Портрет свитаца на кенотафу историје

У Нови Сад увек идем да искусим самоћу, пун аспект зацрњивања, аспект сенке. Сусрећем јутрос непомичне, посвађане љубавнике и децу која не маре.

У Кисачкој сам улици, пред бројем 20. Светлост је боје слеза. Ову кућу подигао је Милош Марић(1846-1933), официр аустроугарске војске, отац Милеве Марић Ајнштајн, која беше српска научница и прва супруга Алберта Ајнштајна. Овде је живела један део живота, као и њен млађи брат Милош Марић, професор Медицинског и Ветеринарског факултета у Саратову. Мало је познато да је брат Милеве Марић поставио темеље клонирања пре више од седам деценија у Москви, да је у Русији познатији у научним круговима од сестре Милеве и да је, поред осталог, учествовао у балзамовању Лењиновог тела.

Тајна Милевина ћерка

Кућа у Кисачкој улици изграђена је 1907. и у њој су више пута боравили и Милева и Алберт Ајнштајн. Два сина крстили су ни стотину метара даље, у Николајевској цркви. Синови Ханс и Едуард, по жељи свог деде Милоша, крштени су овде септембра 1913. А онда ветар подиже једну процветалу грану, нежну и провидну и питање се само поставља.

А шта је са Лизерл, првом тамном мрљом у односу Милеве и Ајнштајна, девојчице коју је Милева родила тајно, пре брака и крстила у Србији, као Љубицу? Да ли је и она крштена у Николајевској, као и браћа коју никада неће упознати?

Питање да ли је Лизерл рано преминула од шарлаха и тако нестала са компликоване брачне констелације Ајнштајн, разрешио је британски писац Филип Сингтон, који је у навео да је Лизерл, мало већу од лутке, усвојила српска породица из села Орловат. Али њена рана смрт од шарлаха се свакојако онда тамо догодила. Јер о њој више нико никада ништа није чуо нити написао. Кажу да је имала оне хелдерлиновске, провидне очи, очи оних чије кости неће остарити.

Ипак, од неземаљске новогодишње вечери, захваљујући мултимедијалном уметнику др Душану Јововићу, тахикардично, али мелодиозно откуцавају срца Лизерл, Едуарда, Ханса и Милеве на Петроварадинској тврђави, у Музеју града Новог Сада, где траје сасвим несвакидашњи спектакл страсти и бола, на изложби "Милева: Ми смо стена", која се простире на импозантних 1300 квадратних метара.

Париз и Рим би волели овакву изложбену поставку, комбинацију чисте емоције, најмодерније технологије, 3Д анимација, холограма са класичном изложбеном поставком.

"Ми смо стена", речи су Милеве Марић Ајнштајн. На питање због чега се испод радова које је писала заједно са супругом Ајнштајном (уочљива су два рукописа на списима), потписује само Ајнштајн – њен одговор је био да су они заједно стена, непробојна, јединствена. Иза овога стоји занос старинских љубави, огромна нада и дирљива наивност детета у њој.

Кабала нас је учила да срце вара разум увек, а плаћа душом. Др Душан Јововић инспирацију за изложбу пронашао је у преписци која је остала иза Алберта и Милеве. Овом поставком није желео да оспори Ајнштајна као научника и лауреата Нобелове награде, већ да закорачи у Милевин ум и открије због чега је њен живот тако брзо изгубио сјај.

И ова изложба симболима,у дванаест тамних и светлих целина одговара ко је била, ко је збиља била Милева Марић Ајнштајн, како се догодило да особа тако блиставог ума проведе живот готово невидљива, а њено име , прећутано тако давно, све време ипак као водопад хучи планетом.

У првој просторији ове несвакидашње поставке, налази се бели, винтиџ бицикл. Ако седнете на њега и завртите педале, урањате у филм Милевиног живота који се отвара пред вама. Будући хрома на леву ногу (при рођењу трајно јој је ишчашен леви кук и лева нога јој беше краћа), Милева је волела да се креће бициклом. Тако и посетилац изложбе урања у пределе око Новог Сада, где је Милева волела да се, јурећи друмовима, стопи са вресом, у рана јутра, док је грање још обмотано опном сна.

Ајнштајн је једном написао:"Живот је попут вожње бицикла. Да би одржао равнотежу, мораш стално да се крећеш."

Соба тајни

Следећа соба на изложби је соба тајни. Спуштамо се брзо низ спиралу времена и ми смо у 1902. години. Нови Сад је око нас старински, замрљан сенкама и маглом, јануар је, снег пада напољу и веје дубоко у Милеви, која постаје са двадесет и седам година мати-девојка, рађа Лизерл.

Није дипломирала, није ни венчана, држи у рукама мајушну девојчицу, њих две, мати и дете, у временској су капсули која ће брзо бити разбијена. Девојчица ће бити дата на усвајање као што се у то доба чинило и њу никада њен отац, Алберт Ајнштајн неће ни видети.

