Много година касније, у Америци, ослушкујући убрзано, плитко дисање публике, спуштао је најславније руке у свету пијанизма (ти прсти су покривали тринаест интервала на клавијатури, тридесет сантиметара) на дирке и свирао музику која ни тада, као ни сада није преводива и зато је о њој лепо и тешко говорити. Пандан његовој тадашњој уметности можда је Сезанов касни опус. Интерпретирајући Скрјабина, Баха, Менделсона, Шопена или дела из сопственог опуса, Рахмањинов успева да слушаоце изведе на потпуно пусто поље са небом оног света, "где дрвеће тихо говори у сјајном, интензивном ваздуху".
Све је почело у Русији, у првим тактовима пролећа, у крајолику севера влажне земље што је сањала флоралне снове, уз широку реку Волков. Сергеј Рахмањинов рођен је 2. априла 1873 у Новгороду. (Ове године свет обележава 150 година од његовог рођења и 80 година од његове смрти) Касније, пред крај, у Америци, сањаће мирис покошеног сена, дим рибарских ватри, велику кућу што се љуљала у одјецима компликованих блаженстава огромних, прастарих звона.
Породица беше препуна дешавања - дакле, трагикомична. Отац - нежан и непоуздан, прељубазан и распикућа, мати милолика, али строга, Сергеј тада беше Серјожа и бака га је бранила од казни због непрекидних несташлука. Дивна сећања пуна сунца, магловитих свитања и озвездалих ноћи из детињства у коме је све музикално одјекивало – облаци, звезде, лептири, лудило зрикаваца, ветар што се клизао о шоље са сребрним кашичицама, о узвитлане завесе, вреле од неке унутарње температуре, о клавијатуру, на којој су свирали и деда и оба родитеља…
Али таленат Сергеја Рахмањинова открила је – дадиља, када су једном остали сами код куће. Серјожа ју је мољакао да пева једну Шубертову песму, а он је пратио на клавиру. И дадиља беше запањена – дечак је свирао акорде који и када нису били комплетни, не беху погрешни. (Да, у то доба дадиље су певале Шуберта са децом…).
Рахмањинов је имао апсолутни слух, а у Новгороду је живот почињао да се убрзава. Сергеј је добио учитељицу клавира која је стигла равно са Конзерваторијума у Москви, родитељи су се разишли, пошто је отац продао све што се дало продати, била је епидемија дифтерије, Серјожа је преживео, као и сва друга браћа и сестре, осим Софије.
Њене мајушне, драгоцене очи, треперава светлост њених хаљина беху део оне молске музичке кутије успомена која је почињала свој туробни, тихи млин против његове воље, сама од себе. Заувек тако.
Мајка се са децом сели и он доспева у заљуљане улице Санкт Петербурга, а затим под куполе Москве, где неће постати део војног пука, као што је некада планирано, већ ће га уписати у класу чувеног педагога Зверева. Сазрева, рај логоса је пронађен. На конзерваторијуму је, учи композицију код Аренског и Тањејева, а клавир код рођака Зилотија. Зилоти беше Листов ученик, а Лист пијаниста и композитор који је у публици изазивао транс и наводио да осетљиви нерви клавира - жице, пуцају. (Заљубљене даме ће на концертима падати у несвест држећи комадиће покиданих клавирских жица у руци, као реликвију) Рахмањинов ће отићи корак даље. Постаће и композитор и диригент и пијаниста, али неће пуцати нерви инструмента, заувек ће дрхтати нервни систем слушалаца, кад зачују сунчану чистоту његовог дура или сакралну помаму његових молских вирова.
Када му је на конзерваторијуму Чајковски у испитној комисији, уписаће у рубрику за оцене петицу са четири плуса…Овако ласкаву оцену је Петар Иљич уписао једном у животу и касније му шапнуо: "Рођени сте под срећном звездом…"
Рахмањинов завршава конзерваторијум са златном медаљом, а на премијери његове прве опере, на крају "Алека", Чајковски устаје, да покаже публици да је изведено дело за дивљење. (Касније, Рахмањинов ће рећи да је ова композиција била безвредна, писана по старомодном италијанском моделу). Али те ноћи, млади композитор је доведен на сцену испред завесе, збуњен, малчице погурен - леђима је такао ледену врелину звезда. О да, пад увек креће са склиске скаконице успеха. И његова симфонија у д молу је – пад.
"После те симфоније нисам компоновао ништа три године, осећао сам се као човек који је доживео мождани удар и на дуже време изгубио способност коришћења главе и руку."
Да му помогне, воде га код Толстоја. Он је управо играо шах, посео га је поред себе и ударио га по колену. Рахмањинов га је гледао с нескривеним обожавањем. Толстој га је прострелио погледом и викнуо: "Рад. Само радите. Мислите да сам ја задовољан собом? Никад. Радим сваки дан."
