Колики је значај председничких избора у Америци
Ратничка политика вашингтонске дубоке државе се не мења. Украјина остаје као нека нова безбожничка религија, затим дежурни ратници на Блиском истоку а припреме за сукоб са Кином као главним противником се интензивирају
Сваке четири године медијско-политичка машинерија засипа светско јавно мњење причама о планетарној важности председничких избора у Америци па се намеће утисак да судбина света зависи од тога ко ће да буде нови амерички председник. Али, у савременим околностима се намеће и питање који је стварни значај тих избора.
Већ много година је јасно да се стварањем мита о америчким председничким изборима у ствари одржава привид америчке моћи и све мањег значаја председника али и прикривања изборних манипулација и нерегуларности чији је најбизарнији симбол избор Џозефа Бајдена пре скоро четири године. Једном приликом је, сада покојни, шеф британске дипломатије Робин Кук испричао да је за четири године свог столовања у Форин офису покушавао да утврди ко је стварна власт у Вашингтону, али није успео. Једино што је, признао је, утврдио је то да та власт није у Белој кући. Али, многи још увек другачије мисле па је тако чак и мудри руски филозоф Александар Дугин недавно изјавио да од наредних председничких избора "зависи судбина света".
Да ли заиста "судбина света" зависи од будућег америчког председника?
Америка још увек може да нанесе много бола и разарања али реално није више довољно моћна. Привид своје моћи поред медијске машинерије покушава да одржи и непрестаним ратовима широм света, али ни један до сада није добила. Америка не може да победи. Истовремено, већ је изграђен нови не-амерички свет који иде својим путем без Америка и њених западних сатрапа.
Иза затворених врата
Тежиште важности америчког председника је, тако се бар јавности представља, у спољној политици његове администрације и мало где је спољна политика толико уплетена у домаћу политичку сцену као у Америци. Представа о моћи Америке у свету је најјачи кохезиони фактор унутрашње политике и њен идеолошки предзнак. Па се на тој основи води и глобална медијска кампања уочи сваких избора. А да ли председник Америка има пресудан утицај на спољну политику?
Када је реч о спољној политици, ту је мало тога јавно познато јер се о њој расправља и одлучује иза затворених врата. Али не иза затворених врата председничког кабинета. Све се одлуке доносе далеко од очију јавности. То је затворена спољнополитичка структура која функционише већ деценијама и зове се дубока држава и она неће да дозволи да се било шта мења. Ко год био председник. Дубока држава у Америци постоји већ дуго, али је посебно ојачала од времена председника Била Клинтона а најјача је постала за мандата Џоа Бајдена. Сада је, тврди се, њен главни оперативац бивши председник Барак Обама.
И начин и време Бајденовог одустајања од кандидатуре је оркестрирано иза сцене. То је било у тихо недељно предвечерје поруком на интернету а његов кабинет, како се открило, о томе је обавештен тек неколико минута пре тога. Сумња се да се Бајденовим жртвовањем настојало да се потисне неуспели атентат на Доналда Трампа мада је и даље тешко разабрати шта се стварно дешава. И утисак је да се намерно ствара хаотично стање како јавност не би могла да се снађе. Све је постало манипулација и дубока држава наставља да креира хаотично стање.
И онда је уз подршку породице Клинтон и Обаме лансирана потпредседница Камала Харис која у реалности нема подршку јавности нити је икада она лично била на било каквим изборима али то очигледно није ни важно. Друштвене мреже из Силицијумске долине ће помоћи као и Бајдену који такође у јавности па ни у Демократској странци није био нарочито важан.
Политика се не мења
Одмах су кренула наводна истраживања како је она већ сакупила много новца и стигла па чак и престигла Доналда Трампа. Огласио се и професор Алан Лихтман који има статус поузданог прогнозера изјавом да ће Камала Харис однети победу на предстојећим председничким изборима. Он је и 2016. предсказао победу Доналда Трампа а 2019. Џоа Бајдена. Али, још увек је неизвесно да ли ће она уопште бити кандидат Демократске странке или је ово само куповање времена јер је очигледно да "правог" кандидата још нема. У међувремену, Камила Харис већ обавља председничке дужности јер очигледно председник Бајден није у здравственом стању да их врши.
