У Судану већ данима трају сукоби двеју званичних оружаних формација који прете избијањем грађанског рата. Западни медији тврде да је реч о личном сукобу двојице генерала, али, да ли је то само лични сукоб? Коме је, у ствари, и зашто у интересу дестабилизација те стратешки важне земље?
Ривалитет две најмоћније личности земље која је под војном управом је само инструмент далеко шире геополитичке игре великих сила.
Ривали су командант Суданских оружаних снага (САФ) и председник владајућег Сувереног савета генерал Абдел Фатах Ал-Бурхан, који је практично шеф државе, и командант легалне паравојне формације Снаге за брзу помоћ (РСФ) генерала Мохамеда Хамдана Дагала, који је и заменик председника Сувереног савета па тако и шефа државе. Оружане снаге генерала Дагала нису у саставу САФ-а и потпуно су независне од њега.
Судан је по географији трећа највећа земља у Африци, има 48 милиона становника и налази се на веома важном стратешком месту. На обалама је Црвеног мора, ту је Рог Африке, у њој настаје моћни велики Нил којег чине Бели и Плави Нил, спаја се са појасом Сахела и богата је нафтом.
Од стицања независности од Британије 1956. године и Судан је, као и већина афричких бивших колонијалних држава, имао нестабилну спољну политику. Савезништва и идеолошке склоности су се мењали, изузев исламског карактера, а са њима и власти.
Ништа без уплитања Запада
У новије време проблеми су почели још 2003. када је Судан склопио уговор са Кином о експлоатацији нафте у подручју Дарфура. Западне земље су организовале немире и водио се локални грађански рат са поприличним бројем жртава.
Запад тад није успео. Али није мировао па је 2009. новоосновани такозвани Међународни кривични суд оптужио дугогодишњег лидера Судана Омара Ал-Башира за геноцид и затражио његово хапшење. Он је ипак остао на челу државе, те су уследиле америчке санкције.
Потом је инициран грађански рат у јужном делу Судана, а као инструмент је коришћена верска нетрпељивост јер у том делу живе хришћани и анимисти а Судан је доминантно муслимански.
И 2011. је настала нова држава, Република Јужни Судан, у којем се налази око 70 одсто суданских резерви нафте. Притисак се касније претворио у организовано уплитање Запада, и то тек када је председник Ал-Башир 2017. посетио Москву и са Русијом потписао низ важних споразума, укључујући и онај о изградњи трајне руске поморске базе на Црвеном мору и концесије на руднике злата.
После тога су 2019. године су организовани протести по моделу "обојених револуција" и оружане снаге, и Ал-Бурханове и Дагалове, подржале су захтеве за смену Ал-Башира и он је потом и ухапшен. Формирана је цивилна влада на челу са америчким кандидатом Абдалахом Хамдоком.
Али, оне исте војне снаге које су смениле Ал-Башира, пре две године су извршиле државни удар и успостављена је војна управа. Формиран је Суверени савет чији је први човек генерал Ал-Бурхан, а други генерал Дагала.
Квад више не функционише
Актуелни оружани сукоби избили су због иницијативе генерала Ал-Бурхана да се РСФ генерала Дагала одмах припоје САФ-у и тако потпадну по његову команду. То би у неким другим околностима било и нормално, али генерал Дагала је то одбио и сугерисао да се тај процес спроведе за наредних десет година. Постоји сумња да то и није идеја самог Ал-Бурхана. Истовремено се показало да Ал-Бурхан намерава да себе прогласи за доживотног председника.
Занимљиво је да је та иницијатива покренута врло брзо после посете Картуму руског шефа дипломатије Сергеја Лаврова, када су потврђени сви дотадашњи споразуми Судана и Русије. Финализован је и договор о руској поморској бази у Порт Судану на Црвеном мору. Лавров се срео и Ал-Бурханом и са Дагалом.
Уз то, у јуну би требало да се одржи и други Афричко-руски самит у Москви и руски шеф дипломатије је после посете Судану упозорио да неке западне земље настоје да минирају тај важан скуп.
Због договора о руској бази после 2019. и рушења Ал-Башира Америка је формирала такозвани Квад, који је самопроглашени душебрижник за судбину Судана. Ту су Америка, Британија, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати (УАЕ). Наводно, да помогну транзицији ка цивилној администрацији.