Следећи пут ће видети Толстоја јануара 1900. Биће са Шаљапином, који ће певати Рахмањинову песму "Судбина". Кад се музика заврши, Толстој им прилази: "Морам да вам кажем да ми се ништа није допало. Бетовен је глупост, Пушкин и Љермонтов исто". Иза њега је збуњено цупкала Софија Толстој и шапутала: "Молим вас, немојте се супротстављати. Љвочка не сме да се узбуђује…"
Рахмањинов је и даље у океану депресије. На Криму често среће Чехова, тамо је са Шаљапином, на имању једног кнеза. Чехов и он ће се препознати – свуда странци, прихватају судбину са тихом, монашком меланхолијом. Композитор постаје пацијент у то време познатог московског хипнотерапеута, др Николаја Дала.
Др Дал је сам био велики љубитељ музике и свирао је чело у аматерском квартету. Рахмањинова је свакодневно слао у сан, у неку врсту транса: "Ти ћеш ускоро написати концерт за свој инструмент, радићеш с лакоћом као никада до сада, као никада до сада…".
Сам Рахмањинов се зачудио када је музика поново почела да бива његова свакодневна магија. Свој следећи концерт пише исте године, то је његово најбоље и једно од оних дела која ће трајати док буде човечанства - Други клавирски концерт у ц-молу, посвећен др Николају Далу.
Наредних шеснаест година компоноваће преко педесет дела за клавир, оба комплета прелида, Трећи концерт у д-молу, две клавирске сонате.
Упркос противљењима, оженио се блиском рођаком, она је у дневнику записала да су се венчали у кишни дан, да је пљуштало и да су Серјожине руке биле спокојне око њеног струка, као на клавијатури… У прве две деценије XX века, Рахмањинов је у јавном животу слављен и као композитор и као диригент Бољшој театра и Московске филхармоније. Био је и ревизор музичког образовања у царевини. Али глечер старог времена се убрзано отапао… Олуја револуције прегазила је сребрни век…
Топови су тутњали са Ауроре и ноћу су се чули поклици јуриша на Зимски дворац… "Сањао сам да се нагиње и руши, немо", рећи ће касније. Док он напушта домовину, у његову дачу усељавају се представници нове народне власти. Љуска туге обликовала је месо музике коју ће касније изводити.
Прва станица је Финска, "свирао сам као да лебдим по плавом кисеонику", а затим Шведска, Немачка, Швајцарска, Америка… Доживотно изгнанство. Без талента за срећу. Меланхолију судбина слика на његовом уморном лицу. "Овде је сувише овде, тамо је сувише тамо", написала је тих година, у емиграцији, Цветајева.
Рахмањинов више не може да буде композитор, сада мора да издржава и супругу и две кћери. Материјална оскудица, али и моменти интелектуалног и уметничког блаженства. Са четрдесет и пет, поново постаје пијаниста. Има фантастичну музичко-поетску меморију, свира Бетовена, Шумана, Шопена, Листа, сопствену музику…
И док многе графиње постају собарице и блуднице, а многи балетани лакеји, он постаје највећи међу пијанистима.
Свира на "Безендорфер империјалу" и Гулд ће рећи: "Постоје пијанисти који поништавајући инструмент, слушаоца воде ка непомућеној, чистој музици. Тако је свирао Рахмањинов. Немилосрдно трезвен, потресно једноставан…"
У емиграцији је далеко мање компоновао него у Русији. Али је свирао беспрекорно и био најплаћенији пијаниста свог доба. Постао је амерички држављанин и написао пријатељу: "Осећам такав страх у души да би се могао мерити стопама."
Није знао да умире. Лекари су од њега крили дијагнозу. Свирао је на последњем концерту, месец дана пред смрт, Шопенову сонату у б-молу са посмртним маршем. Код специјалисте, на последњем прегледу, док је доктор равним гласом декламовао лажну, утешну дијагнозу, спустио је поглед на своје крило и шапнуо: "Збогом, драге моје руке."
Месец дана касније, Шаљапинов син је дошао да га посети. Напољу је блештало мартовско сунце. Он се тргао из сна и питао: "Ко то свира, ко то непрекидно свира?” Супруга га је умиривала. "Ах, дакле, то стално свира у мојој глави…"
То беху последње капи меда у литургији одласка. Сергеј Васиљевич Рахмањинов сахрањен је поред малог њујоршког града, Валхале у марту 1943. Тамо лежи и ослушкује. Земља пламти од његовог тела. Почини, чаролијо, цвркуће невидљива птица у ноћи натопљеној месечином.