Кафкином музеју Јесенска се спомиње као једина шикса (особа која није јеврејског порекла), а коју је Кафка волео, као и писма извесне Грете Блох, која тврди да је 1915. родила Кафкиног сина који је живео једва седам година и преминуо мало пре Кафке. Оно што се поуздано зна је да је Кафка био са њом у преписци и да је она била најбоља пријатељица његове веренице и Фелице Бауер и допринела њиховом раскиду. Па ипак, њена писма јесу део брижљиво конципиране поставке Кафкиног музеја.

Праг, збиља, није престоница Чешке, "већ Кафкина, једна влажна и прозрачна гравура централне Европе. Гомиле посетилаца се тискају на плочнику пред кућом у којој је рођен творац Преображаја и која је била прототип и за Замак."

Много је мање посетилаца у Улици алхемичара, где је живела његова најмлађа и највољенија сестра Отла и где је одлазио да пише. Најмање туриста оде на гробље Страшнице, да посете породичну гробницу породице Кафка, где је и он сахрањен. Гинтер Андерс прецизно је дефинисао Кафкину унутарњу раслојеност: "Као Јеврејин, Кафка није потпуно припадао хришћанском свету. Као индиферентни Јеврејин – а то је, заправо, био, не потпуно Јеврејима. Као човек који говори немачки, не потпуно Чесима. Као Јеврејин који говори немачки, не потпуно чешким Немцима. Као Чех, не потпуно Аустрији. Као службеник осигурања радника, не потпуно грађанству. Као син грађанина, не потпуно радништву. Али ни бироу није припадао, јер је осећао да је писац..."

За живота, Кафка је објавио само неколико новела и цртица. "Не желим да штампам доказе своје слабости", говорио је, "а опет и немам снаге да уништим те доказе своје самоће."

Франц Кафка преминуо је од туберкулозе 1924. године. Испред Кафкиног музеја постављена је скулптура новог чешког генија, скулптора Давида Чернија. То је иронично интерактивно дело, сачињавају га две мушке фигуре које уринирају у плитак базен у облику Чешке.

Али ово није обична фонтана, јер се пениси скулптура померају горе-доле исписујући поруке и цитате познатих Чеха. Фигуре је немогуће фотографисати без туриста који скакачу око њих, туристкиње се фотографишу с полним органом скулптуре у руци, мање обраћајући пажњу на велика слова "К" на улазу у Кафкин музеј.

Фројд вам пада на ум. Али, Черни га се, такође, досетио и направио Фројдову скулптуру, која виси двадесет метара изнад увек препуне Хусове улице у Старом граду. Черни је аутор и монументалне кинетичке скулптуре - Кафкине главе, високе 10,6 метара која се стално креће, сачињена од 42 ротирајућа нерђајућа панела. Тешка је 39 тона и налази се у Прагу, испред тржног центра "Квадрио". 

Кафкина вољена сестра Отла, код које је писао у Улици алхемичара број 22, умрла је 1943, "у једној другој колонији кажњеника, у Аушвицу. Годину пре тога, када су у Чехословачкој почели са применом нацистички закони о прогону Јевреја, обавила је кратак разговор са мужем Јозефом. Тражила је од њега да се разведу, он није био Јеврејин и разводом би деца била спашена. Њихове две девојчице су спавале док је мајка, распуштене косе, са оним сјајем у очима, молила мужа. Слутила је смрт." Прича се да јој је, пре него што ће отићи од куће Јозеф изгланцао ципеле и премазао их машћу. "Сада су непромочиве", рекао је.