Али, потом је дошло до тектонских геополитичких промена па Квад више не функционише. Саудијска Арабија и УАЕ имају блиске везе са Суданом, али су блиски и Кини и Русији.
Најближи пријатељ
Америка сада покушава да се ослони на мрежу невладиних организација које је сама формирала. Главна америчка организација су Снаге за слободу и промену (ФФЦ) која је и водила "обојену револуцију" за рушење Башира 2019. Недавно су организовани и протести у знак подршке Украјини а против Русије.
Али, ФФЦ се поцепала, одвојиле су се две групе и формирале своје покрете, који су, како се тврди у Картуму, блиске генералу Дагалу. Вашингтон се и даље ослања на остатак ФФЦ-а али он нема више снагу и далеко је од расположења Суданаца.
После државног удара 2021. када је скинута проамеричка цивилна администрација, Вашингтон се приближио генералу Ал-Бурхану. Тако се сада тврди да је близак Америци а најближи је са Египтом и на њега Каиро има доста велики утицај. Египат и Судан имају заједнички проблем са Етиопијом која гради велику брану за хидроцентралу и која може да смањи доток воде у Нил.
Али, Ал-Бурхан је 2019. био и у Русији а децембра прошле године се у Ријаду састао са кинеским лидером Си Ђинпингом. Тиме је потврђено, како је тада саопштено, пријатељство Кине и Судана.
Фокус на злато
Ништа мање није занимљив и генерал Дагало, у народу познатији као Хемети. Потиче из Дарфура где је по идеји председника Ал-Башира формирао паравојне милиције Џанџавид из којих су настале РСФ. У политичким круговима се тврди да је близак Русији. У Москви је био у фебруару 2022. Веома је близак УАЕ и током рата у Јемену слао је своје војнике из РСФ да помогну Саудијцима и Емиратима против Хути побуњеника. За разлику од Ал-Бурхана близак је са Етипијом. Има везе и са либијским маршалом Хафтаром.
Дагало је веома богат човек и тврди се да контролише велики део трговине златом, мада све оружане снаге у Судану имају уплива у економским пословима. За њега се везују и оптужбе око присуства руске приватне војне компаније "Вагнер" која је обезбеђивала руднике злата а тврди се и да је била део промена у власти у Картуму. Због послова са златом у Судану Америка је увела санкције компанији "М инвест" за коју тврди да је део "Вагнер" групе. Али, новинари Би-Би-Сија су истраживали присуство "Вагнера" у најновијим сукобима и објавили су да нису пронашли било какве доказе да је та компанија присутна у Судану.
Када су почели сукоби војници РСФ-а су напали пет затвора и сви затвореници су пуштени. У једном од тих затвора је био и бивши председник Ал-Башир и сад нико тачно не зна где је он. Војне власти су после неколико дана саопштиле да је у једној војној болници.
У дипломатским круговима важи уверење да Америка не воли Хеметија. Али је, ипак, занимљиво да га Американци нису оптужили за збивања у Дарфуру где је он био командант а за шта је оптужен бивши председник Ал-Башир.
Ко се први јави тај је крив
Од странаца, сада су у Судану најангажованији западни савезници који своје присуство оправдавају потребом да евакуишу своје грађане. По оном старом мафијашком правилу: ко се први јави тај је крив. Вашингтон је посредовао и у тродневном примирју а немачка војска контролише аеродром Вади Саидна, северно од Картума, одакле се обавља евакуација. Али, ускоро ће тај аеродром преузети Британци. Америка је, према саопштењу Беле куће, уверена да може да оконча рат у Судану. И сугерише да има намеру ту и да остане.
Американци већ имају базу у суседном Џибутију. Али ту и Кинези имају базу.
Вашингтон је посебно забринут за биохемијске лабораторије за тешке инфективне болести које контролише преко свог старог клијента, Светске здравствене организације.
Много је странаца у суданској драми. Ту су Американци, Британци, Уједињене нације, па и Европска унија и земље региона али, процењују познаваоци прилика у Картуму, они не могу много помоћи. За њих је касно.