Неугледана од оца- божјег изасланика за новорођенче, Лизерл, Љубицу- неће дуго поживети. У тајној соби, на зидовима су питања за Албертов и Милевин окачен портрет, а преузета су из Албертових писама Милеви: које боје очију има Лизерл? На кога личи? Какве је боје била њена коса? Је ли плакала ноћу? Али нема одговора. Сећање је избор. И Алберт одлучује да се не сећа. А Милева? На њеним отеклим капцима исписано је хијероглифима крвних судова да су се јорговани пенили бело и љубичасто, онда када је Лизерл видела последњи пут, пре но што су је одвели. И како је после месецима од себе правила острво. Бол беше океан.

Соба свитаца

Једна од најузбудљивијих соба је – соба свитаца, они беху за Милеву носиоци времена. Једно од њених најдубљих животних задовољстава беше када је била зароњена у ноћ, као у црно млеко и посматрала у Тителу плес свитаца. Касније, Милева је дуго размишљала о могућности трансформације материје у енергију. Волела је да дуго гледа у кореографију свитаца и на обали реке Тисе.

Милева је рођена у Тителу, 19. децембра 1875. Да ли је већ тада светлост почела да посматра и као физичар, не само као високо интелигентно девојче са снажним инстиктом, а инстинкт је пасивно знање.

Ајнштајн ће такође бити обузет феноменом светлости. Сачувано је његово писмо Милеви из 1901. године, где јој пише: "Ја ћу бити тако срећан и поносан када ћемо наш рад о релативном кретању довести победоносно до закључка...".

Упознали су се на Политехничком институту, она беше прва жена студент којој је одобрено да студира физику. Била је три године старија од њега. Алберта је Милевина породица прихватила. Милеву Ајнштајнови рођаци нису волели: није била Јеврејка, била је старија три године од њега, сматрали су је хромом вештицом. Када се венчају, 1903, у Берну, он за то не мари.

Добијају синове и једна изложбена соба је посвећена њима. Млађи дечак, Едуард, рођен као покушај да се реши криза у браку изазвана Ајнштајновом авантуром са рођаком којом ће се касније и оженити, болује од шизофреније.

Ајнштајн каже: "Стање мог дечака ме дубоко потреса. Немогуће је да ће постати потпуно развијена особа."

Једну изложбену собу заузима клавир, велики, импозантни Безендорфер, концертни пиано. Кад му се приближите, он свира сам, увек исту мелодију...Некада, у доба љубави, Алберт и Милева су свирали заједно, он виолину, она клавир. Сада, инструмент је тужни сведок усамљености. И у креативном стваралаштву и у научном – Милева и Алберт су се разишли 1919, да ироније буде потпуна - на дан заљубљених.

Пре тога су једно време живели у Прагу, где се Ајнштајн кретао у интелектуалним круговима и сусретао и Франца Кафку. Милева је све време била богиња заштитница дома. Тако неопходна, тако потцењена. Милева примећује да је старији дечак веома интелигентан и даровит за природне науке, а да ће млађи заувек бити тек тужни пупољак. Замењује улогу научнице улогом мајке.

Све клаустрофобичније собе

Собе којима се сада на поставци крећете све су клаустрофобичније. Иза клавира је гомила сломљеног стакла. На зиду су записане речи њиховог млађег сина, Едуарда: "Тешко је имати толико важног оца јер се осећаш неважним и безначајним."

Милева се храбро борила са одласком старијег сина у Америку, душевним обољењем млађег, који је испрва показивао изузетну интелигенцију и жељу да буде лекар, психијатар, да би током студија душевна болест ескалирала. Милева се борила са нарастајућим антисемитизмом, бедом, болестима.

Њена сестра Зорка је у преминула убрзо и после мајке, имала је низ нервних сломова. Милева одбија да клоне духом. Њен стари договор са Ајнштајном је да уколико буде Нобелове награде, а буду разведени, новац иде њој, јер се стара о деци.

Ајнштајн јој тај новац и јесте препустио, али највећи део отишао је на лечење болесног Едуарда.

Иако је током већег дела живота Милева била мати, Би-Би-Сијев сервис је уврстио Милеву Марић у 100 жена у свету које су биле далеко заслужније него што су им то приписали очеви, мужеви или мушки рођаци.

Нобелову награду резервисала за лечење сина

Старији син, Ханс Алберт потписао је да поседује 23 рада за које гарантује да су их родитељи радили заједно. Међу њима је и чланак за који је Ајнштајн добио Нобелову награду, о фотоелектричном ефекту.

Историчарка Лаврол тврди да су на радовима поред Ајнштајновог и потпис Марити, што је мађарски израз за Марић. Када је Ајнштајн почео да је занемарује, Милева је у једном писму пријатељу написала: "Шта да очекујемо од славе ? Једни добију бисер, остали шкољку…" Ова изложба и јесте приказ унутрашњости шкољке коју је Милева Марић изабрала као трајно боравиште. Унутрашњост шкољке беше неподношљиво болна.

После њене смрти, изазване нервним нападом млађег сина, њега више нико није посећивао у санаторијуму универзитета у Цириху. У тренуцима луцидности, написао је песму "Усамљени свршетак", која гласи:

"Наслутите како усамљен мрем, без гласа нестајем,

ни у једну кору траг о себи не урезујем.

Што посејах, ветрови одуваше. Што саградих, хитар поток однесе.

Наслутите како усамљен мрем, и како ми срам сав ослонац мој, све моје одузе..."