У бечком кварту где су отмени бутици с најскупљом, отменом одећом што крије неку тугу, лутамо до Кунстфорума, места где је можда могуће умирити очи, ноћас осветљеним влажном месечином. Читав Беч, онај уметнички, усамљенички, осетљив стоји у реду да се утопи у звездама опточеним телима, која су мора пожуде, фетиша, узбуђења, на фотографијама где је иза објектива стајао он, божански гласник фотографије Хелмут Њутн (1920–2004).
Њутн је лебдео између нежног воајеризма и опскурног фетишизма. Себе је волео да зове "професионалним воајером".
Па ипак, ноћас ја сам болно свесна да је "слобода само раздаљина између ловца и његовог плена" и то смањење удаљености, приближавање оштрице срцу, оно је што магнетски привлачи овим махом црно-белим фотографијама, којима владају светлост и Ерос, суров у својој лепоти и моћи.
А лепота повређује увек, ако никог другог, онда оног ко је поседује. Уосталом, лепоту позајмљујемо, као и живот.
Увек долази тренутак када се излизани жетони бацају на дно празне фонтане. Сам Њутн није могао да издржи успореност тог тренутка предаје и изабрао је џејмсдиновску смрт. Тренутак вртоглаве брзине на лосанђелеским путевима лишеним анђела. Смрт као начин да се склизне у светлост.
А пре тога? Све деценије пре тога, живот као шала... прекорачење... Модна фотографија доживљена као уметничко дело које се пише "неуронима, снагом, жилама..." Испрва, он се и труди, радећи шездесетих година двадесетог века за француски "Вог"... Жене које фотографише су младе, модерне Венере, с лицима као нетакнутим бресквама, на теменима им леже готово хоризонтални шешири.
Њихове трепавице шапућу нешто међусобно, оне су у некаквој журби... А онда фотографише манекенке оним истим фото-апаратом који је користио Јосип Броз "СX-70", али и Енди Ворхол, и пита се шта осећа тело, да ли је најежено под том тканином белом, крутом као да је она сама открила жеђ.
И зато прво фотографише одевене, увек усамљене жене, мишића и стаса метално чврстих, као у сну Лени Рифенштал, пути нестварне и сјајне као дах, а затим та иста тела лишена одеће, ослобођена улоге коју одећа доноси, увек у вртоглаво високим штиклама, јер он не одустаје од постулата да је живот театар. Та нага лица су иста, у простору опасности, јер "кад не постоји приватни простор, не постоји ни безбедан", те брадавице као цврчци, усправљене, нишане невидљиву мету, оне лове. Голи бокови као за нијансу замрљани магмом лаве магнезијумског бљеска.
"Еротска фотографија је прешла занимљив и дуг пут још од првих дагеротипија (названих по Лују Дагеру), урађених четрдесетих и педесетих година деветнаестог века. Јасно је да се слика жене као ’предмета жеље’ јавила веома рано, и да је носила у себи одређене претпоставке, које су махом биле условљене класним и друштвеним положајем жена. Још у време ренесансе, а нарочито барока, у класичној уметности су дефинисани основни иконографски модели приказивања нагог женског тела, што је био случај и с деветнаестовековном фотографијом у повоју. Уметници модернизма, међутим, доносе промену која се огледа, пре свега, у чињеници да су еротску фотографију пренели у поље јавног и, у извесном смислу, егзибиционистичког, за шта је еклатантни пример Ман Реј."
Па ипак, Њутн је најинтересантнији када је експериментатор. Он фотографише сопствени аутопортрет без иједног комада одеће док прима електрошок (наг посматра себе у огледалу и тако настаје ова надасве храбра и онеобичавајућа фотографија, далеко од плитке самоидолатрије селфија) или онда када на специфичан начин фотографише славне личности.
Сасвим млада и путена Настасја Кински на његовој фотографији доји и то – лутку, њена мајушна дојка доји још мању лутку, смештену у сам угао фотографије – дубока студија о детету у нама коме ретко дајемо да изађе на површину – преосетљиво је, сувише је опасно пустити га у сурови свет.
Такође, Катрин Денев је на његовом снимку еротична дама у црном, готово домино погледа, са цигаретом залепљеном на крају усана, нешто опасно је у њој, блесак тигрице у оку, као да брише и "Мајерлинг" и "Шербуршке кишобране".
Ворхол на његовој фотографији сања неке далеке, поларне снове у којима се шумно воле предмети, а не људи, његов сан лебди веома високо. (Касније ће у сну и преминути, за време баналне лекарске интервенције.)
"Естетика Хелмута Њутна је свакако зависна од култа секса и насиља, који се могу тумачити као неодвојиви део патријархалне доминације мушкарца над женом, премда многе фотографије илуструју и превласт жене над мушкарцем. Управо се у томе крије амбивалентност Њутнових фотографија. Мачизам и својеврсни сексизам су феминисткиње критиковале и напале, уз тврдњу да су Њутнове жене само наизглед стамене, самосвесне и самоуверене; а да су, заправо, маскиране еманципаторским аксесоаром који његове моделе стављају у контекст самопоуздане модерне жене", мишљења су теоретичара.
Па ипак, баш као и његове фотографије, сам Хелмут Њутн измицао је дефинисању. Јеврејин који је с мајком побегао од фашиста и променио презиме чим је ступио на безбедно тло Аустралије, био је равно шездесет година у браку са истом женом – Џун.
Није му сметало да му лепе етикете "порно шик" фотографа или "краља перверзије". Заправо, био је истински хомо луденс. Сматрао је да модна фотографија може да личи на све – осим на модну. Тако је тврдио да су му инспиративне агресивне немачке полицијске јединице и да обожава да у романтично окружење постави жену у строгом, мушком оделу, готово униформи.
Сликао је хомосексуалца Ив Сен Лорана како намешта модел, држећи у руци њену дојку као малу кришку диње.
"Када је у бару желео да слика модел без мајице, плаћао је бармену да се окрене, ипак је, нећете веровати, био и конзервативан", говорила је његова супруга Џун и додавала: "рођен је у доба када жене нису имале право гласа, за длаку је избегао Холокауст, зар је онда чудно што је хтео да изврне свет наопако, као рукавицу..."
И успео је у томе. Јер огромно око, са сузом која само што није прснула гледаоцу у лице, мушкарац одевен у нешто тамно који грубо на нагом рамену жене пише фломастером на брзину "I love you" Мик Џегер, који заувек млад пожудно гледа у вас отоманским очима, чине да неки снег почиње да "полагано веје у вама и подиже се поплава сећања".
Касније, на улици, небо је боје индига, "од зноја, дрхтаја и кише". Лутамо улицама, улична светла ударају наша лица врелим дахом рањивог времена, у граду што у тами подсећа на гробље стварног живота, после Њутнових естетских теорема. Додирнуо је на фотографијама оно неописиво, сасвим рилкеовски, јер лепота коју је ловио објективом беше почетак ужаса.