Увек ме походи сећање на то сећање- прозирно грожђе, лето које је врелином зауставило време, сјај сунчеве светлости у блиставом цвркуту огледала, олеандри запенушани у цвасти, јутарњи таласи што дрхте у нама, док прашњавим друмом улазимо рано-рано у потпуно пуст шпански град.
Трг, натопљен младом месечином, још стреса са себе мутни сјај, док у дну улице један бледи дечак шета лептира, привезаног на конац- сјајна крила лебде у ваздуху на вилинском повоцу.
Фигерас,место где је рођен Салвадор Дали, мајушни је град у пазуху млечне маглине цветова, на сат је вожње од Барселоне и на двадесетак километара од француске границе.
Овде је његов меморијални музеј, кабинет реликвијара, уметности и чудеса, најпосећенији музеј у Шпанији после Прада. Далијево здање некада је био театар. По ходницима још увек лутају сенке Офелија и Дездемона, Хамлета и Сирана, што на зидовима остављају на тренутак златне мрље светлости – ситне као капи ћилибарског мастила које обданица топи. Дали је посебно волео ово место, 1912. ту је први пут излагао своје радове.
Далијев музеј је тврђава што на јаком сунцу сазрева у боју остриге, са кулом Торе Галатеа и редом огромних, млечнобелих јаја на врху. Јаја су симбол вечног у уметности- свако дело је потенцијално васкрсење. (Но, Далијева мајка преминула је од канцера материце када је он имао свега шеснаест година, постоје мишљења да су ове скулптуре посвета њеној прераној смрти.) Фигуре које подсећају на велике статуе Оскара нижу се низ читав објекат. Све имају подигнуте руке. Да ли славе Далија чије тело сања у крипти ротонде или можда поздрављају посетиоце?
Музеј има и провидну куполу, воденоплаву. Првобитно, купола је требало да представља око муве. Сада делује као прозрачни кристал. На фасади музеја налазе се векне хлеба. Хлеб - симбол дома, добродошлице, живота, баш као и јаја, често се појављују на Далијевим сликама.
На тераси изнад улазних врата је Далијево ронилачко одело у коме се појавио на лондонској изложби 1936. године.
У дворишту здања које има 22 изложбене собе, налази се кадилак, испред њега је жена окована ланцима, а иза аутомобила је огроман стуб на коме је брод. Зашто баш кадилак? Дали је сматрао да је то аутомобил само за одабране и генијалне. У том тренутку на свету је било свега шест кадилака. Власник једног од њих био је Ал Капоне. У аутомобилу се налази Дали на месту возача, док су позади фигуре Гале и њеног љубавника. Као у сну, вода капље са крова аутомобила. Да би читава ситуација било што провокативнија, све три фигуре су голе.
Овде, у кући-музеју Дали је одабрао да проведе крај живота, као и да му ова грађевина буду некропола. Ипак, није могао претпоставити да ће овај простор, театар, његов дом, а затим музеј, бити проглашен за највећи надреалистички објекат на свету.
У музеју је изложена хаљина сликареве музе, Гале, коју је креирао Пјер Карден. Ова хаљина, која се пресијава нарцисоидно на сунцу, сва од сјактавих правоугаоника, пажљиво пришиваних, чува у себи зазидану драму једне страсти и живота увек на ивици прекомерности, али и носи у себи концентрисану самоћу.
То је много више од одевног предмета, ово је и оклоп, штит оне која је истовремено и сећање и легенда, муза и извор Далијевог спокоја.
После њене смрти, сликар чије је "лудило спасло наш сан", само ће чекати одлазак. Највише женских портрета у овом здању има Галин лик.
Она (рођена као Елена Ивановна Диаконова, име Гала наденуо јој је Дали) беше еротема, јединица чулног доживљаја читавог Далијевог живота. Била је спој хладноће и непристојности, стално спремна за прекид конвенције, испад, скандал,баш као и Дали.
Собе на првом спрату зову се Палата ветра. На дрхтавој таваници великог антреа, по узору на Сиктинску капелу, насликане су две велике фигуре у скраћењу(оне лебде изнад,ухваћене у вечитом леду тренутка, изазивајући вртоглавицу). Једна од њих је сам Дали – лако га препознајемо по тананим брковима, за које је веровао да су његове антене за комуницирање са космосом. У просторији до антреа је Далијева спаваћа соба, са креветом чије су ноге фантастична, митска морска створења, имају бисерносиву крљушт, као змајеви и уместо главе, цветове-камене анемоне.
