Да ли ће бити новог рата на Блиском истоку?
Израел би, како се најављује у Техерану, могао дуго да чека на иранску одмазду. Како је рекао један ирански званичник, "чекање смрти је теже од саме смрти"…
Географију Блиског истока већ деценијама светска јавност учи из ратних извештаја, али та географија би ускоро могла и да се промени. Све су то до сада, у основи, били регионални ратови са ограниченим бројем земаља који нису донели битније последице за глобалну безбедност, но у ово време опасност знатно ширег рата који би увукао много више земаља постаје све реалнија. У свету расте забринутост, али и немогућност да се било шта учини.
Као и сваки пут до сада, у ратном центру су Израел и судбина Палестинаца. Чак и америчка инвазија на Ирак 2003. године је у великој мери имала везе са Израелом. Али, израелско-палестински сукоб је у савременим глобалним променама постао само упаљач развијања знатно ширег сукоба. Израел је у статусу водећег ратног хушкача и кидише на Иран, војно најмоћнију земљу региона. И кључно је питање да ли ће Израел заратити са Ираном.
У основи, то је политика једног моћног дела политичко-војне парадржавне структуре, али не и целе америчке администрације, која се у овом времену подудара и са амбицијама актуелне власти у Израелу.
Најмоћнији део израелске владе припада радикалним такозваним ревизионистичким ционистима, а међу њима је и сам премијер Нетанјаху. Процењује се да око два милиона Израелаца верно следи ту политичку линију. Поред премијера ту је најмоћнији министар безбедности Итамар Бен-Гвир коме је влада дозволила да има и "аутономне војно-полицијске снаге" које су, у ствари, приватна армија. Основну снагу та формација црпи из стотина хиљада јеврејских насељеника на Западној обали који се показују као веома милитантни и на неки начин су изван закона.
Али, многи верују да је све ипак у рукама Нетанјахуа. Као млад човек Нетанјаху је говорио да је Палестина "земља без народа за народ који нема земљу". Уз то је заговарао идеју да држава Израел треба да буде "од Нила до Еуфрата". И стална је идеја да се сви Палестинци иселе, протерају.
Израел већ дуго кидише на Иран а директни сукоби су се приближили 7. октобра прошле године, када је почео рат палестинског покрета Хамас и Израела. Након што је Израел убио неколико команданата Револуционарне гарде у нападу на ирански конзулат у Сирији, Техеран је одговорио лансирањем стотина пројектила и дронова на Израел. Четири месеца касније, убиство политичког лидера Хамаса Исмаила Ханијеа у Техерану створило је потпуно нови ратни амбијент. За то убиство Иран је оптужио Израел.
Западни, посебно амерички медији, сваког дана су, позивајући се, наравно, на "обавештајне изворе", најављивали одмазду Ирана и нападе на Израел. Чак су неки тврдили и да знају у које време ће то бити. Али, до сада се ништа није десило.
Званични Техеран је јавно обећао да ће казнити Израел и тако Израелце и Американце ставио у амбијент неизвесности. То је у ствари психолошки рат који изнурује и израелске оружане снаге, али и грађане Израела. Израел је практично изнутра блокиран. Како је рекао један ирански званичник, "чекањесмрти је теже од саме смрти".
Израел би, међутим, како се најављује у Техерану, могао дуго да чека на иранску одмазду. Каква би то могла да буде иранска акција, још увек није јасно. Ирански приоритет је, како је саопштено, успостављање трајног прекида ватре у Гази. И то је део психолошког рата јер у Техерану се зна да успостављање трајног прекида ватре за Израел није прихватљиво. То је показала и недавна, пета посета у последњих неколико месеци америчког државног секретара Ентонија Блинкена Израелу. Блинкен се вратио необављена посла.
Америка је позвала Иран да не ескалира ситуацију, упозоравајући да одмазда није у интересу Техерана. А истовремено Вашингтон је повећао своје војно присуство у региону како би подржао Израел.
У јавности мало се зна какви би у случају ширег рата могли да буду планови арапских земаља, пре свега Саудијске Арабије и Египта. У случају ширег рата те земље више не би могле да ћуте као сада.
У америчкој штампи се шири пропаганда како је Ријад спреман да призна Израел и да Американци преко те земље достављају оружје Израелу, али се потискује да је основни услов за то формирање палестинске државе. Наравно, свима је јасно да данашњи Израел уз подршку Америке никада неће прихватити формирање те државе, напротив, као што се и јавно признаје, израелски циљ је протеривање Палестинаца.
У све се недавно укључио и Алжир који је саопштио да је спреман да пошаље своју војску у Газу да брани Палестинце. А и Турска наговештава да је спремна да се војно ангажује.
За арапске и све исламске земље посебно осетљиво питање је безбедност џамије Ал Акса у Јерусалиму. То је једна од две највеће исламске светиње а за њену безбедност је задужен Израел, тачније министар безбедности Бен-Гвир, човек са приватном армијом. И било какво скрнављење те џамије би могло да буде упаљач за општи рат. Саудијска Арабија је у ранијим преговорима са Американцима тражила да она преузме безбедност Ал Аксе, али то Израел није прихватио.
Створен је амбијент који би уистину могао да доведе до великог рата на Блиском истоку. Свима је јасно да Израел нема капацитета да се носи са таквим ратом. Уосталом, Израел је још 2006. године доживео пораз у једномесечном рату са Хезболахом а ни за 11 месеци рата у Гази није победио Хамас. И онда је неизбежно да у помоћ Израелу прискочи Америка која би тако била директно увучена у озбиљан сукоб не само са Ираном него и целим регионом. Па се поново намеће питање чија је то ратничка политика коју води Израел, јер Тел Авив је свестан свих тих својих немогућности и последица.
Већинске процене су да је Израел само инструмент Америке која губи утицај на Блиском истоку па кроз изазивање сукоба и напетости настоји да остане и даље утицајна. То је, како изгледа, само употреба Израела јер је јасно да Израел, упркос свом нуклеарном арсеналу, који званично не постоји, нема капацитет за такав рат. Али, ипак може да га изазове.
Ситуација се, ипак, променила. Званична Америка сада не жели велики рат на Блиском истоку, али због подршке Израелу неће моћи да га избегне иако је доминантна свест да би тај рат Американци изгубили. И Вашингтон је доспео у ситуацију да га практично израелска влада уцењује и да му намеће своју вољу иако један део вашингтонског естаблишмента охрабрује израелску ратничку политику.
Верује се да израелски премијер Бенјамин Нетанјаху жели да ратом против Ирана да по сваку цену изазове америчку интервенцију. Многи су у дилеми да ли у ствари Нетанијаху користи актуелни вакуум власти у Вашингтону како би увукао Америку у још један рат. На неки начин Вашингтон је ухваћен у замку, нити може да не подржи Израел, нити је спреман за још једну ратну катастрофу. Сви су у Вашингтону несрећни због тога али ипак немоћни.
Амерички аналитичари указују да би једини начин да се спречи ратни сукоб могло да буде организовање смене режима у Израелу, нека врста војног државног удара о чему се у Вашингтону већ извесно време размишља. Американци тврде да у војним круговима Израела постоји велико незадовољство политиком владе. Једна од идеја је и америчка војна окупација Израела.
Мало је, међутим, вероватно да би то био пут да се избегне велики рат јер, не само што је ситуација све мање под контролом, него и због чињенице да су те промене на Блиском истоку део глобалних промена у којима Америка губи своју досадашњу моћ а не жели да се помири са тим.
Шта год да буде једино је извесно да Израел неће више бити оно што је био до 7. октобра 2023. године. Он то већ и сада није.