Истовремено је настављена негативна кампања против Доналда Трампа па се јавност засипа невероватним причама од којих је најбизарнија да је он сам организовао атентат на себе. У све се укључио и новопечени активиста дубоке државе и водећи ратни хушкач, бивши британски премијер Борис Џонсон који се срео са Трампом и наводно предложио му мировни споразум у Украјини у којем издваја предлог да Трамп одустану од инсистирања на границама Украјине из 1991. године. Џонсон тврди да "Трамп разуме да ће пораз Кијева бити огроман пораз за Сједињене Државе" и верује да он може да оконча рат под условима прихватљивим за Украјину и Запад. Чак наводи да би у будућности "добро наоружана украјинска војска могла да замени амерички контингент у Европи, што би Трампу омогућило да уштеди новац, врати америчке војнике кући и натера Европу да учини више за сопствене одбрамбене способности".
У ствари, све су то само представе за јавност а одлуке доноси неко други, дубока држава а ти људи неће дозволити да се било шта мења па ко год буде председник. На основу већинског и стварног расположења јавности Доналд Трамп је у предности али и да буде изабран за председника промена у америчкој спољној политици готово је сигурно неће бити. Можда ће бити промењена само реторика Беле куће али политика се не мења.
И то упркос темељним променама у свету и томе што се Америка суочава са серијом међународних криза. Ратничка политика вашингтонске дубоке државе се не мења. Украјина остаје као нека нова безбожничка религија, затим дежурни ратници на Блиском истоку а припреме за сукоб са Кином као главним противником се интензивирају. Први на ратничкој листи је изгледа Блиски исток и уочљиво је да је после посете Вашингтону израелски премијер Бенјамин Нетанјаху интензивирао ратне провокације које би могле да изазову озбиљан рат у том делу света. Поред бомбардовања Либана у Техерану је убијен политички лидер Хамаса Исмаил Ханије и то на начин класичног тероризма. У Ирану се сумња на Израел.
Израел, то је јасно, нема снаге за шире сукобе на Блиском истоку и не може да добије ни један рат па зато рачуна на Америку. Другим речима, Израел је у функцији да Америку увуче у тај нови блискоисточни рат и Америка нема избора да не стане на страну Израела. У Јерусалиму веома добро знају како функционише америчка дубока држава. Ако избије велики рат против Израела онда ће то бити виђено, и већ се представља јавности, и као рат против Америке или како Нетанјаху тврди "западне цивилизације".
Да ли ће, међутим, Америка имати капацитета за израелске ратове остаје да се види.
Бриге и претње
Лондонски недељник "Економист", који је у власништву породице Ротшилд, пише да Америка није спремна за неки велики рат и у Вашингтону се не схватају предстојеће ратне опасности. Лист се позива на једну од комисија које проучавају стратегију националне безбедности, која у основи оцењује да су Кина и Русија главне претње безбедности а истовремено америчка војна моћ слаби. Слична комисија је и 2018. упозорила да Сједињене Државе "могу да имају потешкоћа да добију рат против Кине или Русије, али и да могу да га изгубе".
Комисија је означила Кину као најозбиљнији проблем, наводећи да је већ испред Америке и по војној производњи и по потенцијалу оружаних снага. Занимљиво је да се Русија оцењује као мања брига, али да и даље представља претњу. И зато се препоручује веће присуство америчке војске у Европи и слање веће количине наоружања.
Сличног мишљења је приватна РАНД корпорација чији аналитичари оцењују да Америка не би била у стању да се са Москвом и Пекингом носи ни појединачно.
То је зачарани круг из којег нема излаза јер изазивање криза и ратови су и у функцији очувања привида јединства америчке империје а то је сада само такозвани Колективни запад. Без ратова, Колективни запад се распада.
У таквом амбијенту заиста и није важно ко ће да буде будући амерички председник ма како то чудно изгледало. Наравно, председник Америке би по дефиницији требало да буде важан али у овом времену нема пресудан значај. Можда ће једина разлика бити јаснији здравствени билтен председника. Та моћна институција Америке је одавно деградирана а током председниковања Џозефа Бајдена и увелико урушена. То је и био циљ дубоке државе и људи у сенци.