Дно постеље је у облику шкољке,у којој је Дали "први пут угледао своју ноћ" после Галине смрти. Лежао је у постељи –мекушац без оклопа, скарабеј без светлости. Густе сенке на зидовима које плешу, одјек су дагеротипије његових снова овде, беспомоћан, слушао је како свет троши своје боје, сањао је како црно процветавају стокриле птице.
У музеју је изложена слика наге Гале, леђима је окренута, њу окружује снолики квадратни пејзаж. Али, ако се боље загледамо у слику, видећемо-портрет Абрахама Линколна. Залуд посетиоци фотографишу ово дело – оно је опсена створена само за плес по свемиру рожњаче људског ока. Фотоапарат није у потпуности способан да забележи ову метаморфозу на слици, те се ово дело мора видети уживо. Линколнов портрет јасно можемо сагледати само са 18 метара удаљености.
Из близине, сликом доминира Галино тело, седефасто као шкољка. После њене смрти, Дали је понављао:"Желео сам да свој ум доведем у такво стање да могу опет да разговарам са њом, да се наши микрокосмоси опет негде сретну. Када нисам пио воду, могао сам да је видим, стајала је испред мене тако пркосно као што је само она умела, кошуља јој је била раздрљена, а десна дојка ми се смејала громогласно".
Чувена инсталација у овом здању је лице америчке глумице Ме Вест, које се налази у посебној просторији. Њене усне су карминцрвена софа, волуминозна и баршунаста, очи су насликане, а ноздрве позлаћене. Но,све ово можете видети као целину само ако се попнете уз степенице просторије која се налази преко пута и у инсталацију погледате кроз посебно дизајнирану, велику лупу, смештену – испод камиле.
Дали је на овом музеју радио пуних четрнаест година и сваки кутак је ониричам, снолик и пажљиво осмишљен. Око посетиоца бомбардовано је сновима. Овде је слика "Искушење Светог Антонија", ту су слонови са дугим, тананим ногама попут фламинга, часовници који теку, време које капље као бела, издајничка крв, време које је одбројавање. Или вечност. Јер се у Музеју скрива и балзамовано Далијево тело изложено као артефакт. Дали је балзамован попут египатског краља.
У посебном, додатом делу музеја,снују оригинали скупоценог накита које је Дали израђивао за наручиоце широм света. (Бретон је Далија назвао -Авида Долларс и избацио га из друштва надреалиста. Дали је наставио да се игра. И златом и драгуљима.)
Овде је накит који се не може видети ни на једном месту на свету. Јувелирница чуда. Око се одмах заљубљује у изложено срце од чистог злата, украшено са 46 рубина, 42 дијаманта и два смарагда. Оно у себи има механизам часовника, па се заиста грчи и опушта(естетски и театарски реализована сцена као при операцији на отвореном срцу обављеној у драгуљарници.) Опчињава и минуциозно конструисан брош, сачињен од злата и рубина у облику усана, у средишту којих су бисери- зуби.
Дали беше хомо луденс, па је изложен и ларпурлартистички накит, предимензиониран, који се не може носити, већ разгледати. Али зар и додир оком није врста миловања...Нема краћег пута од ока до срца. У овој ризници за душу (јер душе воле светлост, сенке ,воду, шкољке, драгуље), Дали доказује да је упркос свим провокацијама и противречностима био, пре свега, дете, које никада није престајало да плеше, да шокира, да се игра.
Наравно да плес његове игре није могао бити подједнако допадљив свима-јер дете сматра да су му дозвољена сва прекорачења, па је и Дали каткад прелазио најразличитије границе. Ипак, толико често,његова су прекорачења била из уобичајеног, свакодневног, у надреалну генијалност. Шта том прекорачењу замерити?
Снови теку овим собама.Време је одавно престало да постоји. Заустављени су сви часовници, па и пешчани.
Напољу је ослабило сунце, сада сија меко, месечарски. Али се лутање овим просторима наставља. У приземљу, после великог екрана где се непрекидно емитује необичан цртани филм (сарадња Далија и Дизнија), почиње низ изложених фигурица од чистог злата, меко сијају, подсећајући ме на египатске симболе смрти. На крају низа изложених фигурина, налази се сомотаста завеса, налик на хамлетовски плашт. Руком померам завесу- и тада видим. Иза завесе је сандук на коме пише: Салвадор Дали (1897-1989.) Унутра снове о Шпанији, љубави, понутрици хлеба и смеђим наносима багремовог цвета које раздувава ветар са Галиног нагог тела, сања његово балзамовано тело.
После беше млада ноћ и пили смо вино у трпезарији хацијенде. Памтим затим кишу, летњу, лаку, метри и метри модре свиле лили су из бездана. Онда се све умирило. Шпанија још увек има ту болно продорну моћ да "прогори рупу у нашем срцу".