Елија Казан га је описао:"То је човек који нема кожу, а без коже је незаштићен, рањив на све и на сваког, сурово поштен песник чисте душе, који је патио од дубоких неуроза, осећајан, фин човек створен да самог себе уништи."
Француској списатељици Франсоаз Саган, често се враћао у сећање:"Био је омален, плаве косе, плавих очију и веселог погледа, који је након Витманове смрти, био и по мени остао највећи амерички песник. Пратио га је неки смеђи човек, ведрог лица, можда најшармантнији човек и Америке и Европе, који се звао Франко. Иза њих, мршава жена, у кратким панталонама, која је деловала изгубљено, жена која је за мене била најбољи писац у ондашњој Америци, Карсон Мек-Калерс. Два генија, два усамљена бића која је Франко држао за руке."
Ове године се у свету обележава четрдесет година од смрти Тенесија Вилијамса, који је уз Артура Милера и Јуџина О’Нила био најјачи блесак у драмској литератури америчког двадесетог века.
"Сталена менажерија" биће у овој сезони постављена у Мадленијануму.
"Тенеси је волео да буде пијан, него да буде сличан било коме од нас", рекао је један од његових пријатеља. Али, не постоји алкохол, само метафизичка жеђ…
Вилијамс ће бити жедан до краја. Томас Ланир Вилијамс Трећи рођен је кишног марта 1911, свет ће га упамтити као једног од најзначајнијих и највољенијих и најусамљенијих писаца 20. века, под псеудонимом Тенеси Вилијамс.
У време када је Тенеси имао пет година, добио је дифтерију, због чега су му ноге биле парализоване пуне две године. Мајка га је неговала, говорећи му:"Користи машту, то је бесплатни велосипед, ваздушни балон, машина за путовање кроз само срце времена."
У тринаестој години поклонила му је писаћу машину. "До тада, већ сам знао да у грудина носим тетовирану ружу, да ме девојчице не интересују, да смо сви ми покусни кунићи у божијој лабораторији, као и да смо осуђени на усамљеност у нашим кожама, за цео живот…."
Године 1929. уписује се на универзитет у Мисурију , примећен је његов таленат за писање, али су оцене слабе и отац га приморава да ради у фабрици ципела. У истој фабрици ће, кад напусти универзитет, радити пуне четири године.
Име "Тенеси" стекао је током школовања, наденуле су му га колеге, инспирисане његовим јужњачким акцентом и чињеницом да му је отац био пореклом из Тенесија.
Али Томас ће бити име којим је он себе називао у самоћи, пред огледалом ноћи, изнад сјајних полуга ружа, које су му обожаваоци доносили после представа. Том ће се звати личност једне од његових најславнијих драма, "Стаклена менажерија", у којој описује свој сложени однос са сестром Роуз, од које га је временски делило свега шеснаест месеци разлике.
Обоје изабрани, обоје препуни тешких снова. Постоје болови који не пролазе. Понешто се не може прежалити. Отуда пуна чаша џина свакога јутра. Не као алкохол. Као анестезија. Отац га није волео. Био је трговачки путник и како су године протицале, постајао је све више насилан. Оцу су коцка и алкохол постали ближи од свих људских бића на свету.
"Био је демон", писао је Вилијамс. Његова мајка, Едвина, била је потомак племените јужњачке породице. Ужас несрећног брака, сва самоћа око ње - оштре, болне иглице вечитог снега, нагнала је и њу и децу да се увуку у себе као у љуштуре.
Друго, средње дете у породици беше сестра Роуз, дубоко повређена чељустима очевих грубости. Њена лабилност беше печат који се разлио преко сјаја њене женствености.
Уместо да процвета као ружа, њена психа експлодирала је као тужни, циркуски ватромет. Историчарка позоришта, Елин Хејл, тврди да су она и Тенеси били везани попут близанаца.
Сестра је заиста сакупљала стаклене фигурице и тај чудесан свет мајушних створења од стакла, постаће име његовог најпознатијег комада. Био је непрекидно упућен на тајанствени свет жена, пун неизговорене патње, тихих туга и изневерених нада и очекивања. Зар је чудно што ће у његовом опису жене тако често имати важне роле? Фрагилна, крхка, неуравнотежена Роуз, читавог живота биће узрок његовог сталног бола и непрекидне, опсесивне жеље за писањем.
Жудео је да се ослободи њених провидних очију, месечарске лепоте која га је прогонила у сновима…Али породични циркус заувек остаје у нама, ма колико далеко одлазили. Роуз ће заувек остати разлог што је читавог живота припадао свету туге, свету изван круга светлости.
Она ће већи део живота провести у иституцији за душевно оболеле. Јасно је зашто онако лако навлаче преплашеној Бланш Дибоа лудачку кошуљу и одводе је ("Трамвај звани жеља"), јасно је и зашто она ни не разликује, на крају, болничаре од тамничара или обичних људи. (Сцене су болно уверљиве. Да ли је ово Тенеси гледао у породичној кући?)
У лудилу, сви постајемо исто. Роуз је на клиници подвргнута лоботомији. Ово Тенеси никада није могао да опрости ни себи, ни мајци, ни богу, ни свету. Плаћао је уредно њено болничко лечење и у срцу носио "врели беочуг, чудно бео, који се померао и стално правио ране."
Борећи се са овом мором, написао је обиман драмски опус, две новеле, стотине прича, есеје…Али никакво пупљење лета није могло да одагна бол, ни слава, ни бројне књижевне награде.
Попут Ибзена, заувек је његова најдубља веза коју је остварио била она са сестром. Попут Чехова, осећао је непрекидан немир, као да успева да чује дошаптавање душа – што драмски дијалог, у најбољем случају и јесте.
Са Вашингтонског универзитета пребацује се на универзитет у Ајови, где и дипломира 1938. Следеће године сели се у Њујорк и уписује у Драмску радионицу. Беху то срећни дани – једне ноћи, у клубу потпуно потопљеном у музику, дим и алкохол, видео је на леђима тамне играчице истетовирану ружу. Заувек ће запамтити ову слику. Тако ће се звати и једна од његових чувених драма.
У Њу Орлеансу, схвата да је хомосексуалац.
"Тада је било лакше. Као да сам загрлио један део сопствене ноћи." Он воли овај град који пулсира, дими се, урла…Не добија издржавање од родитеља, запослен је као чувар фарме пилића. Али не за дуго. Четрдесете и педесете године двадесетог века у потпуности припадају њему. Најуспешније представе написао је тада.
Његов комад, "Трамвај звани жеља," Елија Казан треба да режира на Бродвеју, али није сигуран коме да повери улогу Стенлија Ковалског. Ангажује Бранда. За "Мачку на усијаном лименом крову" и комад "Трамвај звани жеља", Вилијамс добија Пулицерове награде.
Тихо је тада рекао:"Успех и пораз су подједнако катастрофални."
Већину његових комада у Холивуду су режирали најзначајнији редитељи тога доба, а у њима блистале највеће звезде – Брандо, Вивијен Ли, Елизабет Тејлор, Пол Њумен, Ава Гарднер.
Вивијен Ли је за улогу Бланш Дибоа добила Оскара, а Карл Малден је у истом филму добио исту награду за споредну улогу. Филм "Трамвај звани жеља" укупно је добио четири Оскара. Сарадња са Елијом Казаном донела му је светску популарност.
Он сам никада није досегао слатку птицу младости. Тетовирана ружа у грудима га је све више пекла. Шездесете и седамдесете године беху бесконачно тешке.
Поетски извор у Вилијамсу сада је ферментирао у ћутљиви, летаргични очај. Франк Мерло, сицилијански глумац кога је Вилијам дубоко волео, преминуо је после четрнаест заједничких година од рака.
Писац сада готово и да не спава. Таблете комбиноване са алкохолом су свакодневица. Непрекидно повећава количину. "Небеса су била ружичаста и близу само после две флаше џина." Неуспеси се ређају.
Последњи успех је награда "Тони" за представу "Ноћ игуане."
Зависност од барбитурата се повећала. Тврдио је да му враћају креативност, а заправо су му само мутили хоризонте и гасили у њему блиставост. Смештен је у душевну болницу на неколико месеци.
После тога, о њему се бринуо њујоршки лекар познат по томе што је пацијентима преписивао гомилу најразличитијих лекова.(После Вилијамсове смрти, биће му одузета дозвола за рад.)
А онда је дошла једна фебруарска ноћ. Већ је био попио много алкохола. Узео је са ноћног сточића бочицу са барбитуратима. Желео је да потоне у сан- океан потпуне тишине. Бочица се није отварала. Рука му је била неспретна од алкохола. Хтео је да поклопац откине зубима и повукао чеп. При том је и удахнуо. Чеп се зарио у душник. Пронађен је са гомилом расутих таблета свуда око себе, угушен, сам.
Три празне флаше сјактале су и огледале се једна у другој на поду. Дан после сахране, неко је на његов гроб послао хиљаду ружа. Младе, сијале су стакласто и невино, менажерија лепоте још нететовирана болом.